Ljudi ne znaju šta sve slepe osobe umeju da rade

Suzana Ristanić je diplomirana psihološkinja i menadžerka ljudskih resursa. Aktivistkinja je koja se zalaže za bolji položaj slepih i slabovidih ljudi u Srbiji jer i sama, od rođenja, ne vidi. To, kako nam je rekla, čini onoliko koliko joj životne okolnosti dopuštaju. Biti slepa ili slabovida osoba u Srbiji, posebno je teško.

"Studiranje je bilo izazov, ali ipak lepo iskustvo. Psihologija je nešto što sam želela da upišem i što mi se dopalo. Izazov je bio nabaviti literaturu, koju sam najčešće tražila sama. Studiranje slepih osoba uglavnom tako i izgleda. Ja sam, recimo, plaćala spikere da mi čitaju ili sam skenirala pa pretvarala u tekst koji mi govorni program čita. Literature nije bilo na Brajevom pismu, a kada sam ja počinjala da studiram nije bilo stručne literature ni u biblioteci Saveza slepih i slabovidih Vojvodine. Tek su tada počeli da snimaju, jer se povećavao broj slepih studenata, a počelo je i da se govori o inkluzivnom obrazovanju", objašnjava Suzana.

Prema njenim rečima, napor da se dođe do prave literature često je bio iscrpljujući, ali je nije obeshrabrivao.

"Posle studija sam odradila pripravničk staž u školi 'Doktor Milan Petrović', potom sam imala pauzu od dve godine jer je pronalaženje posla u struci bilo nemoguća misija. Pomislila sam šta bih želela da naučim u životu i upisala master inženjerskog menadžmenta", priča naša sagovornica.

Kako kaže, tehnologija je do tada već uznapredovala i bilo je mnogo lakše pronaći stručnu literaturu prilagođenu slepim osobama. Za menadžment se odlučila jer je učestvovala u pisanju projekata od važnosti za položaj slepih i slabovidih osoba i to joj je dalo ideju čime bi mogla da se bavi u životu.

"Kad već nisam mogla da pronađem posao psihologa u školi, pomislila sam kako bi bilo dobro da pronađem angažman u nekoj organizaciji. Na klinici svakako ne bih mogla da radim, jer imam potpuno oštećenje vida. Menadžment ima veze sa psihologijom, to nije dijametralno suprotno sa onim za šta sam se školovala", kaže Suzana.

Školovanje je jedna faza u životu. Koliko god otežano kroz nju prolazila, Suzana kaže da je ipak daleko veća prepreka za nju i sve osobe sa oštećenjem vida da pronađu posao.

"Mi jako teško pronalazimo posao. Uglavnom je to u organizacijama Saveza slepih ili neki povremeno-privremeni poslovi, odnosno honorarni i vremenski ograničeni. Inače, mimo toga, jako mali broj ljudi nađe posao. Zapravo, trenutno i ne zam da je neka slepa osoba u Srbiji dobila posao u poslednje vreme, ja za takav slučaj nisam čula", kaže naša sagovornica.

Glavni razlozi za takvu sliku leže u činjenici da opšta populacija ima mala ili nikakva saznanja o tome šta jedna slepa osoba može da radi.

"Ljudi još nisu informisani da mi možemo, recimo, da radimo na računaru. Komunikacija društva sa slepim i slabovidim osobama gotovo da ne postoji. Kada kažem da sam slepa, tu nekako sve staje", kaže Suzana.

Ona kaže da slepi i slabovidi ljudi mogu da obavljaju sve poslove na računarima, naročito rad u Office paketima.

"Koristimo internet, web sadržaje, društvene mreže, rad u administraciji nam je dostupan. Možemo, primera radi, da radimo i kao maseri, ali čak i to je problematično pronaći. U Hrvatskoj ima dosta slepih koji rade u administraciji, u školama, u medijima, u odnosima s javnošću, a u Srbiji to za nas uopšte ne postoji", kaže Suzana.

Ona ističe da bi škole i fakulteti mogli da olakšaju život slepim osobama nabavkom knjiga u elektronskom PDF formatu, koji može da se konvertuje u glas.

"Više nam ne trebaju knjige na Brajevom pismu, da biblioteke budu opremljene ili takvim ili audio knjigama. Sve je to danas mnogo jednostavnije, a osobama poput mene mnogo znači mogućnost da se školujemo jer nam to značajno povećava mogućnost da se zaposlimo i budemo samostalni", zaključuje naša sagovornica.

P.K.

fotografije: privatna arhiva