Napredak tehnologije pomaže razvoj fotografije

Novosadski fotograf Predag Uzelac Uza prati Festival uličnih svirača svojim objektivom već nekoliko godina. I od odvogodišnjeg festivala koji trajati od 1. do 3. septembra očekuje da bude zanimljiv i zabavan. "Taj vid festivala pozdravljam pošto je to neka vrsta primarne, pučanske zabave, tip zabave koji se kroz vekove potvrdio. Generalno volim sve što je primarno pod uslovom da se kvalitetno radi kao što je ovde slučaj. U svima nama, u kodu, postoji reakcija na takav vid zabave", kaže Uzelac na početku razgovora za Oradio.

Šta te najviše privlači na Festivalu uličnih svirača, izvođači, posetioci ili njihova interakcija?

Emocija je glavna, reakcija koju pružaju i jedni i drugi, izvođači na svoj, a posetioci na svoj specifičan način. Iskrenost i sa jedne i sa druge strane. Imao sam prilike da posetim slične festivale po Italiji i Francuskoj, svuda je slično, izvođači su iskreni, a to publika lako prepozna i prihvati.

Ko je na Festivalu ostavio najjači utisak u prethodnim godinama?

Teško je setiti se svih izvođača, zapamtiti njihova imena, ali svakako je na mene ostavio utisak jedan pantomimičar iz Francuske koji je bio na Festivalu pre par godina. Njegov rad, pogotovo sa decom, emocija koju pruža bila je fantastična, upečatljiva a kasnije sam saznao da je i profesor na Sorboni. Sjajno je što tako jedna velika institucija može da prepozna istinske umetnike i da im omogući da prenosi svoje znanje drugima. 

Rad na Festivalu uličnih svirača svakako nije jedino čime se baviš, šta te kao fotografa privlači, gde se nalaziš inspiraciju?

Najviše me zanima portret. U prostoru gde osoba radi, portret može biti konkretan, direktan, praktično na mnogo načina se može tome pristupiti. U poslednjih 5-6 godina skoro sam se potpuno vratio analognoj fotografiji. Digitalna fotografija je zgodna, brza, ali nikad se nisam potpuno opustio na tom polju, bilo mi je kao da pišem u pesku... Povratak analogiji usledio je zahvaljujući jednom mom prijatelju i našoj Akademiji, gde smo organizovali Startfest, to je festival plemenitih postupaka gde su gostovali Miša Keskenović i Uglješa Dapčević koji su nas sve zarazili tim starim postupkom, u pitanju je mokri kolodijum. I time se već pet godina strasno bavim.

Da pomenemo i neke tvoje izložbe...

Ima toga dosta ali poslednje značanije se desilo prošle godine u Sen Tropeu, gde je bila i izložba i umetnička radionica, nakon toga u Grimou, a kod nas bih izdvojio izložbu u Galeriji Matice Srpske, koja je bila moj omaž Mitru Subotiću Subi.

Kao asistent radiš sa mladim fotografima. Na čemu najviše insistiraš?

Najviše bih voleo da ih na neki način "zarazim", tehnikom ili emocijom manje je važno. Veoma sam zadovoljan našim studentima, prilično ih odgovorno biramo pošto ih malo primamo, pa već taj prijemni ispadne veoma značajan. Ako uspem da ih privolim da traže to u sebi, onda je moj posao ispunjen. Nije mi na prvom mestu da im prenesem znanje koliko da ih navedem da znanje oni sami traže. Učenje ne prestaje završetkom akademije, ono se u stvari nikada ne prekida.

Koliko fotograf u našoj zemlji može da živi od posla koji želi, a koliko od onog koji mora da radi?

Najbolja formula je uvek bila u balansu. Pitanje je naravno šta pojedinog fotografa zanima, da li je to neka komercijana ili umetnička strana. Svakako da je teško živeti isključivo od umetničke fotografije, ali ukoliko ugradiš sebe u svaki proces, možeš dobiti taj balans. Nisam za to da se tvrdo guraju lični stavovi umetnika u fotografiji u komercijalnom kontekstu ali vremenom možeš dokazati da tvoj način može da vredi. Mnogi se mešaju u posao fotografa i dizajnera, bez obzira ne to koliko su u određenom polju obrazovani.

U današnje vreme deluje da se fotografija vratila na "velika vrata" mada je delovalo da će je video i pokretne slike pojesti. Kako ti gledaš na to?

Iako lično imam problem sa digitalnom fotografijom zadovoljan sam što je napretkom tehnologije fotografija toliko popularizovana. U svemu tome malo se gubi identitet i fotografija dobija neku socijalnu konotaciju, ali je doprinelo da mnogi koji su lepo razmišljali o fotografiji, bilo da je u pitanju likovni ili filozofski pristup, dobiju mogućnost i više nisu sprečeni da tehnički izvedu solidnu fotografiju. Svedok sam tome da postoje odlični fotografi koji prosto nemaju smisla za tehniku dok je nekad tehnika bila surova prepreka, pa čak i zamka za neke fotografe, jer samo kombinacijom ta dva može se biti dobar fotograf.

Za kraj vratimo se na Festival uličnih svirača, šta očekuješ od ove godine, nova lokacija, koncept?

Lično očekujem novi doživljaj i neki novi grad, očekujem jedno putovanje u neke nove prostore, novu emociju i događaje. Veliki sam ljubitelj Tvrđave i podgrađa, smatram da je to na izvestan način bilo zapostavljeno godinama, iako se time možda Gradić i očuvao, jer čim dobije neki publicitet odmah je to sklono malverzacijama, pogotovo urbanističkim. I ovako ruinirano, kako izgleda, pravi je barokni spomenik koji će nam pružiti novo iskustvo i novi doživljaj i podgrađa i Festivala.

A plan na ličnom polju?

Imam ideju da nastavim da živim kako sam živeo, uvek imaš neku prečagicu koju sebi digneš pa je možda nikad ne preskočiš, ali makar pokušaš... Optimizam.

Jovan Marjanović