Goran Skrobonja: Sve je stvar inspiracije

Beogradski pisac Goran Skrobonja je svoj dosadašnji rad žanrovski pretežno posvetio fantastici i hororu. Takođe, često se mogu naći i njegovi prevodi knjga poznatih autora, a svoja interesovanja upotpunio je iskustvima iz sveta stripa. Ipak, njegovo poslednje delo pod nazivom "Kada kažeš da sam tvoj" spada u romane koji imaju realnu osnovu u ljudima i događajuima vezanim za rok scenu Beograda i nekadašnje države, 80-tih godina prošlog veka. 

"Ovo je knjiga koja uopšte ne liči na ono što sam do sada pisao, prozu, priče i romane koji žanrovski pripadaju naučno fantastici i hororu. Međutim, ovo je nešto sasvim drugo. Ovo je neka vrsta generacijskog romana posvećena jednoj deceniji koja je bila izuzetno značajna za moju generaciju", priča Goran na početku razgovora za Oradio.

Šta je bila inspiracija da napišete ovaj roman?

Na neki način je to moj omaž i posveta svim mojim drugarima i pripadnicima te generacije koji će prepoznati u ovoj knjizi mesta, događaje, situacije i uopšte ambijent u kojem su sazrevali i zapravo stupali u život. To je period koji je bio izuzetno značajan za moju generaciju, rođenih početkom šezdesetih godina prošlog veka, u urbanoj sredini kakva je Beograd. 

U romanu se pominje bend Kalkuta, koji realno nije postojao?

Glavni junak romana je frontmen benda Kalkuta, kratkotrajne novotalasne senzacije osamdesetih godina. To je bend koji je objavio dva albuma i nekoliko singlova, a životna priča Lakija Petronijevića koji je pevač, kompozitor, gitarista i frontmen benda je na neki način je životna priča većine mladih muzičara tadašnjeg vremena. Sam bend Kalkuta je fiktivan, da ne bi ljudi tražili slučano po Jutjubu (smeh) ili guglali, što se često dešavalo u proteklom periodu. Čak su me ljudi molili da im pošaljem mp3 ili neke snimke jer ne mogu nigde da ih nađu. Dakle, bend Kalkuta nije stvaran, ne postoj niti je postojao, ali je to za mene i veliki kompliment jer znači da sam vrlo živo i slikovito dočarao i ubedio čitaoce da je taj bend zaista postojao.

Rokenrol je osamdesetih bio veoma popularan kod velikog broja ljudi. Zašto je danas na marginama?

Sve se promenilo. I mi smo se promenili, a kamoli vremena. U međuvremenu smo promenili nekoliko zemalja u kojima živimo, više kulturnih obrazaca, neko će reći na gore, ja bih se složio sa tim, ali nekome je dobro i ovako, tako da je to stvar subjektivne procene. Rokenrol je u to vreme, bar u urbanim sredinama bio mainstream, ono glavno što je slušala omladina. Većinom smo slušali neku vrstu elitističke nadmoći i imali smo određenu vrstu prezira prema onima koji su slušali narodnjake. Međutim, kako se ti obrasci menjaju, došli smo do toga da je rokenrol ponovo negde na margini, ili u gerili, a da je mejnstrim sada ono što je tada bilo predmet neke vrste podsmeha i nipodaštavanja. To je ono, kolo sreće se okreće.

Vaši prethodni radovi spadaju u potpuno drugu kategoriju. Kako ste počeli da se zanimate za fantastiku i horore?

Od malih nogu, kako se to kaže. Praktično od mojih prvih kontakata sa umetnošću, knjigama, stripom, filmom, mene je uvek zanimao taj žanr. Najpre preko omladinske pustolovne književnosti i stripova koji su u to vreme izlazili, u neverovatnoj količini u tadašnjoj Jugoslaviji. Jedno se na drugo nadovezivalo, bilo je to vreme početka sedamdesetih kada sam počeo da istražujem i iščitavam pisce poput Velsa, Barouza, Žil Verna i ostalih. Nakon toga je došlo do krucijalne prekretnice, kada sam shvatio da mogu bez problema da čitam knjige na engleskom. To mi je otvorilo vrata ili prozor ili prostor u ogroman svet knjiženosti. Tada sam shvatio da mogu da biram sve ono što nije prevedeno, da ne moram da zavisim od domaćih izdavača i da biram ono što me zaista interesuje. Ispostavilo se da me je upravo to interesovalo, SF, fanatsika, horor, bili su to klasici, a onda se pojavio Stiven King i sve se promenilo još jednom.

Uplašite li nekad sami sebe idejama koje vam padnu na pamet?

Ne (smeh). Nedavno sam polemisao na temu strahova i rokenrola, šta je to što danas izvođači obrađuju, koji su to strahovi. Konstatovali smo da su strahovi uvek isti, uvek se svede na taj egzistencijalni momenat. Strah od gubitka života, zdravlja, gubitka finansijske stabilnosti, gubitka voljene osobe… Na kraju, sve svodimo na strah od gubitka. Kada pišem, to naravno provejava, ali nikad toliko sugestivno da mogu sam sebe da uplašim, možda zato što već imam toliko godina ili što bi rekli toliku kilometražu iza sebe.

Kako ste došli u priliku da se bavite i stripom?

Strip je bio veoma popularan kada sam učio da čitam i bili su dostupni stripovi najrazličitijih žanrova. Bila su izuzetno zanimljiva izdanja Vjesnika iz Zagreba, to su bili junaci kao što su Uranela, El Desperado, Narednik Ajros, Pauk, Čelična Pandža, sve su to bili divni junaci koji potpaljuju maštu. Pored toga, svakako stripovi italijanske škole, Monelja - Konan, Mark, Zagor, Teks Viler i sve ostalo. Ljubav prema stripu zadržala se i kasnije preko Alana Forda, humorističkog stripa, francuskih i belgijskih izdavača do vrlo ozbiljnih izdanja koja sam kasnije imao prilike i zadovoljstva da prevodim za izdavače kod nas. Strip je ravnopravna umetnost za sebe, meni je izuzetno drago da je strip i dan danas veoma popularan i što sve više naših uspešnih crtača uspeva da nađe zaposlenje, uhlebljenje kod velikih svetskih izdavača. To doprinosi iizuzetnoj živosti strip scene kod nas. Lično sam se bavio pisanjem scenarija za neke stripove od kojih su neki objavljani u Francuskoj. Te albume je radio Dražen Kovačević i zahvaljujući njima je plasirao svoju umetnost koja sada ima nepobitni kvalitet kod francuskih izdavača. Meni je veoma drago da smo zajedno tako nešto postigli na tom polju. Strip verovanto zaokružuje sve to što me je interesovalio od najranije mladosti pa i dan danas.

Imate uspešne radove u više vrsta umetnosti. Gde se ipak najbolje osećate i kojim putem biste želeli da se nastavi vaša karijera?

Zanimljivo je da me ljudi posle ovog romana često pitaju da li to znači da ću se okrenuti nečem drugom, da li sam prestao da pišem horor? Zaista ne znam ni sam. Nedavno sam završio jednu priču koja bi žanrovski mogla da se svrsta u tehno triler sa elementima naučne fantastike. Odmah posle nje sam napisao novelu koja je čista fantazija, a zasniva se, od svega mogućeg, na irskoj mitologiji. Tako da nema nekog pravila niti nekog konkretnog plana. U ovom trenutku sve je stvar inspiracije i tako tome i pristupam. Nemam neki cilj u bilo kom žanru. Ono što me u određenom trenutku povuče i zainteresuje potrudiću se da na najbolji mogući način obradim i predstavim čitaocima.

Razgovor sa Goranom Skrobonjom u Dnevnoj sobi Oradija možete preslušati na našem podkastu.

Jovan Marjanović

Foto: Laguna/promo