Ja sam rockstar

Kako izgleda sedam intenzivnih letnjih dana tokom kojih se više od 50 devojčica i žena okuplja sa istim ciljem: da postanu rok zvezde, razbiju tremu i pronađu svoje mesto pod suncem? Nekadašnja polaznica, a danas mentorka Katarina Zarić u razgovoru za O radio prisetila se svog muzičkog odrastanja i objašnjava zašto je ovaj neformalni edukativni program ključan za samopouzdanje i kreativan razvoj mladih muzičarki u celom regionu.

Možeš li nam za početak reći kako taj kamp izgleda, kako je izgledao kada si ti bila polaznica, a kako danas kada si instruktorka? Pa ćemo se onda vratiti na tvoje početke i proći tim putem do danas. Ali, hajmo prvo u kamp.

Kamp izgleda većinom isto tokom ovih desetak godina koliko postoji, kako u vreme kada sam ja bila polaznica, tako i sada kada sam mentorka. To je sedam vrlo dinamičnih, brzih i zanimljivih dana tokom svakog leta, uvek u drugom gradu u Srbiji, gde se okupi više od 50 devojčica, devojaka i žena sa istim ciljem, da postanu rok zvezde. Imamo nešto više od 30 devojčica koje su podeljene po instrumentima koji generalno čine rok bendove: bubnjevi, bas gitara, električna gitara i klavijature. One takođe pišu tekstove i pevaju ako žele. Prevashodno smo tu zbog savladavanja osnova instrumenata i pisanja pesama, a kroz taj muzički proces ih vode mentorke, što je sada i moja uloga. Ovo je neformalni i dosta drugačiji pristup u odnosu na muzičku školu jer nemamo toliko vremena, niti se bavimo solfeđom i teorijom muzike. Cilj je da devojčice osposobimo da nauče osnove instrumenata (koji su im u većini slučajeva potpuno novi) kako bi mogle kreativno da se izraze i napišu pesmu o bilo kojoj temi koja ih zanima ili tišti.

Posebno mi je privukao pažnju podatak da većina polaznica pre dolaska na kamp nikada nije svirala nijedan instrument.

Tako je. Neke od njih jesu išle u muzičku školu, ali su tamo svirale druge instrumente, poput klasične gitare ili klavira. Kontakt sa instrumentom koji ostvaruju na kampu je potpuno drugačiji. Većina polaznica nikada ranije nije svirala instrumente sa kojima radimo tokom te nedelje. Međutim, to nikada nije bila prepreka, predznanje nije uslov niti je neophodno, a uvek uradimo i više nego što zamislimo.

Pored muzike, kamp nudi radionice o javnom nastupu, samopouzdanju i timskom radu. Deluje kao obuka kroz koju prolaze i muzičari na svetskoj rok sceni. Koliko je vama kao instruktorkama zahtevno da to omogućite, a koliko mlade rokerke prihvataju taj deo sadržaja?

Apsolutno ih zanima jer na kampu zavlada posebna energija. Devojčice se brzo upoznaju, razumeju i postanu najbolje drugarice. Naš Edu program obuhvata i teme van same muzike. U suštini, čitavih sedam dana kampa predstavlja radionicu timskog rada. Pored savladavanja javnog nastupa i treme pred završni koncert, obrađujemo i teme važne za razvoj devojčica, kao što su bezbednost na internetu i reproduktivno zdravlje. Iako im te teme isprva možda nisu jednako atraktivne, kamp je često prvo mesto gde se susreću sa takvim pristupom. U razgovoru sa našim stručnim saradnicama, devojčice se otvore i mogu da pitaju bilo šta. Veoma brzo se izgradi odnos poverenja kako među vršnjakinjama, tako i sa mentorkama i organizatorkama.

Da li polaznice svoju autorsku potrebu i poruku radije pronalaze u pisanju tekstova ili u samom muziciranju?

To je vrlo individualno. Kada ih spojimo u bendove, svaka od njih oseti različite segmente kao najvažnije. Kada se to sklopi, dobijamo iskrene pesme i u muzičkom i u tekstualnom smislu. To je odličan poligon za vežbanje timskog rada jer moraju intenzivno da se dogovaraju oko muzike i teksta, posebno ako je neka od njih već imala ranije ideje ili insistira na određenom žanru. Taj proces razmene mišljenja ih dodatno nadahnjuje.

Katarina, nacrtala si nam mapu kampa, a sada da se vratimo u trenutak kada si ti prvi put došla. Šta te je odvelo u Rok kamp, koliko si godina imala i kako si stigla tamo?

Imala sam 13 ili 14 godina i bila sam pri gornjoj granici uzrasta polaznica, koji iznosi od 11 do 15 godina. Moj slučaj je bio specifičan jer sam bas gitaru već svirala samouko u svakodnevnom životu. Na kamp sam otišla sa sestrom koja je tamo prvi put svirala bubnjeve. Mene je privuklo to što sam već izabrala instrument i imala privilegiju da sviram muziku koja mi ide od ruke. Međutim, kamp je bio moj prvi kontakt sa drugom decom koja slušaju i sviraju tu muziku, a posebno je bilo značajno što su to bile devojčice. To je bio moj prvi kontakt sa javnim nastupom i prilika da učim od iskusnijih mentorki, pošto sam do tada svirala samo u sobi uz internet. Rok kamp mi je pokazao koliko je važna razmena iskustva i zajednički rad kako bi se osvojila bina.

Kada se desio tvoj prvi susret sa rok muzikom?

Odrasla sam u kući u kojoj se slušala raznovrsna muzika. Početkom osnovne škole osvojio me je bend Queen, što mi je otvorilo pojam rok muzike, njene teatralnosti i performansa. Slušala sam i klasični rok i pop poput Majkla Džeksona. Kasnije sam prešla na alternativnije žanrove i osetila potrebu za bas gitarom. Kamp je bio moj prvi pravi kontakt sa rokenrolom u smislu zajedničkog rada i nastupa, jer pre toga nisam imala gde to da ispoljim, a imala sam i dozu straha.

Da li te je to što si bila zaljubljenik u rok muziku činilo delom mejnstrima među vršnjacima ili si bila "čudak"?

Među vršnjacima u osnovnoj i srednjoj školi sam uglavnom bila shvaćena kao "čudak", dok u porodici umetnički i alternativni izraz nikada nije bio neobičan. Uvek sam se družila sa manjim grupama zaljubljenika u specifičnu muziku jer to nigde nije bio mejnstrim, pa čak ni u muzičkim školama.

Da li si dolaskom u Rok kamp konačno osetila da pripadaš toj sredini?

Apsolutno! To je bio moj prvi kontakt sa vršnjakinjama gde niko nije sumnjao u zajednički cilj. Iako je među nama bilo razlika u godinama ili bendovima koje slušamo, neverovatan je osećaj biti u grupi koja deli isti sistem vrednosti. Atmosfera i proces učenja u takvom okruženju su potpuno jedinstveni.

Koliko je zaljubljenost u rok muziku uticala na tvoje druge životne izbore?

Sigurno je dosta uticalo. Ubrzo nakon kampa, 2019. godine, postala sam članica benda Daze, u kom sam svirala godinama, a nastupala sam i sa drugim live sastavima. Sviranje, probe i putovanja zahtevaju dobru organizaciju vremena. Uspevala sam da uskladim školu i muziku bez zapostavljanja. Nakon srednje škole upisala sam i završila menadžment i produkciju, usmerivši se na muzičke festivale i medijske projekte. Danas sam deo organizacionog tima u kolektivu FEMIX, gde pored uloge mentorke učestvujem i u organizaciji samog kampa.

Pokrenuta je kampanja "Ja sam rockstar" za prikupljanje donacija za naredni kamp. Kako slušaoci mogu da pomognu?

Pozivam sve da isprate našu kampanju pod nazivom "Rok kamp za devojčice" na društvenim mrežama, kao i na bilbordima i plakatima. Fandrejzing nam je izuzetno važan kako bismo prikupili sredstva za organizaciju jubilarnog 10. Rok kampa za devojčice narednog leta. Donacije se mogu uplatiti online preko našeg sajta, a podrška je moguća i kupovinom promotivne robe (merča) poput majica. Povodom kampanje snimile smo i promotivni spot sa obradom pesme "Superstar" benda Playboy, kojima se zahvaljujemo na podršci i dozvoli. Čak i ko nije u mogućnosti da donira, puno znači da isprati i podeli naše aktivnosti.

Razgovor sa Katarinom možete preslušati u plejeru

Aleksandar Bujić

Foto: Agencija Žiška i Aleksandra Petković