Jutarnji novosadski trkač

Novosađanin Aleksandar Radukin atletiku je, a posebno trčanje na duge pruge po urbanim ali i brdovitim stazama, otkrio tek krajem treće decenije svog života. To mu nije smetalo da sve brzo nadoknadi i da za nekoliko godina aktivnog treniranja postane reprezentativac naše zemlje u planinskom trčanju. Uz sve to, Aleksandar je i osnivač jedne od vodećih frimi na polju online marketinga "Homepage" i porodičan čovek. Upravo zato, njegov dan sa više od 20 pretrčanih kilometara, počinje zaista rano.

"Sve zavisi od toga koliko imam jutarnjih aktivnosti, ali moj dan počinje negde između 4.15 i 4.35. Nisam oduvek ranoranilac, volim da ustanem rano zato što želim da odradim moju dnevnu dozu trčanja, svoj trening, pa tek onda krenem da funkcionišem i počnem sa obavezama koje mi dan nametne. Budim se vrlo rano, kako bih odadio svoj jutarnji trening trčanja", priča Aleksandar na početku razgovoru u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Kada si rešio da će atletika i trčanje biti ozbiljan hobi u tvom životu?

To se desilo u kasno proleće 2012. godine, kada sam imao prilično kila, rekao bih i više od 120 (smeh). Išao sam na neku sitnu operaciju, a internista mi je nakon pregleda rekao da ako sada, sa 29 godina imam toliko kila, u 35. godini ću sigurno morati na tablete za pritisak. Srce mi je plivalo u masti, generalno, celo telo, ali sam u tom mometnu sve to prilično izignorisao. Nakon oporavka od operacija, posle neka dva meseca, otišao sam i uplatio godišnju članarinu za teretanu. Naravno, svi oko mene su me momentalno progasili ludim (smeh), jer dugo godina nisam potčao ni za autobusom. Bavio sam se, nekad davno, dosta aktivno plivanjem i košarkom, ali do tog momenta dugo se nisam bavio nikakvim sportom. Počeo sam od trake u teretani, naravno, to je prvo bilo hodanje, jer sa 120 kilograma ni ne možeš ništa više od toga. Prvi put sam potrčao na jednom odmoru u Puli, gde sam u hotelskoj teretani pretrčao tri kilometra. To je bilo u avgustu, a do kraja godine sam uspeo da istrčim neke polumaratonske distance. Te zime sam krenuo sa trčanjem napolju, iako je bilo minus dva, istrčao sam na Keju 22 kilometra i shvatio da je to prava stvar. Tada je sve krenulo, iste godine sam već uspeo da istrčim polumaraton za ispod sat i po vremena, dva maratona, jedan u Novom Sadu, a jedan u Ljubljani. Od tada je krenulo ludilo, nije to više ni navika, meni je to sad potreba.

Aleksandar Radukin i Nenad Sudarov

Par godina unazad si veoma aktivan, radiš i sa trenerom. Kakva je razlika u treninzima kada si radio potpuno sam, amaterski, u odnosu na povremeni rad sa trenerom?

Do pre dve godine sam trčao sam i takmičio se samim sobom. Nije me bilo toliko na trkama, nije mi to bio cilj, niti su mi to bili izazovi. Dosta trkača ima neki cilj, izazov da istrči nešto, polumaraton ili maraton. Ja nisam, moj cilj je bio da održim dobru formu, dobru liniju, da se svako jutro takmičim sam sa sobom i da na stazu izađem i na -15, sa sve ledenicama u bradi. Imao sam tu sreću da upoznam Nešu Sudarova, direktora Fruškogorskog maratona koji je video tu moju ludačku energiju i silne kilometre koje sam prelazio, a koji je inače veliki stručnjak u tom poslu. Video je potencijal, pozvao me na kafu i krenuli smo da razgovaramo. Kako mi to kažemo, našli smo se "na keca". Zainteresovao me je za planinsko trčanje, koje mi je uvek bilo u podsvesti i non stop sam težio ka Fruškoj gori, što je i prirodno jer je šuma Nacionalnog parka na osam kilometara od moje kuće. Realno, nikad nisam imao hrabrosti da krenem, niko me nije uputio u staze i tehnike trčanja, a držao sam se i neke safe zone svojih jutarnjih trčanja, koja su postali poput rituala. Meni je ovo došlo kao kec na jedanaest, jer je razbilo moju rutinu i donelo nešto potpuno novo, što mi je zaista bilo potrebno. Faktički, mi smo pored tog drumskog trčanja i trčanja po asfaltu, ubacili i treninge na Fruškoj gori i krenuli ozbiljno da treniramo. Radni dani su uglavnom rezervisani za gradsko trčanje, mada se nekad desi da odem preko mosta, preko Kameničkog parka, odem na Glavicu ili Popovicu, a nekad čak i do TV tornja pa se vratim nazad na Liman. Uneli smo te treninge vikendom i tu sam prepoznao svoju strast, naročito ka uzbrdicama. Takođe, veoma mi je drago što sam uspeo da napravim zapažene rezultate na državnom prvenstvu u planinskom trčanju, gde sam vicešampion i punopravni član reprezentacije Srbije u toj disciplini.

Deo si i organizacije Fruškogorskog maratona?

Posle dve godine zajedničkog rada, ušao sam u tim koji je zadužen za organizaciju Fruškogorskog maratona, gde se najviše bavim komunikacijama i marketingom. Cilj nam je da ispromovišemo našu Frušku lepoticu, koja nam je tu ispod prozora, a svedoci smo i da se dosta pojavljuje u vestima u nekim negativnim konotacijama. Trudimo se da predstavimo kakvu to šansu imamo za fizičku aktivnost, a shodno situaciji "izbildamo" naš imunitet i da napravimo najbolju prevenciju. Možda nam je baš ova godina otkrila koliko naša zemlja ima potencijala i prirodnih lepota, među kojima je svakako Fruška gora.

Kako neko može da počne da se bavi baš planinskim trčanjem?

Postoje mnoge Fejsbuk grupe i dosta udruženja, planinarskih društava u Novom Sadu. Ja sam, na primer, član Planinarskog društa Železničar, koje i jeste organizator planinarskog Fruškogorskog maratona. Planinsko trčanje, speed hiking, hiking, skyrunning, postoje raznorazna imena, ali za početnike je možda ipak najbolje planinarsko društvo jer, jednostavno, toleriše šetnju. Ne treba se stideti toga da se čovek nekad umori, da nekad malo prošeta na uzbrdici. Nekad je šetnja i bitnija od samog trčanja. Vi kao početnik možete da odaberete stazu spram sebe, svejedno koje će dužine biti i malo je prešetate, a trčakarate gde možete. Mislim da uz određenu grupu koja se organizuje, na primer na Fejsbuku, a postoji čak i planinarenje sa decom, vi dajete sebi zdravu naviku, izmeštate sebe iz zone komfora, idete na planinu i na svež vazduh i tamo krenete da trčite. Ako to ne uradite, realno ćete teško to početi na betonu ili još gore, na Đačkom igralištu i na stazi koja ume da bude jako dosadna. Posebno je važno reći da je Fruška gora idealna za početnike, blage uzbrdice i 220 kilometara markiranih staza. Čak i da krenete sami, nećete se izgubiti, uvek će vam greben i asfalt biti na najviše pet kilometara. Na vama je da krenete i izađete napolje. Kad jednom krenete, siguran sam da će vam se dopasti.

Posebno zbog ove situacije bavljenje sportom nam je, uglavnom, vezano za otvoreni prostor. Kažu da nema lošeg vremena, samo loše opreme. Hladno je, kako se obući za trčanje u zimskom periodu?

Baš dobro što si me ovo pitao, zato što se to pitanje postavlja često. Mi smo prošle godine radili četiri treninga u organizaciji Fruškogorskog maratona, u pitanju su bile dve staze, jedna duža i jedna kraća, a nakon toga je bilo druženje uz zanimljiva pitanja. Najčešća pitanja su bila u vezi opreme tokom zimskog perioda. Ako krenemo redom, noge će vam se najmanje smrznuti kako god da se obučete. Ja i dalje trčim u kratkim helankama, naravno imam aktivni veš ispod, aktivne gaće, da se dodatno zaštitim, ali sam i dalje u kratkim helankama. Meni tako odgovara, možda nije po svim standardima, ipak bi trebalo imati jedne dugačke helanke da pokriju makar kolena. Trenutno imam čarape od merino vune, koje su prilično dobre i dobro drže teperaturu. Imam redovne patike koje nemaju gorotex membrane, jer uprave takve mogu da vam služe samo kad je jak sneg, čak ni za blato nisu pogodne. Ukoliko koristite gorotex po ovom vremenu, upariće vam se noge, jer u njima noga ne može da diše. Naravno, posebne patike se koriste za trail, a posebne za drum. Ako uporedimo sportove, imamo dosta sličnosti sa skijanjem, koristi se aktivni veš koji može da bude od sintetike ili od merino vune, sve zavisi od afinitieta. To je osnova, a na njega se nadovezuje dalje. Midlayer, srednji sloj, može da bude običan duks, šuškavac ili sintetička dry fit majica. Ako je hladnije, od gore ide još jedan duks. Subjektivni osećaj za vreme trčanja je osam stepeni više nego što je napolju, a rekao bih da je možda i deset stepeni razlike. Lično, nemam nikad više od tri sloja na sebi. Ne koristim deblje jakne ili nešto slično, jer ću se samo upariti i oznojati, a i višak odeće sputava pokret. Ono što je važno je da imamo maramu, bandanu, baf maramu ili kako je ljudi već zovu oko vrata ili po potrebi da je prebacimo oko usta. Potrebna je dobra, aktivna kapa za glavu, kao i rukavice. Naravno, rukavice ne treba da budu one skijaške, nego tanke, a krv u ruke dođe poslednja i ruke su najduže hladne. Mnogo mi je veći problem kad obučem previše stvari, nego kad mi na početku bude malo hladno. Mnogi ljudi, čak i leti, obuku previše na sebe misleći da će salo izaći kroz znoj, ali neće! Jedino što ćete izgubiti je voda, možete samo dehidrirati i kolabirati. Salo se, na žalost, ne pretvara u znoj, a manje kila ćete imati zato što ste više vode izbacili iz sebe. Zimi je to posebno problem, jer taj višak izbačene vode će nas hladiti pa se možemo vrlo lako i prehladiti. I još jedna stvar: pamuk ni leti ni zimi! To svi znamo.

Novi Sad je dobio svoj maraton sada već davne 1993. godine. Poznati su uspesi Ivane Španović, Mihaila Dudaša, Steve Zorića i ostalih naših atletičara. Ipak, čini mi se da Novosađani i dalje nemaju razumevanja i podrške za atletičare i trkače, bilo da su amateri ili profesionaci. Šta te najviše nervira dok trčiš?

Milsim da me najviše nerviraju vozači. Sva sreća pa trčim ujutro, ali ima onih koji obožavaju trotoare i koriste ih kao parking mesta. Uz to je odmah i nerazumevanje kako se tartan staza na Keju koristi, pa je ljudi upotrebljavaju za šetnju. Nije problem, neće se ona od toga rasturiti, ali nama smetate! Pri tom, ona ima svoju svrhu i namenu i nije za šetnju, već je za trčanje. Na žalost, imamo jako veliki problem u Novom Sadu sa psima lutalicama, oni trkače i bicikliste prepoznaju kao pretnju, praktično nas se plaše. I pored toga što je njihova reakcija prirodna i odbrambena, bilo je dosta napada pasa lutalica na trkače, ali i vlasničkih pasa. Postoje, dakle, problemi ali moram da kažem da je Novi Sad jedna velika staza za trčanje. Ravan je, postoje široki bulevari, ujutru je miran, nema puno ljudi i saobraćaja do nekih 7.30, imamo sjajnu tartan stazu na Keju koja je u dužini od nekih pet kilometara. Od mornarice do Kanala i natrag je punih deset kilometara. Retko koji grad može da se pohvali takvom stazom koja ne zavisi od saobraćaja, nema prelaza i možete potpuno da se isključite i prepustite uživanju. Sada je i Novo Naselje lepo, volim tamo da odem zimi i tuda trčim. Postoje naravno i delovi grada u koje ređe zalazim i koji nisu prilagođeni za trčanje. Često idem i do Begeča dolmom i moram da kažem da imamo fantastčne staze i za bickil i za trčanje. Ono što je dobro to je da je primetan porast ljudi koji se udružuju i zajedno trčkaraju i često su to grupe koje su potpuno besplatne.

Sat, telefon, muzika ili zvuci okoline?

Nosim sat, telefon ne, s obzirom na to da se puno znojim, pa sam jedan natopio i bacio. Imam specijalni pojas u koji stavim telefon kada idem na planinsko trčanje, u slučaju da se negde izgubim ili mi je potrebna neka pomoć. Za obično trčanje, tu je sat koji sve meri i koji se kasnije sinhronizuje sa aplikacijama, pa onda, uglavnom preko aplikacije, delimo svoje rezultate. Što se tiče muzike, probao sam, pa sam čak po dužini pesama znao koliko mi vremena treba za određenu deonicu, ali sam shvatio da mi zvuci okoline mnogo više prijaju. Imao sam period kada sam slušao hard & heavy zvuke, sa primesama panka, a ska mi je najbolje ležao (smeh). Ipak, zvuci okoline definitivno, naročito u šumi, gde je tišina i gde sam doživeo da sam čuo samo zvuke lišće koje pada sa drveća što je fantastičan osećaj.

Teško je bilo šta planirati zbog ove situacije, ali ipak, šta ti je želja za naredni period?

Imam plan za drum, ali i za planinu. Želim da opravadam povrenje koje mi je dato kada sam uvršten u reprezentaciju. Nadam se da će biti trka i da ću uspeti možda da osvojim i titulu prvaka Srbije u planinskom trčanju 2021. godine. Voleo bih da nastupamo i van naše zemlje. Voleo bih da nekako stignem do Dolomita, do Alpa, makar da odem na par dana, pa izmislim neke svoje ture da trčkaram. Ko zna, možda i onaj ultra-trail Mon Blan, za koji kažu da je nezvanično prenstvo sveta u skyrunningu. Jako bih voleo da istrčim drumski maraton za manje od tri sata, to je kvalifikaciona norma za Njujorški maraton, mada mi nije on direktno u fokusu, više mi je važno da to bude ispod tri sata. Imam ga u nogama, planirao sam da idem i na Ljubljanski. Trenirao sam dosta jako, imam ga na tri sata i osam minuta, ali ove godine zbog situacije nije bilo moguće da se taj maraton održi. Ta granica od tri sata mi je više da mogu da se hvalim kako sam se kvalifikovao, nego što mi je zaista želja da odem tamo. Mislim da će makar deo ovoga biti ostvareno, a što se tiče rada, tu nikad nije bio problem. 

Razgovor sa Aleksandrom u Dnevnoj sobi Oradija možete preslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: privatna kolekcija