I život u mraku može biti lep

Zrenjaninac Slavoljub Epifanić pre tri godine je sa prijateljem uspeo auto-stopom da stigne čak do Amsterdama, a ceo put ovekovečen je dokumentarnim filmom "White Cane Road". Uz to, okušao se u mnogim sportovima, veštinama i avanturama, kao što su bavljenje borilačkim veštinama, ronjenje, atletika, paraglajding, a u posledenje vreme aktivno se bavi streličarstvom. Sve ovo je već sasvim dovoljno da bude vredno pažnje. Međutim, činjenica da je Slavoljub slep sve te njegove uspehe čini podvizima vrednim divljenja.

"Ideju za put je dao drugar Aleksandar Solomun, u stvari, prva ideja je bila da nam ciljna destinacija bude London, ali kako nismo dobili turističke vize odlučili smo da to bude Amsterdam", ispričao nam je Slavoljub na početku razgovora za Oradio. 

Kako su tekle pripreme za put?

U startu smo hteli sve to da zabeležimo, ovekovečimo kroz film, pa su nam bila potrebna sredstva za audio i video opremu, ali i za sam put i ličnu opremu. Nekoliko meseci smo pripremali promo film o putu koji je tek trebalo da usledi, kako bi prikupili sredstva. Pre toga smo išli na kurs iz video produkcije, jer smo u tom sektoru amateri, pa je to i bila šansa da praktično primenimo znanja koja smo naučili. Sa nama  je bio i drugar Peđa koji je kao pravi štreber napravio plan snimanja, a mi smo ceo promo film pravili nekoliko meseci. Taj kratki promo film je kod ljudi izazvao veliku pažnju i pokupio odlične kritike. Na prvom konkursu smo osvojili nekih 240 dolara što nam nije bilo dovoljno za put, a onda se pojavio Guaranin konkurs na kojem smo osvojili prvo mesto i 10.000 dolara. Od te sume smo pokupovali video opremu, svu potrebnu tehniku, nešto garderobe koja je sad morala da bude toplija, jer smo umesto u avgustu krenuli u oktobru. Tu su dobro došla moja iskustva sa planinarenja, pa smo kupili termo veš koji nam se kasnije pokazao kao vrlo dragocen. Početkom oktobra 2014. godine smo krenuli na put.

Šta ti je sa tog auto-stoperskog putovanja po Evropi ostavilo najjači utisak?

Puno se stvari dešavalo. Zaustavaljali smo različite ljude i išli svakojakiim prevozima. Meni je najjači utisak ostavio Johan koji je vozio mercedes od nekih 6.000 kubika, a vozio nas je u jednom momentu 280 km na sat! Stajali smo na benzinskoj pumpi i stopirali kad je stao čovek blizu nas i krenuo do prodavnice. Sale mi je rekao da je tu neki čovek ali mu ne deluje kao da će nas povesti, delovao mu je "nadrndano". Ja sam mu rekao da ga ipak pita, proba ne košta. Prihvatio je da nas poveze svojim, ispostaviće se, "zimskim" autom. Ima i letnji, ne znam ni koji je, ali je još jači od ovog. Čim sam ušao osetio sam da je u pitanju neki zaista dobar auto, mekana koža, specijalna sedišta, pitao sam Saleta koji je ovo auto a on mi odgovorio "neki mercedes". "Sale, nije ovo neki mercedes, ovo je neko čudo" (smeh).

Promo film za "White Cane Road"

Što se tiče ostalih stvari na putu, grad Salzburg mi je ostavio utisak grada koji traje, koji ima veliku istoriju, tamo mi je bilo jako prijatno. Luksemburg je isto bio jako interesantan, mada taj grad nisam mogao da definišem, imao sam utisak da sam uleteo u neku bajku, skroz nesvakidašnji osećaj. A od gradova koji mi nisu legli je recimo Pariz, nekako prljavo i masno, tamo recimo ne bih voleo da živim.
 

Uspeo si da se oprobaš u dosta sportova?

Jeste. Dok sam video, a to je bilo do 1997. godine, aktivno sam se bavio kung fuom još za vreme stare države i imao sam lepe rezultate, dve godine sam bio državni prvak. Kada sam oslepeo bio sam zakovan za stolicu, krevet, stan, zatvoreni prostor. Sve je bilo čudno jer sam praktično za dva dana potpuno izgubio vid, ne znam ko bi se snašao, možda neko i bi, ali sve mi je bilo novo i nije uopšte bilo zanimljivo i prijatno. Mnoge obične stvari nisam mogao da uradim na zadovoljavajućem nivou, na primer da zapalim cigaretu, dešavalo se da prste opečem pa da mi cigareta ispadne na tepih a budem sam kod kuće i slično. Bilo je tu dosta frustrirajućih stvari, ali lepa stvar koju sam pronašao su bile zvučne knjige. To sam počeo bukvalno da gutam, ali sam i dalje bio u zatvorenom, vezan za stolicu ili krevet, a trebalo mi je više prirode, spoljnjeg sveta. Došao sam na ideju da počnem nešto da treniram, izgubio sam koordinaciju pokreta, kondicija mi je bila jako loša. Došao sam tako do trenera nindjicua, Sišketa i Crnog koji su me prihvatili i tako je sve krenulo. Savladavao sam tehniku po tehniku, padove, premet, salto, a danas imam majstorsko zvanje drugi dan.

Odnos tih ljudi prema meni je bio zaista sjajan, a sa njima sam otkrio čitav niz sportova. Sa njima sam išao na ronjenje, planinarenje, a kada sam stekao samopouzdanje počeo sam da se takmičim u plivanju za slepe. Već na prvom takmičenju sam postigao dobar rezultat, pa sam potražio čime bih još mogao da se bavim i izbor je pao na atletiku, bacačke discipline koplje, kugla i disk. U tim disciplinama sam se takmičio više od deset godina i postigao lepe rezultate. Najlepše od svega je što sam savladao sve te discipline. Za koplje mi je na primer trebalo više od dve godine da naučim kakao pravilno da ga izbacim, zalet sa ukrštanjem nogu koji je veoma težak, ali mojoj sreći nije bilo kraja kada sam to uspeo. Svaki naredni sport je davao nešto novo. Kako sam bio osvajač medalja bio sam u grupi koja je dobila nagradu da odemo na Rtanj, a neki planinari su nas pripremali da idemo na vrh. Meni je to bilo jako zanimljivo, ali kad smo došli do polaska instruktori su bili protiv da i ja krenem sa njima. Nakon mog insistiranja i ja sam krenuo sa njima, bilo je veoma, veoma teško i kad nisam umro živeću sto godina (smeh). To zadovoljstvo i osećaj ne mogu da opišem a nisam ni bio svestan šta mi se tačno desilo. Tek kasnije sam shvatio da sam trada pobedio sebe, sve blokade sam prevazišao i izašao iz okvira koji su me do tada sputavali. To mi je dalo i snagu i volju za mnoge druge stvari u kojima sam se oprobao kao što su paraglajding, bandži, aplinizam… Pitaju me kako se ne plašiš? Pošto sam video do svoje 30. godine sve mi je to poznato, jasno mi je kako izgledaju litice i koliko su opasne ali najvažnije mi je da sam sa ljudima u koje imam poverenja.

Kako ti je u običnom životu, koliko su efikasna pomagala za snalaženje na ulici, zgradi, tržnom centru?

Kada sam oslepeo, u roku od dva-tri meseca kao da je gomila prijatelja nestala iz mog života, kao da su se iselili. To mi je bilo toliko strašno i nije mi bilo jasno zašto neće više sa mnom da se druže, da izađemo na piće, prošetamo. Poprilično me je sve to mučilo, ali sada iz ove perspektive vidim koliko sam imao sreće i koliko je to napravilo jednu pravu, prirodnu selekciju i ostavilo me u okruženju zasita divnih ljudi. U svetu inače svašta postoji od pomagala, osnovno pomagalo je beli štap, ali kod nas mnogo toga nije previše upotrebljivo, jer ako danas prođem ulicom sutra već to nije to. Pojaviće se neka rupa ili rupetina, parkiran kamion ili slično gde može da se povredi svaka a ne samo slepa osoba. Imao sam nekoliko sitnijih povreda, a kada želim da pređem realciju od take A do tačke B ugalvnom pozovem taksi. Ono što jako želim a nadam se i da će mi se ostvariti je pas vodič. Imao sam priliku da to probam kada je bilo predstavljanje i od tada treperim kako bih želeo da imam svog psa, jer on prvenstveno vodi računa o bezbednosti. Uvek obilazi sa leve strane, gleda da li ima neka visinska prepreka, ako je u pitanju neka grana ili nešto slično, upozorava na stepenište. Meni je bilo jako lako i mislim da bi mi to otvorilo jako puno novih vidika. Problem je naravno cena, takav pas košta imeđu 7 i 30 hiljada eura.

Kojim putem ćeš u narednom periodu?

Trenutno sam usredsređen i jako puno vremena i energije ulažem u streličarski klub. Radimo na tome da obezbedimo neki zatvoren prostor, doalzi zima pa da možemo da treniramo i u narednom periodu. Jako mi je veliko zadovljstvo da pucam iz luka i strele, a još ću videti da li ću se takmičiti ili ne. A voleo bih svašta (smeh). Sad je ovo lepo jesenje vreme, pa bih išao na pecanje, za sledeću godinu sam dogovorio da probam da skijam na vodi, voleo bih da obiđem planinske vrhove, bar po jedan na svakom kontinentu, ali ići ću tamo gde mogu da se uklopim. Naravno, nastaviću profesionalno da se bavim masažom, jer to je takođe nešto što jako volim. Jako važnu odluku sam doneo još kad sam oslepeo, mogao sam da pustim da mi drugi planiraju šta ću i kako u životu ili da se oduprem tuđim idejama i sam da živim svoj život svestan da je to mnogo teže i da to mora kroz ogroman trud i rad. Ja sam se odlučio za ovo drugo, ali i da se bavim samo stvarima koje volim. Imam dvoje dece i važno mi je da ih vodim na razna mesta, pa da oni nešto od svega toga nađu za sebe i da svoj život usmere na pravu stranu.

Jovan Marjanović