Mario Liguori: Stranac je uvek sam

Počeo je Prosefest, a jedan od gostiju festivala biće italijanski pisac, koji piše i na srpskom jeziku, Mario Liguori. On već deceniju živi u Novom Sadu, gde je došao sasvim slučajno. Zakasnio je na autobus, pa se vratio na Univerzitet u Napulju, gde je upoznao delegaciju Filozofskog fakulteta. Danas predaje italijanski na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti. Njegove zbirke pripovedaka "Sedam jesenjih priča" i "Prva ljubav" veoma su popularne, a za O radio je govorio o životu ovde i u Napulju, samoći, studentima, cenzuri i drugim piscima.

Rodom ste sa juga Italije, šta je zajedničko stanovnicima Srbije i Italije?

Mislim da se o tome govori više u Srbiji nego u Italiji. Italijani s juga se uglavnom ne pitaju da li su slični po temperamentu sa nekim. Oni ne misle uopšte na te stvari. U Italiji je bila renesansa, u Srbiji manje. Još jedna razlika je što u Srbiji jeste bilo turske i drugih stranih dominacija, ali u mom kraju, na jugu Italije, bilo je 13 dominacija i sve one su ostavile nešto. Južni Italijan je i Mediteranac i Grk i Arapin i Azijat... Iz toga proizilazi nešto novo i zanimljivo. To ne znači da u Srbiji nije zanimljivo, samo je drugačije.

Šta je vama najzanimljivije ovde?

Otvorenost zemlje je činjenica koju niko me može da negira, bez obzira na razne zatvorenosti politike i države. Postioji otvorenost mlade energije i mlade populacije, koja voli svet, koja voli da putuje, koja voli strance, druge zemlje i druge jezike.

I vi ste sami dosta putovali. Živeli ste u Britaniji, Irskoj, u Sloveniji. Koliko je sve to, uključujući i mesto vašeg rođenja i odrastanja, uticalo na vaše stvaralaštvo?

Mnogo. Mene ne uzbuđuju države već ljudi. Ne pravim razlike. Svako biće ima dostajantsvo i to moramo poštovati. Ponosan sam i to je moje najveće dostignuće. Ne diskriminišem. Sviđaju mi se razlike, to što u nekoj zemlji postoji jelo kojeg u drugoj nema, ili su negde ljudi visoki, a u drugoj nisu, tim razlikama se radujem i mislim da je to jako lepo.

Pojedine vaše junake muči samoća. Da li ste tokom svojih putovanja bili usamljeni i šta je danas lek za samoću?

Samoća i jeste ključ za otvaranje moje skromne književnosti. Ja jesam stranac ovde, a stranac je uvek sam. On je samac sam sa sobom, ali i kad je među ljudima sam je. Položaj stranca nije nimalo zavidan i mislim da nije ni čudno što sam ovde stvarao svoje knjige. Kao što je rekao Gete, u mom kraju ne može da se piše, tamo je lep dan i onda mora da se gleda. Nemamo vremena za čitanje, nemamo vreman za pisanje. Ovde u Novom Sadu imao sam svoje mirne trenutke i ovde me najviše proganja detinjstvo, zavičaj, lepi dan u gradu koji je izgubljen. Promenio sam se, nisam dete i vreme detinjstva je mitsko, a to ostaje utisnuto.

Stvarate na srpskom, da li i razmišljate na srpskom?

Da, da. Na stranom jeziku je teže govoriti, na stranom jeziku je teže misliti. Znate, svaka reč kad je ja izgovaram zvuči drugačije, ali tako i treba jer nisam odavde.

U jednom ranijem intervjuu ste rekli da je za čoveka najvažnija sloboda. Koliko se danas sloboda guši, kako u stvaralaštvu tako i u životu?

Ograničena je naša sloboda, nismo slobodni ni u kom smislu. Nisu slobodni ni pisci. Ne možemo objaviti sve što želimo, treba da imamo u vidu i druge. Ali, to je možda pozitivno jer preterana sloboda može biti anarhija. Nemamo društvenu, ekonomsku, političku, umetničku slobodu. Imamo cenzuru, mešanje onih koji nisu legitimni, koji svašta banalizuju. Sloboda ostaje mit.

Stalno se govori o cenzuri u medijima i o autocenzuri. Da li se i pisci autocenzurišu?

Kad god pisac nešto kaže onda se to njemu i pripiše. Sada ne govorim samo za sebe. Siguran sam da autocenzura postoji i kod pisaca, i to treba jasno i javno da se kaže. Takve stvari postoje u svim zemljama, pa i u Srbiji.

Predajete na Akademiji umetnosti i Filozofskom fakultetu. Razgovarate li sa studentima o književnosti i utičete li na njih da čitaju i pišu?

Mislim da univerzitetski predavači nisu idioti, koji su zatvoreni i koji kada predaju svoj predmet treba da budu ograničeni. Verujem da razne discipline mogu biti spojene, a u mom slučaju, jezik i književnost, nerazdvojive su. Držim časove italijanskog i držim se predmeta, ali književnost ne škodi nikome. Tako nekad tokom predavanja citiram nekoga ili da skrenem pažnju studenata na nekog pisca.

Znate li možda, kroz razgovor sa studentima, koji su omiljeni pisci mladih u Italiji, a koji mladih ovde?

Mislim da mladi prate trendove, ali se nađe poneki koji sam bira i ne prati modu, koji je originalan. Svaki čovek je jedinstven i ima pravo na izbor, mora da zna da niko nije kao on i mora da živi svoj život kao niko drugi.

Koji su pisci u trendu, a koji originalni?

Ne bih imenovao iz poštovanja, ali jasno je da postoji manje i više kvalitetna književnost. O klasicima mogu govoriti, jer njihovi pisci nažalost više nisu živi. O Geteu sam već govorio, ali mislim i na Džojsa i na Dantea. Ovde u Srbiji znamo da je Selimović zauzeo važno mesto, Andrić, Crnjanski... Čini mi se da je Crnjanski zauzeo maltene glavno mesto. Moj san je da Srbi ne zapostave Domanovića. Radoje Domanović je Srbima rekao sve što treba da znaju još pre sto godina, ali Srbi nikako da shvate to. 

Poslušajte razgovor sa Mariom Liguorijem

Radmila Leovac