Mladi moraju da se izbore za sebe

Milorad Milinković je reditelj, tragač u kvizu Potera, sportski komentator (konkretnije, fudbalski), muzičar i kompozitor. Uz sve to je i pisac. Njegov prvi roman "Fantom Tramvaj" objavljen je pre par godina, dok je drugi, pod nazivom "Mrtav ladan i bez noge", ovih dana izašao u izdanju SKCNS. "Knjiga se zove 'Mrtav ladan i bez noge' i nema nikakve veze sa filmom 'Mrtav ladan' iako svi misle da ima. Taj naziv je dat kako bismo privukli pažnju čitalaca, ili da bi je bolje prodali. Ima debele veze, zato što se radi o onom najpoznatijem državljaninu bivše države koji je ostao bez noge u jednom trenutku, dakle o Josipu Brozu. On je u romanu i mrtav i ladan i naravno, bez noge", ispričao nam je Milorad na početku razgovora za Oradio.

Šta te je ovog puta inspirisalo da staviš na papir, Tito?

Nije to priča o njemu. To je priča o momku koji čuva stražu kao vojnik u bolnici u kojoj Broz provodi svoje poslednje dane. Jedna alternativna verzija njegove smrti i taj vojnik, koji slučajno bude svedok nekih vrlo čudnih dešavanja i kako ta dešavanja kasnije imaju reperkusije na njegov život. Dešava se u dva vremena. Sad, pre par godina, gde taj momak nije više momak već je stariji čovek i u onom vremenu, kad je bio dvadesetogodišnjak. Roman je u prodaji, ali još ćemo da vidimo gde i kako. Juče mi se javila novinarka iz Crne Gore i kaže: "Danas sam ceo dan tražila po Podgorici knjigu. Zašto je nema?". Pa nije još stigla, polako, tek smo je odštampali. Biće.

Tvoj prvi roman roman je o Beogradu, ali mislim da ipak govori generalno i o ljudima?

Pa zapravo govori o ljudima. Dešava se u Beogradu, kao što se i ovaj sada roman dešava paralelno u Ljubljani i Beogradu. Prosto je tako. Ja sam iz Beograda, pa mi je zato najlakše da smestim radnju ovde. Ali ne mora da se dešava tu, može bilo gde. Uvek volim kad se stvari smeste u određene, tačne okvire. Lično, kada pišem, volim da znam i biografiju junaka i mesto događanja. Naravno, pošto je većina nas lenja i ne volimo da se mičemo iz svog okruženja onda pišemo o svom okruženju.
 

Milorad Milinković na snimanju

Iako si možda najpoznatiji u ulozi "tragača" uvek bih te najavio kao reditelja. Koji film bi izdvojio kao svoj omiljeni i zašto?

Ovaj novi (smeh). Svakom autoru uvek je najbolja nova ili sledeća stvar. Novi film izlazi 17. januara i zove se "Patuljci sa naslovnih strana". To je onaj citat Džonija Štulića ko je hvalio carevo ruho, patuljci sa naslovnih strana. I bavi se moralnim patuljcima, to jest estradom i tako dalje i tako dalje. Ja se nadam da će biti vrlo zabavno. 

"Mrtav ladan" je nastao u Banatu, "Srećko" na Krfu. Koliko je teško danas snimiti film?

Jako teško. Sad sam prošao kroz to vrlo traumatično iskustvo. Ali dobro, to smo birali. Ne možemo da se žalimo kad smo sami birali da snimamo filmove. Ko nam je kriv što je to teško. Poprilično skup sport. Književnost je mnogo jeftinija. U suštini, sednete i pišete. Traži, doduše, vreme i koncentraciju ali makar je samo vaše. I posle izadavača.

Ljudi vole zanimljive stvari sa snimanja. Da li ti je nešto ostalo u sećanju, što bi na prvu loptu ispričao?

Ima tu hiljadu stvari koje tako ostanu, ali sad kad me pitaš ne mogu nijedne da se setim. To tako uvek biva. Ne volim da pričam anegdote, to je više za kafanu, nije toliko za javnost. To su priče koje se pričaju posle određene količine alkoholnih napitaka u sebi (smeh).

Kaži mi kako biraš glumce? Da li imaš omiljene kao Trantino ili prema ulozi tražiš likove?

Prema ulozi tražim lika. Radim sa mnogo glumaca, ali ti se uvek nekako iskristališu neki sa kojima stalno radiš. To se dešava, to je normalna stvar. Nije to baš da ja fiksiram nekog, nego se prosto ispostavi da je za tu ulogu baš taj lik dobar. Nemam nekih kriterijuma osim onog najjednostavnijeg, a to je da je neko dobar glumac.

Voditelj "Potere" sa tragačima

Da li su ljudi prestali da ti se obraćaju sa "znaš ti ono?"

Ma nisu. To je prosto tako. Gde god da odete, startuju vas sa "jao nemoguće je da ti to znaš, to mora da je namešteno". Ne znam zašto je tako. U mojoj generaciji se podrazumevalo da ljudi čitaju i da se bave nečim. I ne znam zašto je to sad ljudima čudno, ali im je strašno čudno kad neko nešto zna.

Kako se pripremaš za kviz?

Nikako. Kako bih se pripremao? Praktično to je toliko široko znanje, a može  da vas zabode bilo koja oblast. Bilo bi besmisleno da se mučiš i pripremaš se.

Da li ti je žao ljudi kada im onemogućiš da uzmu neki novac?

Pa nekih mi je bilo žao, moram priznati. Trudim se da igram strejt i pošteno, u smislu da to što znam - znam, što ne znam - ne znam i to je to. Sad, ako se nekome čini da je to ovako ili onako, to je njegova stvar. Ja u suštini baš igram pošteno. Ni po babu ni po stričevima, što bi rekli.

A kada bi se recimo našli svi tragači u Poteri, ko bi pobedio?

Zavisi. Od hiljadu stvari zavisi. Zavisi kakva bi bila pitanja. Prosto, neka pitanja više leže nekom drugom, a ne meni. Na primer, kada bih dobio Miličina pitanja, pola ne bih znao. I obrnuto. Ono što ja znam ona možda ne bi znala. Kada biste nam pustili sve vreme ovog sveta verovatno bi pobedio Uroš. Ja mislim da on najviše zna, ali je karakterno najviše nervčik, od svih nas. To ga malo sprečava. A ja dobro prolazim jer sam hladan.

Verovatno ti je to veliko oznanje donelo i mogućnost da, recimo, prenosiš fudbal. Koji je tvoj omiljeni klub i koju ligu najviše voliš?

Ovde u Srbiji navijam za Partizan, a napolju navijam za Liverpul. Samim tim mi je Engleska liga omiljena. Doduše ja prenosim Bundes ligu, tako da mi je i ona draga.

Otkud ti u fudbalu uopšte?

Ceo život svakog čoveka je zasnovan na gomili koincidencija koje se slučajno dešavaju, pa tako i ovo. Ispostavilo se da je Dragan Pešikan, koji je naš prijatelj i šef komentatora, kada se osnivao Eurosport Srbija, skupljao komentatore sa raznih drugih televizija. I niko nije hteo da radi u paru. Jedna od preporuka francuske centrale je bila da obavezno fudbal ima par kao komentatore. I onda je on zvao mene i mog kuma Peđu, jer je znao da smo nas dvojica elokventni. Pitao nas je da li možemo da radimo to isto kao što radimo u kafani, samo da ne psujemo. Mi smo rekli "hajde da probamo" i na obostrano zadovoljstvo im je to bilo ok. I mi smo zapravo jedina dva amatera u celom poslu. Ali već deset godina ga radimo. Ja to smatram kao zabavan hobi.

Kaži mi iz tvog ugla, kakav je danas položaj mladih?

Kakav je uvek i bio. Klasičan, niko te ne šljivi, ali takav položaj je bio i u moje vreme. Moraš sam da se izboriš. Ako već nisi mamin i tatin sin, a takvima se ovaj radio verovatno i ne obraća. Za sve ostale, poruka je uzmite pa se izborite za svoj status.

Kako danas mladi mogu recimo da snime film?

Nikako. Kao što nisam mogao ni ja. Šalim se. Mogu da snime svoj film jer je danas mnogo jednostavnije snimiti neki jeftin film. Hoću da kažem da je sve malo demokratizovano, upravo zbog toga što su nove tehnologije dostupnije. U moje vreme nisi mogao naći kameru skoro pa nikako, a sada svi manje više mogu i mobilnim telefonima da snimaju. U tom smislu im je lakše. Ali da to dođe do neke ozbiljnije publike, nije lakše. Jedino Internet, koji je opet toliko zapljusnut raznim vrstama sadržaja. To su samo okolnosti, suština je ista, a to je da, što bi rekao Koja, "mladost ne opravdava besvest". Što će reći, ako su pametni neka se izbore za svoju poziciju. To je sasvim legitimno.

Da se dotaknemo rokenrola jer si i tamo imaju karijeru. Koliko si na tom polju aktivan i da li pratiš domaću scenu?

Da, koliko mi vreme dopušta da se bavim time. I da, kao i uvek ima dobrih i pametnih klinaca, to svako vreme nosi. Sad su možda skrajnuti na marginu, ali ne znam ni koliko je bilo bolje u druga vremena. Ozbiljan rokenrol je uvek margina i zato ima toliku slobodu da sa te pozicije radi šta hoće. Jer kada bi bio mejnstrim onda je mejnstrim.

Koliko se mešaš u izbor muzike za film?

Možda i bih, kad bi imao vremena, ali ne verujem da bih uradio. Radio sam ponekad, ubacim svoju kompoziciju iz mladih dana u film. Za seriju "Crni Gruja" sam jedan od autora muzike za drugi serijal. Tada sam imao nešto vremena da se bavim time. Uglavnom, sarađujem sa čovekom koji se zove Dule Petrović koji mi i sada radi muziku za film. Ja sam sad, na primer, napravio songove za film, koje pevaju učesnici. Napravio sam čak i jedan narodnjak (smeh). Moja kompozicija otvara i zatvara film ali je Dule to aranžirao besprekorno.

Poslušajte razgovor sa Miloradom Milinkovićem u emisiji "Dnevna soba" na našem podkastu.

Jovan Marjanović