Društvo / Intervju
Kauboj u smokingu
Njegove muzičke priče sastavljene su od toplog pustinjskog peska i nepreglednih predela rodne Arizone. Tu je i uvek inspirativna dolina kiša i ukleti vetar, koji prizivaju sve njegove pesme. Ovaj muzički revolveraš je pre nekoliko godina konačno proglasio kraj svoje kultne grupe Džajant Send (Giant Sand), a distorziju električne gitare zamenio je elegancijom klavirskih dirki. Ipak, oružje je oružje. Pesme Hauva Gelba (Howe Gelb) su nas pogodile u centar emocija i na nedavnom koncertu u beogradskom Domu omladine, a sve te skice života rasprišile su se u kabaretskom mraku sale "Amerikana". Gospodin Gelb je tu novu, kako on kaže zreliju, stvaralačku formu ovekovečio na poslednjem solo albumu "Future Standards".
Kako je i zašto došlo do ove vaše muzičke promene?
Ne mogu to sve jasno i tačno da objasnim, ali znam da sam na ovaj način stvorio samopouzdanje i metod rada koji me je odveo u čistu improvizaciju. Šta god da radim... Ceo taj proces bih uporedio sa vrеmenskim uslovima i promenama koje oni donose. Mnogi ljudi se trude da ih vreme ne zaustavlja na kreativnom putu i uglavnom uživaju u njemu. Recimo, ako pada kiša, a ja jako volim kada je kišno vreme, ii kada se pojavi neka dobra oluja, jak vetar ili kada lišće krene da pada... Naravno, i kada je sunčano.
Dosta metaforično gledanje na svet?
To mi prija. Svaki događaj u svom životu vezujem za određene vremenske prilike. A ja im se samo prepuštam, odlazim sa njima u nove priče, uživajući u izboru. Svi imamo želju da oko sebe izgradimo dozu udobnosti, ali kada se izgubi taj osećaj čovek bolje stvara.
Prašnjavi počeci: Giant Sandworms
Kako ste došli do takvog zaključka?
Nije to zaključak, to je moja odluka koju sam doneo davnih dana. Radim po tom principu. Kada sam realizovao svoj prvi album u životu (Will Wallow And Roam After The Ruin, 1980), na njemu sam pokušao da snimim sve te mladalačke ideje. I, kada sam preslušao, u momentu sam ga zamrzeo! To iskustvo me je naučilo da ne postoji jedan put kojim se stvara. Greška je da podrazumevaš kako nešto znaš pre nego što se upustiš u realizaciju. Kao da se radi o dve različite osobe. Lik koji je sve to lepo isplanirao i lik koji sve to kasnje preslušava. A ja sam bio oba ta lika. Smatram da svi mi imamo odeđenu sposobnost da izađemo, duhovno, iz svoga tela kako bi se nečemu objektivno posvetili. E, kada sam to ukapirao, krenuo sam da pronalazim različite puteve realizacije stvari. Više sam počeo da uključujem slučajna dešavanja, prepustio sam se njima.
Sinovi pustinje: Giant Sand krajem osamdesetih (Gelb skroz desno)
Da li su vas ona odvela do albuma "Future Standards"?
Jako volim da izvodim te pesme uživo. Ovoga puta sam bez svoje ritam sekcije i nedostaje mi taj trio. Pokreće me njihov ritam i, svirajući, osećam neverovatnu radost. Taktovi svinga me teraju na ples, pomažu mi da preguram težak dan, na neki način me promešaju i osveže. Uvak kada se to desi, određene stvari legnu na svoje mesto. Sopstvene misli, problemi, čak i gužva u saobraćaju. Ceo taj talas sreće ima logike jer ga je prouzrokovao ritam (Gelb pokušava da imitira specifičan zvuk činele uobičajene za zvuk svinga). Takođe, bio sam u mogućnosti da pronađem pesme koje idealizuju takav muzički žanr. A od tada sam mnogo srećniji.
Omot albuma "Future Stnadards"
Totalno je klišeizirano ali, dobro je upasti u neke zrelije vode?
Totalno. Definitivno sam i ja postao zrelija osoba. Zapravo, omatorio sam i postao mnogo osećajniji. Čudna je to stvar. Zapravo, cela ironija u tome je što sam sve vreme koristio improvizaciju kao početnu tačku u stvaranju, a danas stvaram muziku koja na tome insistira. Veoma je udobno u tom odelu.
U nastavku pogledajte kako danas zvuči gospodin Gelb, a tu je i deo razgovora koji je urađen za O radio:
Dušan Majkić