Hugo: Nosonja iz karikatura smo mi

"Da bi se bavio karikaturom to zahteva prostor da ona bude objavljena, a njega je sve manje. Ako nisi priznat ti ne možeš mnogo toga da uradiš. Možeš da ih lepiš na orman kod kuće, mada ne smatram da je to tragično." 

Da živi u Holivudu o njemu bi, smelo pretpostavljam, odavno bio snimljen film. Danju poštar, noću basista garaž-surf benda Regmen, a sve vreme iz tajnog skrovišta objavljuje fantastične karikature koje su tu prevashodno da ti naoštre mozak, pa ako ostane kusura za smeh - dobro je. Naš komšija Hugo Nemet je sa O radijom od početka, a meni je zapala i ta sreća da smo prethodno godinama radili zajedno u novosadskom listu Dnevnik. Dok pričamo o Lemiju, živom dokazu da se može živeti bez kompromisa, Bouviju, potvrdi da zvezdane karijere imaju teške početke i Čoliću, koji je lepo rekao da dobra produkcija zvuči savršeno i na kućnom tranzistoru - u čemu narodnjaci nadmašuju pankere i rokere, zamolio sam Huga da se prvo predstavi našoj publici:

"Neuspešni karikaturista. Bez karijere, čim ljudi ne znaju ko sam, a iza sebe imam 16 godina rada. To jasno govori. Mnogo sam uspešniji poštar. Zašto? Više me ljudi zna kao poštara."

Stvarno tako misliš? Muzičar si pride, neko za koga se u "obaveštenim krugovima" dobro zna?

Potrebno je izaći iz tih krugova. U tome je suština. Ni političari, pa ni mi, ne izlazimo iz njih dovoljno. Malo smo tržište, čak mislim da se Somborac, Koraks i Petričić guraju već, koliko je malo. A Srbija ima mnogo više karikaturista i to jako dobrih.

Kako je biti karikaturista u Srbiji?

Ako živiš od karikature onda je strašno. Ja sam na žalost amater, crtam samo kada mi se crta, ne zavisi mi egzistencija od toga. Koraks je rekao da je nama lako živeti u ovoj zemlji jer su ideje na svakih dva minuta, što već postaje dosadno, iste su. Gledam Tošu Borkovića koji ima fantastične karikature, ali nisu u političkom kontekstu i to je u Srbiji problem, ta isključivost, ako se ne baviš političkom karikaturom tebe nema.

Slično je u novinarstvu, političko je "prestižno" i najplaćenije, zašto?

Opet, malo tržište. Kod nas je politika dominantna, estrada, sve znamo o njima. Nemaš gde da plasiraš ni erotsku karikaturu, što je u Francuskoj najnormalnije, postoje časopisi i dobro plaćaju.

Stvara li to zamor, te ideje na svaka dva minuta?

Mene je odavno smorilo, ali uvek dolazi nova publika, mlađi ljudi tek sada otkrivaju politiku i odnose unutar nje. Hteo sam da uradim karikaturu kako 6. oktobar nije svanuo i stalno se vrtim oko nekih stvari koje sam već crtao. Mogao sam 2003. da smislim odličnu karikaturu, sada... Dosta, nije svanuo pa nije svanuo.

Bolje je ne pričati o njemu?

Da. Nema novog svetla, svi znamo kako je ko prošao. Mi smo mislili da će se nešto promeniti, a oni koji su došli na vlast su videli da je jako lepo i da su hteli da prekinu sa tom politikom ne bi se obogatili toliko. Čitao sam da je ubistvo Đinđića glavni razlog zašto se drutšvo nije promenilo, ja to ne znam, a da je bezveze – bezveze je.

Radimo zajedno već dugo, promenili smo se, kako stariš ti, a kako Novi Sad?

Imam tu problem, nikad sebe nisam smatrao Novosađaninom, ja sam bio na Limanu. A kada sam išao u grad, išao sam u dva-tri mesta. Sada kao poštar sam upoznao Novi Sad i meni je lep, možda zato što sam ga nedavno otkrio. Smeta mi nova gradnja i to će tako da stoji decenijama ali ona svima smeta.

Zašto ne ideš na Egzit?

Nije bilo ono što me interesuje. Bio sam na Igiju Popu, Majkama... Ne volim toliko puno ljudi, i na Igija sam jedva stigao od gužve. I naravno, treba to sve platiti, popiti nešto gore.

Fotograf Dnevnika Slobodan Šušnjević je na otvaranju tvoje izložbe u Izbi pominjao heroja karikatura Nosonju, velik nos da oseti lični interes i jaki laktovi da se do njega probije, kakav je to čovek?

Hteo sam da mu dam ime "Nowhere Man", od Bitlsa, ali ni ja ne mogu da izgovorim to najbolje pa neka bude Nosonja. To smo svi mi. Iz situacije u situaciju, negde je pozitivac, negde negativac. Znaš kada uplašen čovek dobije malu dozu hrabrosti, pa postane bahat. Nisam ni bio svestan koliko je taj lik upečatljiv dok mi nisu rekli. Bio sam primoran da ga crtam, da sam mogao da crtam političare ili već nekoga aktuelnog ne bi bio toliko prisutan.

Basista si Regmena, kako se doživeo odlazak Daška i Mlađe sa O radija, potonji svira sa tobom u bendu?

Nije me iznenadilo. Ovde sve što valja mora da propadne, negativna selekcija je užasna. U medijima je to vidljivo, a događa se svuda ali nije interesantno ljudima. Za njih ne brinem, naći će neku gažu, ali to je problem – ne brinemo se za njih, otkud mi znamo da će naći gažu? Gde su radio stanice? Kao i kod karikature i novinarstva, treba ti baza da pustiš korenje. U Dnevniku nisam ni razmišljao o njemu, imam svoj sto i mislim samo o karikaturi, a ne o tome koliko ćeš dugo ostati, hoće li se vlast promeniti, pa će te šutnuti.

Da li je i tebi to frustrirajuće?

Da, osećaš se nesupešno. Mada, oni znaju da je kvalitet tu, a ja danas ne znam koliko sam kvalitetan ili ne. To je opšti problem u Srbiji, ni bendovi ne znaju kakvi su jer nema odziva tržišta i publike.

Možda su zato mladi pasivni i nezainteresovani, kako ih često optužuju?

Nismo mi odrasli u neko drugačije vreme. Kako Ceca nama nije kriva, tako ni Seka nije kriva mladima danas. Nisu oni negativni i depresivni, nego mi gledamo usko. Kao mlad nisam ni razmišljao da idem napolje, meni je Dnevnik bio kao Njujork Tajms, to je to. Oni gledaju da odu napolje, guši ih ovde i rade na tome bez da svima govore.

Odlaziš li i ti, sa porodicom?

Vreme otkucava, razmišljam. Ne vidim da će ovde zaista biti bolje. Imam i dvoje dece, voleo bih da oni ne budu ovde kada odrastu. Da mi neko kaže da će ovde stvarno biti bolje za 15 godina, onda bismo ostali.

Petričić i Smuđa su napolju imali sjajne karijere, da li bi crtao tamo?

Oni su i u Jugoslaviji imali sjajne karijere. Bili su ono što ja nisam, profesionalni karikaturisti. Uvek sam bio u cajtnotu, imao 15 minuta, pola sata da je uradim. Njih dvojica su majstori, prvo crtački jako dobri, a to se ne radi 15 minuta. Volim ja minimalizam ali nemam vremena da uradim sve što bih mogao.

Nego, Regmen, neka svirka uskoro...?

Ne znam. Četvrti album nam stoji na ledu šest, sedam godina. Nedostatak vremena, Mlađa je rastrzan na 500 strana, ne bih davao nikakve prognoze. Žao mi je ali ne razmišljam o tome. Nismo mi mnogo unikatniji od Blickriga, DMT-a, Korozije, kad već pominješ. Novi Sad stvarno daje odlične bendove ali svi su prestali da rade. Meni je to strašno, da Blicrkrig ne radi. Ali Regmen i dalje postoji, naravno.

Da pitam Mlađu kada će svirka?

Pitaj ga. (smeh)

Šta bi moralo krupno da se desi da shvatiš da nam je krenulo na bolje?

Jedini ko može suštinski da menja stvari, moramo da priznamo, su političari. Mora da se pojavi neko novi i ja to ne vidim, a da ga ne pojede ovo što postoji. I ovi mladi koji se uključe ili počnu da se ponašaju isto ili ih pojede mrak.

Da li te je nekada bio strah?

Nije. Nezgodne karikature uglavnom nisu bile objavljivane. Pre 5. oktobra radio sam za Bulevar, tamo sam mogao da crtam šta sam hteo, imali smo Otpor i nisam se osećao ugroženim kada sam crtao nešto što svi znaju. Posle sam radio za Bre, dopada mi se taj period, bio je inspirativan i pojavili su se novi likovi, tu nikakav strah nisam imao jer je to bila, bože moj, demokratska Srbija. Đinđić, Koštunica, njihovo neprijateljstvo, Batić, on je sjajan za crtanje bio. Da bi nekoga iskritikovao mora u glavi postojati ono "kako treba". Mi nemamo "onog tamo" koji radi "kako treba". Karikatura je danas prevaziđena, i satira. Stendap komičari su mnogo ubojitiji ali lepo je u novinama imati crtež ili karikaturu.

Ali priznaćeš da bez dobre štampane/onlajn satire stvaramo društvo u kom se ne razmišlja kritički?

Bar da stradaš, bar da znaš da će postojati neka reakcija, ali neće. Čudno mi je da se nije pojavio neki mlađi karikaturista, neko ko sada ima 18, 19 godina, pa da kontaktira O radio. Treba zgrabiti prostor koji ti daje šansu da prikažeš to što radiš, pogovoto kada si mlad.

Da li te hvata jeza kada pomisliš na šta će zemlja ličiti, kada svi odlaze iz nje?

Ne, zato što znam da će sve vratiti ako ovde bude bolje. Ovo će jako glupo da zvuči ali što više njih ode to više mesta za nas koji ostanemo. Prosvetni radnik svesno ide da bude perač čaša jer zna da će račune platiti bez problema, a moja žena završi svoj posao, petak, dođe kući i gotovo – seda za računar i počne da prevodi. Da, sada kada razmislim užasava me to što se odavde beži. Ja sam u glavi već otišao, bez obzira što ne govorim o tome da ne bih urekao.

Postoji li neki momenat koji ti izmami osmeh, a da nije opšte mesto?

Naučio sam da ima užasno mnogo dobrih ljudi. Spremni su da pomognu strancu iako ne traži, a ja uvek pamtim ove loše ljude kojih ima jako malo. Poštar nosi za 1.200 do 2.000 stanova, pa naletiš na dva rđava i njih zapamtiš, a ostale ne. Nisu oni dobri ljudi, oni su normalni ljudi, imaš loše i normalne ljude, ne postoji "dobar čovek".

Siguran sam da bi mnogima tvoje karikature nedostajale, možda te publika sačuva ovde?

Nije ovo strašno, škripi pa škripi, škripi u meni. Prvo mučim sebe, a onda mučim i druge. Znam da radim za džabe ali novac ionako ne bi bio motiv. Ona karikatura gde TV puca sebi u glavu, pa to crtam od 1998. do danas. Gladne ljude, prosjaka sam nacrtao ne znam koliko, sve fore sa šeširima sam ispucao. Mlađa mi je poslao poruku "hvala", super je karikatura sa njima dvojicom koju ste objavili, šta da mu kažem? "Nema na čemu? Hvala tebi što si ostao bez emisije?!"

I, gde je nada, kako da nagovorim ljude da ostanu ovde?

Razloga za odlazak odavde ima mnogo, ne ide svako trbuhom za kruhom. Hoće neko da svira pank i da zna da će to ići na radio stanici. Nije sve crno, zavisi šta očekuješ od života. Nisam depresivan, nisam nezadovoljan, ja volim ovaj posao, imam lepih trenutaka, ali problem je kada ti ne možeš da platiš račune, tu nema duševnog mira. Onda sve pada u vodu. I da pustiš Van Morisona, izeš ga, ne mogu Van Morisona jer nisam platio "informatiku". Imam utisak na u ovoj zemlji ne važi izreka da držiš sve u svojim rukama.

Mislim da znam na šta ciljaš: da su svima računi plaćeni poštenim radom, frižider pun, a pristojan auto natankovan - niko ne bi došao da razbije Prajd?

Tako je...

Deo razgovora sa Hugom poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević