Ne menjam stavove zbog okruženja, već okruženje zbog stavova

Nemanju Cvijetića i njegove crtice iz života u kojima pre svega dominira humor, ali i ironija i kritika, prati više od 22 hiljade čitalaca na Fejsbuku. On kaže da nema zanimanje ni profesiju, međutim, pored toga što se bavio radijskim novinarstvom i pisao kolumne za različite portale, sada ga javnost prepoznaje i kao stand up komičara. Od nedavno se može smatrati i piscem jer je objavio prvu zbirku priča pod imenom "Čarobnjakova ispovedaonica", koju je u proteklu subotu promovisao u novosadskom "Gerila baru".  

Među koricama "Čarobnjakove ispovedaonice" Nemanje Cvijetića, poznatog i po pseudonimu Čarobnjak iz voza, nalaze se priče i crtice koje su već nasmejale njegove pratioce na Fejsbuku, ali i do sada neobjavljene priče, kolumne koje je pisao za portale i razne druge anegdote. Tokom godina nakupilo se priča ne za jednu već za četiri zbirke, ali za sebe kaže da je inertan i da je ovaj poduhvat, kao i razni drugi u kojima se oprobao, inicijativa drugih koji imaju potrebu da istaknu kvalitet i vrednost njegovog rada više no on sam.

"Vdećeš, knjiga ima 250 strana, što kažu, debela je knjiga. Ne, knjige su obimne, svinje su debele. Iskreno, sad kad je to već gotovo, kad sam video kako izgleda u toj formi, drago mi je jer hajd' kao ostavio sam nešto iza sebe, osim dvoje vanbračne dece", kaže Nemanja i objašnjava da je spontanost odlika njegovog pisanja. 

"Radim nešto u kući, recimo, pomažem ćaletu. I u sekundi mi nešto padne na pamet. Ostavljam sve to što sam radio, odlazim u sobu, napišem sve to za pet, deset minuta, vratim se i nastavim da radim. Znaš koliko puta mi se desi da ne pročitam to što sam napisao!? Progutam pola slova, izgrešim mala i velika slova, ljudi misle da sam nepismen, disleksičan, ali ja u tom trenutku pišem, kad mi dođe inspiracija. Neko vreme sam imao sveščicu koju sam nosio sa sobom i u koju sam zapisivao stvari da ne bih zaboravio. Ironija je da sam kasnije zaboravio gde sam stavio svesku u koju sam pisao stvari da ih ne bih zaboravio", kaže Nemanja.

Čini se da je najvičniji prepoznavanju anegdote u momentu, kao i humorističnom pristupu ličnim, ali i društvenim događajima, onim lepim i onim manje lepim. I tako nastaju priče iz svakodnevnog života, u kojima prenosi dijaloge iz kuće, dvorišta, ispred seoske prodavnice, dogodovštine s porodicom, psom (i raznim drugim domaćim životinjama), sa drugarima i komšijama. Retko se dvoumi da li da priče objavi ili ne objavi.

"Zapitam se samo kada su u pitanju neke anegdote i istinite priče koje uključuju neke od mojih drugara i onda su oni u fazonu 'Daj brate, jesi morao?' Ja kažem: 'Čoveče, ja sam pisac i sve što mi pričaš ima potencijal da završi kao priča', ali što se mene tiče, nešto nemam tih dilema. To je između ostalog jedan od razloga što mene čita i prati toliko ljudi, zato što pišem maltene o svemu što mi se dešava i dosta ljudi može da se poistoveti s tim. Ja mislim da je to jedan od bitnijih faktora. To su svakodnevne priče, samo što ja pišem iz nekog mog ugla posmatranja", kaže on.

Ne radi ništa na silu, pa tako ne forsira pisanje, u kome kao i u životu izbegava obrasce i šablone. U prilog tome govori i činjenica da je odlučio da život u Beogradu zameni životom na selu, pored Vrnjačke Banje, a u blizini rodnog mu Trstenika.

"To je bio jako čudan i jako težak period, kad sam to rešio. I to sam prelomio za jedno popodne. Da nisam to uradio taj dan, ko zna kako bi se stvari odvijale. Bio sam zarobljen na poslu koji sam mrzeo iz dna duše, tadašnja devojka je imala ozbiljnih zdravstvenih problema i krenuo sam da pucam po šavovima. Provalio sam da mi grad ne prija. Puk'o mi je film, onda sam otišao na posao i rekao da sutra ne dolazim. Otkazao sam stan i vratio se kući", objašnjava Nemanja. 

I nije se ni u jednom momentu pokajao. A ukoliko ga sretnete u gradu, najverovatnije se sprema za veče stand up komedije, kojom se takođe bavi.

"Što s tiče stand up nastupa, to stvarno ne kapiram kao posao, zato što baš volim da zasmejavam ljude i onda mi je to ponos. To mi dođe i kao ventil. Baš me ispunjava kad dođem negde, nešto pričam i ljudi se smeju. Meni je super, srećan sam, ispunjava me i motiviše da se bavim dalje nekim kreativnim stvarima", kaže on.

Puštajući svoje priče da žive svojim životom i da dobijaju onoliko značenja, konteksta i kritika koliko ima čitalaca, kaže da nije sujetan. Kada vidi da tekst ne valja, prvi će ga obrisati. Ne trpi autoritete, niti kompromise. Sem u jednom slučaju.

"Samo u braku, odnosno u vezi. Znaš kako je meni otac objašnjavao šta je kompromis u braku? 'Ja nisam hteo da uzmem psa, tvoja majka je htela da uzme psa i onda smo napravili kompromis da uzmemo psa'. Eto tako to funkcioniše", dodaje Nemanja.

Kao tridesetčetvorogodišnjak, kada posmatra mlađe od sebe, kaže da mu se čini da im fali čvrst stav.  I interesovanja, ona koje prate strast i posvećenost.

"Čini mi se da negde uvek plivaju ili plutaju u sredini. 'E ne bih išao tamo u diskoteku jer se puštaju narodnjaci ali s druge strane ide ekipa s fakulteta, ide devojka koja mi se sviđa pa ću ići i ja'. To me nervira, ali verovatno sam i ja to radio u tim godinama. Ključni momenat u mom odrastanju je bio kada sam shvatio da ne menjam stavove zbog okruženja, nego menjam okruženje zbog stavova. Jednostavno, ako mi se nešto sviđa ili ne sviđa ja to kažem. Sad, ako se drugima ne sviđa, neka se sklone oni, što ja da se sklonim. To je jedan od najbitnijih momenata. I kad sam naučio da vraćam gumicu na teglu od ajvara, to mi je baš, to mi je život promenilo iz korena", kaže Nemanja.

Audio prilog poslušajte u plejeru:

Jovana Zdjelarević