Ima li života izvan instagrama?

Mlada dramaturškinja Svjetlana Pravdić nedavno je na konkursu za savremenu satiričnu priču "Nušić - Novi Bečej - Svet" nagrađena drugom nagradom za svoj rad "Insta grob". Ova Svjetlanina priča u stvari je svojevrsna kritika ponašanja današnje omladine, konstantne potrebe za društvenim mrežama i posledica koje takvo ponašanje nosi. 

"Dobila sam drugu nagradu za najbolju savremenu satiričnu priču koja obrađuje temu interneta, odnosno, instagrama konkretno, kao i problema koje uzrokuju nove navike koje nam donosi ta socijalna mreža. Tema koje se provlači kao glavna je manjak intimnosti, kao i činjenica da se bukvalno sve mora staviti na instagram. Ceo konkurs i nagrada su pod pokroviteljstvom Narodne biblioteke Novi Bečej i Nušić fondacije", kaže Svjetlana na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Kako ti gledaš na instagram, gde bi mogao biti najveći problem?

Instagram prati algoritme, odnosno, prati ljude i zna koji će im sadržaj ponuditi. Na primer, ako je u pitanju mlada ženska osoba, algoritam će joj nuditi druge mlade žene, njihove slike koje mogu da dovedu do toga da se ta osoba oseti nesigurno, jer sve te mlade, lepe, uspešne žene su predstavljene u najboljem svetlu. Zapravo, priča uopše ne mora da bude takva, ali se tako plasira i mislim da je to jedan od najvećih problema ove, pa i drugh socijalnih mreža. Sve nas to može dovesti do velikih psiholoških problema i upravo zato se danas razvila sajber psihololgija kao posebna nauka.

Šta tvoja priča "Insta grob" konkretno obrađuje?

Ukratko, to je priča o mladoj devojci koja ima 20 godina i studira u Beču i koja čitav život živi tako što gleda u Instagram. Čim ustane, odmah se slika i napiše "no makeup", nakon toga slika ono što jede i praktično ceo svoj dan. Sve to tako funkcioniše do momenta kada joj se instagram slučajno izbriše. To je delimično inspirisano istinitom pričom. Nakon toga, nesretna žena doživi srčani udar, odlazi u bolnicu gde je prati prijateljica koja takođe živi non stop na instagramu. Da stvar bude zanimljivija, u bolnici ona ima više pratilaca nego ikad, tada umire mirno i tu je satira u celoj priči, jer je ta emocija, naravno, prenaglašena. Na grobu joj stoji da ima 15.000 ožalošćenih pratilaca.

Šta danas mlade nasmeje?

Na žalost, mislim da se danas sve svelo na mimove. Nije to novo, još u grčko vreme mim je bio deo, niža vrsta komedije i mislim da je to i danas zavladalo. Deluje da je to nešto što najviše nasmeje mlade. Mislim da bi mladima ipak trebalo ponuditi neka kvalitetnije dela, koja će biti prava komedija i pružiti im još nešto što bi ima bilo zanimljivo.

Kakav je posao dramaturga danas?

Posao dramaturga postoji u pozorištu, ali mogućnosti su razne - na primer na filmu ili u TV serijama, pa sve do govora političara ili marketinških kampanja za razne klijente. Važno je da ljudi koji žele da budu dramaturzi budu kreativni. Što se pozorišta tiče, dramaturg je deo tima i svakako mora da prisustvuje procesu nastanka i postavke određenog dela.

Koliko uspevaš da radiš na sopstevnim komadima i delima?

Uglavnom više pišem za sebe i to u momentima kada imam vremena. Te radove onda šaljem na razne konkurse ili pokušavam na neki način da ih objavim. Međutim, kada naiđe neki posao kojem moram da se posvetim, a koji donosi zaradu, onda moje pisanje ipak ide u drugi plan.

TIK TOK RASTE, ALI SU FB I INSTAGRAM I DALJE UTICAJNI

BROD KOJI TONE: SLAVICE, BUMERI, SMATRANJA I SVE OSTALO

Čitanjem drugih pisaca sigurno se razvijaju ideje, ali, koliko se time sopstvene vizije smanjuju, odnosno, počinju da liče na nešto što je već napisano?

Na žalost, nemoguće je to odvojiti i pisati samo svoje. Makar i na podsvesnom nivou, preuzeće se od neke druge osobe. Nekad i ja, kada gledam neki film ili pišem neki naručeni tekst, vidim neku scenu koja je toliko dobra i preradim je na svoj način. Sve tako funkcioniše, od Sofoklea do danas, a baš su prerade antičkih mitova inače veoma popularne. Trudim se da budem autentična koliko god mogu, ali svako od nas ima određene uticaje. Dešava se i da napišem neko delo, a onda neko prepozna da to liči na neki film koji sam odgledala, mada toga nisam bila ni svesna.

Koliko jedan pisac mora da prati dešavanja i bude aktuelan, ili pak treba da se izvoji na pusto ostrvo i tamo stvara bez uznemiravanja?

Ne bi trebalo generalizovati, ni pisci nisu deo nekog stereotipa. Ima raznih pisaca, svako je osoba za sebe. Što se mene tiče, meni zapravo odgovara da iz daljine posmatram šta se dešava u svetu. Volim da živim izolovanije, ali sve novo što se pojavi pratim, jer volim da budem u toku. Posebno za dramaturge mislim da ne smeju skroz da se izoluju i izdvoje.

Koliko si imala prilike da radiš u pozorištu?

U početku sam volontirala na pozorišnom festivalu koji se održava u Banjaluci i tu sam imala prilike da upoznam razne predstave širom sveta, iz Južne Koreje, Irana, Amerike i slično. Na dve predstave sam bila dramaturg i asistent režije, od toga je jedna za decu i zove se "Ježeva kućica", a radila sam i na predstavi "Kralj Ibi" u Studentskom pozorištu Banja Luka.

Kako, kao dramaturg, osetiš šta će publici raznih uzrasta i usmerenja biti zanimlivo?

Što se dece tiče i ja sam majka, pa donekle znam. Svaki put kada nešto pišem skeniram svoju publiku, nešto poput algoritma. I na osnovu toga skeniram sve detalje, koliko dugo mogu biti zainteresovani, šta im je spektar interesovanja, čak i koliki im je prosečni IQ. Kod dece ja važno da bude zanimljivo i kratko, a i kod studenata mogu da se primene isti principi (smeh). Pogotovo što među mladima postoji stereotip da pozorišta nisu previše zanimliva, pa sama predstava mora da bude dimanična i zabavno. Na žalost, neki i dalje prave predstave koje su sporije, pa zbog toga malo odalje pozorište od mladih. Zato mislim da mladima mora da se ponudi nešto dinamičnije.

TROLOVANJE, VESELO ŠAMARANJE I OSTALE POŠASTI DRUŠTVENIH MREŽA

MRŽNJA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA MORA IMATI REAKCIJU

Današnja domaća kinematografija ima solidnu produkciju, koliko uspevaš da pratiš i šta preferiraš?

Uspela sam da ispratim većinu novih domaćih filmova i serija, ali, lično mislim da još uvek nismo uspeli da dosegnemo nivo koji smo tokom Jugoslavije imali. Smatram da je "Crni talas" i dalje vrhunac domaće kinametrografije. 

Šta bi od nove strane produkcije preporučila?

Pogledala sam "Squid game" i smatram da je zanimljiva mladima jer ima kritički odnos prema kapitalizmu. Ljudi bi trebalo da porazmisle o tome kako se živi u današnje vreme i kako svako od nas raspoređuje svoj novac. Naravno da ima delova koji bi mogli drugačije da se napišu, ali su suprotnosti uspešno postavljene. Dečije igre koje su prikazane u okolnostima i životu odraslih, nameću i pitanje koliko te igre, koje smo igrali kao deca, kasnije mogu da postanu jako ozbiljna stvar. Naravno, šta god da gledam, vidim milion propusta, ali mi to nije umanjilo uživanje u gledanju serije.

Šta je ono što te trenutno najviše tišti i pokreće da pišeš?

Možda je to otuđenje koje se dešava i o kojem sam pisala upravo u svom delu "Ista grob". Ljudima je postalo neobično da ih pozoveš na kafu, a niste prijatelji godinama unazad. Čudno je kako nismo spremni za upoznavanje novih ljudi.

Čime se trenutno baviš?

Radim na jednom scenosledu i na epizodi za jedan scenario. To je projekat koji bi trebalo da se završi do kraja godine, a nakon toga ću videti. Ukoliko bude nešto komercijalno sigurno ću se time baviti, ukoliko ne bude, posevtiću se svojim radovima koje nisam završila.

Svjetlanino gostovanje u emisiji "Dnevna soba" Oradija možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija