Muzika će uvek biti moj život

Dragan Alimpijević Pik je muzičar, kompozitor i tekstopisac, inženjer zvuka i muzički producent. Iako to mnogi pokušavaju, spojiti ova tri zanimanja, na zaista visokom i profesionalnom nivou veoma je teško, ali ne i nemoguće. Njegov novi projekat pod nazivom Only The Impeccables, koji je ostvario u saradnji sa američkim muzičarem Edwardom Zawadskim, snimljen je i dostupan publici, a prvi "live" nastup novosadska publika je imala prilike da vidi i čuje pre koncerta Goblina u Fabrici SKCNS-a.

foto: Aleksandar Kamasi

"Only The Impeccables je bend koji smo napravili amerikanac Edward Zawadski i ja. Edi je, iako rođen u Las Vegasu, živeo po raznim tačkama po planeti, a trenutno je u Novom Sadu, već neko vreme. Došao je kod mene u studio da snimi materijal, ja sam producirao tu ploču, nešto sam malo i svirao, a onda smo, iz nekog prijateljstva, došli na suludu ideju da napravimo bend. Videćemo koliko je zanimljivo, meni svakako jeste“ ispričao na je Pik na početku našeg razgovora.

Kako ti gledaš na celu ideju, zanimiljivo je da si na ploči svirao bas?

Dobro si informisan (smeh). Pa na ploči jesam ali uživo ću ipak svirati gitaru. Na albumu sam forsirao da on što više svira gitare jer ima zaista unikatan i sound i pristup sviranju, pa nisam hteo mnogo da mešam svoje prste u to. Ako bih već morao da negde sortiram, mada ne da to ne volim nego i ne znam, to je nesvakidašnji spoj uslovno rečeno stare muzičke škole ali na neki apdejtovan način. Možda bi na primer Chuk Berry danas svirao tako, da ne zvučim pretenciozno.

Uz muziku koju stvaraš u svom bendu Grate, dolaze angažovani tekstovi o životu koji često uključuju i politiku. Gde se tu sreću Only The Impeccables, a gde ipak razilaze?

Svi tekstovi u Only The Impeccables su Edijevi, ja se tu ne pojavljujem kao autor teksta, dok u Grate-u nisu svi moji, neki su Goranovi ili zajednički. Ipak, susreću se jer se autori oba benda bave svakidašnjim temama iz života, socijalnim temama, problemima koji se tiču svih nas. Mimoilaze se u tim ozbiljno političkim temama, jer Grate zna da zagazi i u te vode. Ipak, od 13 pesama sa prethodnog albuma imamo tri angažovane. Za Grate mogu da ažem da jeste angažovan, ali ne samo u političkom smislu, a to je nešto što Edi ne radi. On je socijalno angažovan po mnogim pitanjima, ali ne postoje političke pesme. Mada, ako se zadrži još malo kod nas ko zna šta će da se dogodi (smeh).

Ko je uopšte Edvard Zavacki (Edward Zawadski)?

To bi morali njega da pitamo (smeh). To je čovek koji ima zanimljivu muzičku karijeru. Poslednjih desetak godina proveo je u Pragu i tamo sarađivao sa čovekom koji se zove Ivan Kral, možda će nekom to ime značiti jer je svirao u originalnoj postavi Patti Smith benda, a u karijeri je sarađivao sa Iggy Popom, U2, čak je Bovie obradio jednu njegovu pesmu. Edi je bio njegov prvi gitarista na stejdžu ili u studiju. Pored njega, Edi je sarađivao sa Vince Whiteom čovekom koji je svirao u bendu The Clash nakon što je zamenio Mick Jonesa u ovom bendu. Sarađivao je sa još nekim češkim zvezdama, jer je tamo proveo deset godina. Zadnje dve godine je u Novom Sadu, nakon što je bio pozvan na dve, tri nedelje da vidi kako izgleda, svidelo mu se i za sad je tu. On je neko kome se definitivno dopada da ovde živi. Možda se ti i ja ovde osećamo zarobljeno, naterano ili sticajem okolnosti, ali, verovao ili ne, postoje ljudi koji biraju da žive ovde.

foto: Aleksandar Kamasi

Da, deo jedne od pesama sa albuma benda Grate kaže "Brinem za sve nas koji smo ostali...". Koliko ti je saradnja sa njim promenila ugao gledanja na te stvari?

Možda sam u zadnjih godinu ili dve sve više orijentisan na neku unutrašnju stranu, borbu sa samim sobom, na mir i saradnju sa samim sobom pre nego na idiote na TV-u, događaje koji me nerviraju, otvanje auto-puteva, evo već sam počeo da se nerviram. Iskreno to nije promenilo ništa. I pre naše saradnje sam nekako rešio da se posvetim sebi, porodici, ljudima oko sebe.

Možda bi saradnja sa tako uspešnim čovekom mogla da donese neku inostranu karijeru. Kako gledaš na to?

To svakako. Videćemo. Ovih par rečenica koje sam rekao u prethodnom pitanju odnose se na političko stanje stvari. Saradnja sa Edijem u svim drugim aspektima je potpuno jedno novo i ludo iskustvo. Retka je prilika da sretneš ljude koji su toliko duboko u muzici i da ostvariš saradnju na potpuno čistom principu i visokom nivou. Mi se bavimo muzikom i time šta ona nama znači u životima, gde sve drugo postaje apsolutno nevažno. Sve to u mom svetu je počela da menja oblik oko mene i u meni. Mogu da kažem da je sve to jako uticalo na mene.

Kao tonac, deo si najvećih koncerata a imaš i lepe, povezane saradnje sa određenim bendovima. Sa kim ti je najlepše i zašto?

Nemoj prihvatiti moje odgovore kao definitivne, mnogo je rano (smeh). Sad mi pada na pamet, na primer, saradnja sa Goblinima. Obožavam da radim sa njima, iako je trebalo neko vreme da namestimo. U početku je bilo jako hrapavo, jer smo dva potpuno različita sveta a onda smo se vremenom valjda približili. Sad smo se svi opustili i lepo plivamo u tom svekolikom ludilu. Shvatiš u jednom momentu da je to blagodet da imaš tako nešto u životu.

foto: Marko Ristić

I pored muzike u bendovima Grate i Only The Impeccables, snimanja u studiju i kao tonac na raznim koncertima, imaš još jedan autorski projekat. O čemu se radi?

Da, to je nešto što je nastalo mrvu pre Only The Impeccables, a zove se Broodmen. U pitanju je instrumentalna muzika, bubanj i gitara. Mislim da je to moje najčistije muzičko iskustvo do sada. Uvek postoje razlozi zašto napraviš neki bend, neki porivi i nešto što očekuješ. Ako pričamo o Broodmenu, tu sve počinje i završava se muzikom. To je ono što me najviše privlači u tom projektu, samo nas je dvojica, intimno je, nema laži nema prevare, a pri tom je sve snimljeno kako mi to kažemo na "jen, dva, tri", zajedno obojica, bez ikakvog editinga i overdubbinga. Sve što se čuje na snimku je svirano, tog momenta. Možda je sve to tako jer ima samo dva instrumenta. Čim imaš treći, stvara se neki entitet, a ovde ima gomila praznog prostora koji te kao slušaoca poziva da učestvuješ u muzici. Jako mi je drago da to ljudima zvuči inspirativno, a nekoliko puta smo dobili i snimke ljudi koji su snimili nešto uz naše postojeće snimke pa su nam to poslali. Mnogo je lakše sve to dočarati muzikom nego ovako ispričati.

Koliko se razlikuje tvoj osećaj kao muzičara na bini i iza miks pulta?

To nema nikakve veze jedno sa drugim. Možda bi neko rekao da sam bipolarna ličnost (smeh) ali to nema dodirnih tačaka jedno sa drugim. Najjednostavnije rečeno, biti tonac je inženjering, a muzičar je umetnost. Za mikserom moraš biti hladne glave, već godinama imam princip da ne konzumiram alkohol kad radim, pokušavam da budem što čistiji i da odradim posao. Na bini, kom obojci kom opanci, pa ko preživi pričaće. Zavisi naravno sa kojim bendom sviram. Ako pričamo o Grate-u, cela suština je u razmeni energije nas gore i ljudi koji su došli da to vide.

Mnogo se mladih ljudi interesuje za zanimanje sound inženjera i producenta. Šta bi bila tvoja preporuka njima?

Da odmah budemo jasni, dva potpuno različita zanimanja i veštine su potrebne da bi bio tonac ili inženjer zvuka, a potpuno drugačije da bi postao muzički producent. Ako su u pitanju producenti, onda je to vezano za umetnost sa kombinacijom tehnike, a ako su u pitanju inženjeri zvuka onda su to inženjeri, znači u pitanju su brojevi, matematika, fizika, ćao, zdravo. Ovi što bi voleli da budu tonci na koncertima, inženjeri zvuka, njima je preporuka "vežbajte" (smeh). Producenti su nešto drugo. Mislim da je to posao koji obuhvata dve jako udaljene suprotnosti. Teško da možeš biti producent a da ne znaš obe stvari, a u pitanju su inženjerski deo, ali i umetnički. To i jeste razlog zašto je to zanimanje veoma teško i retko. Malo je ljudi koji su istovremeno i dobri inženjeri i dobri umetnici. Inženjeri često odu u papire, proračune, performanse, brojeve, dok umetnici odu u drugi ekstrem, u minimalizam, apstrakciju, u čistu umetnost. Suština muzičkog producenta je u sudaru te dve ličnosti, ja sam valjda imao sreće da to na vreme shvatim, pa sam pokušao na razne načina da negujem i jedno i drugo. Pored toga što pišem pesme i sviram, možeš me zateći u mom studiju (Road, nap.ur.) sa lemilicom, kako nešto popravljam. Znam te stvari zaista dobro, možda ne kao neki koji su se samo tome posvetili u životu, ali mogu da kažem da i u tom sektoru sa mnom nema zezanja (smeh). Dakle, predlog mladima, ukoliko žele da se bave tim poslom je da probaju da neguju obe strane svog bića i to će im doneti napredak.

foto: Dejan Lalić

U kom smeru bi voleo da se razvija tvoja karijera?

U mojoj glavi sam trenutno na dobrom mestu. Mogu da budu dva razloga za to: prvi razlog bi bio da sam potpuno poludeo (smeh), a drugi da sve ovo što radim ima smisla. Definitivno, muzika je moje opredeljenje. Ne radim ništa drugo u životu osim što se bavim muzikom. Da li je to miks, produkcija ili sviranje, ali muzika nikad neće otići iz mog života. Imam svoja dva-tri benda u kojima stvaram, sviram, a pored koncerata koji su redovni imam debelo puno posla u studiju. Nekad sam znao da malo kukam kako bih voleo više da sviram, a manje da inženjerišem i evo me, sad možda više sviram.

Kompletnu emisiju Dnevna soba u kojoj je gost bio Dragan Alimpijević Pik možete preslušati na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović