Iza robotičara stoji velika pamet

Nakon prethodnih velikih uspeha naših mladih robotičara na takmičenjima širom sveta, niz uspeha i osvajanja medalja u ovoj kategoriji nastavljen je i ove godine. Sa članom prošlogodišnje ekipe robotičara Ivanom Brzicom, razgovarali smo o takmičenjima i primeni znanja iz robotike u različitim sferama. 

"I ove godine naš tim je dokazao da može da izvuče maksimum iz uslova u kojima radi. U odmeravanju snaga sa vrhunskim, svetskim timovima koji pored neograničenog budžeta imaju i veliku podršku svojih univerziteta u svemu tome, dok su naši momci primorani da se bore na više frontova. Sami organizuju većinu tehničkih stvari oko odlaska na takmičenje, a i pored toga Srbija je postala tim koji protivnici gledaju sa strahopoštovanjem", ispričao nam je Ivan na početku našeg razgovora.

U čemu se sastoji takmičenje?

Takmičenje se sastoji od zadatka koji dolazi u septembru, tako da se na projektu radi skoro celu školsku godinu. Svaki tim na stolu od šest kvadratnih metara ima dva robota, jednog malog i jednog velikog, koji treba da izvrše niz operacija. Gabariti robota, njihova izrada, sigurnosne funkcije i ostalo utvrđeni su pravilima koja moraju da se ispoštuju. Zadatak je da roboti fizički prenesu predmete sa jednog kraja stola na drugi i time ostvaruju određen broj poena. Roboti su apsolutno autonomni i isporgramirani. Meč traje 90 sekundi, počinje povlačanjem uzice a sve dalje šta urade, roboti urade sami. Zadatak je u suštini uvek isti, i na nacionalnom i na evropskom takmičenju, ali broj poena nikada nije isti. To sve zavisi od mnogo okolnosti, različita je taktika, zabranjen je fizički kontakt između robota... Programi u tim robotima su veoma ozbiljni i mnogo komplikovaniji od automatizovanih mašina u industriji. Deluje da momci koji se takmiče stoje pored kutije sa dva točka, ali oni zaista rade ozbiljan posao i velika pamet stoji iza toga.

Šta je tebe privuklo da se baviš robotikom?

Smer mehatronika na FTN-u je dosta praktičan i omogućava ti da se pored teorijskog izučavanja upustiš u praktične probleme. U praksi gotovo nikad nije onako kako teorija stirktno propisuje već zavisi od puno faktora koji se dešavaju tokom vremena. Sve to ti omogućuje da se razvijaš kao inženjer i da shvatiš načine funkcionisanja svih sklopova, gde moraš da se prilagođavaš i rešavaš realne probleme.

Kakva je mogućnost dalje primene robotike u našoj zemlji i koliko smo zaista dobri u tome?

Srbija ima odlične stručnjake koji su primorani da savlađuju razne prepreke i verovatno zbog toga postaju najbolji. Mnoge strane kompanije dolaze u Srbiju, pretežno iz ekonomskh razloga, otvaraju ovde pogone i eksponencijalno raste potreba za industrijskom automatizacijom, tako da je izuzetno perspektivno baviti se ovom granom industrije u Srbiji. Takođe, robotika kao nauka otvara vrata celog sveta pa ako ste u tome dobri nema šanse da ostanete bez zaposlenja.

Znamo se iz vremena kada si kao tinejdžer imao bend. Danas ne sviraš aktivno, ali si ručno napravio gitaru. Koliko je to teško i za koliko vremena si uspeo?

Ručno pravljena gitara je spoj ljubavi prema muzici i tehnici. Takođe, imam sreće što mi je stric stolar i što mi je puno pomogao i naučio me oko obrade drveta. Sama izrada trajala je par meseci, ali zamisao oko toga traje godinama. Gledanjem i slušanjem muzike stvorio sam ideju o savršenoj gitari, koja ni za kakve pare ne može da se kupi bilo gde i koju ću imati samo ja. Drvo od koje je napravljena je orah, koji sam sa stricem posekao kada sam imao nekih šest ili sedam godina. Od tada se to drvo sušilo i danas je pretvoreno u moju gitaru. Naravno, ona nema cenu niti će je ikad imati, napravio sam je za svoju dušu, zapravo, ona je ogledalo mene a to mi je i bio cilj.

Nisi se zaustavio na gitari kada je muzika u pitanju nego si napravio i svoje gitarske pedale, efekte. Šta si sve uspeo da napraviš?

Dok sam pravio elektroniku za gitaru shvatio sam da veliki proizvođači ne izmišljaju toplu vodu. Nije mi se svidelo ništa od gotovih proizvoda na tržištu pa sam odlučio da napravim nekoliko efekata za gitaru. Napravio sam delay, overdrive, određenu vrstu boosta i tremolo pedalu. Mnogi moji prijatelji su muzičari pa koriste te pedale, a često im i popravljam pojačala, zvučnike... To je još jedna stvar koja je proizašla iz muzike i tehnike.

Šta danas mladi vole, gitare ili gramofone?

Izuzetno raste interesovanje prema retro audio opremi na moju veliku radost. Mnogi mladi su shvatili dragocenost ploča koje su im ostale od roditelja pa danas na raznim berzama vinila možete naći zanimljivih stvari. Gramofoni i audiofili se na sreću ponovo razvijaju i mislim da digitalna tehnika ne može da parira retro audiofilskoj tehnologiji. Dakle, gitare kroz gramofone.

Sa kim bi zasvirao uvek a sa kim nikad?

Smatram da čovek treba da radi ono što voli, tako da nikad ne bih svirao neke komercijalne stvari. A uvek sa ljudima koji sviraju srcem i dušom, i kojima komercijalizacija svega ne predstavlja životni cilj.

Koji bi koncert voleo da posetiš?

Definitivno neki reunion benda Pink Floyd u koji bi bili uključeni i Gilmour i Waters. Iako je Roger Waters fantastičan sam po sebi, njih dvojica, ponovo zajedno bi bilo nešto što bih najviše voleo. I još  jednom AC/DC.

Šta vidiš kao svoju profesiju?

Voleo bih da budem razvojni inženjer u nekoj konkretnoj firmi ili možda jednog dana kao preduzetnik u svojoj firmi na poslovima razvoja inženjerskih aplikacija.

Jovan Marjanović