Između tišine i vidljivosti: LGBTQ+ iskustva generacija X i Z

Koliko se promenilo društvo, a koliko su se promenili samo kanali komunikacije? U novoj epizodi “Rose u podne” razgovarali smo sa Danicom Pantović iz generacije Z i Adorjanom Kurucom iz generacije X i pitamo se koliko je danas slobodno biti ono što jesi.

izvor: pixabey

Ako danas deluje da se o LGBTQ+ temama makar govori, nekada, kaže Adorjan, o tome nije bilo ni reči. Danica, iako iz urbanog Novog Sada, pamti tišinu, podsmeh i sramotu. Razlika u decenijama, ali sličan osećaj, ćutanje kao pravilo.

“To je nešto što je bilo sramota, neki daleki ljudi, odnosno, čudni i o tome se ne govori. U školi je uvek bilo homofobičnih komentara. Kada bi saznali da je neko kvir, ogovarali su ih, vređali i isključivali iz društva. U porodici se o tome govorilo retko i uglavnom negativno. Tek krajem osnovne škole shvatila sam da je to realna mogućnost - da budem kvir, pre toga mi je bilo potpuno strano”, kaže Danica.

“Govorimo o osamdesetim i delimično o devedesetim godinama. Odrastao sam u Kuli i u mom detinjstvu apsolutno nikakvih reči nije bilo o LGBT temama. Dugo sam živeo u ubeđenju da to postoji samo u Americi i filmovima. Dolazak interneta bio je prozor u svet. Do tada živite u potpunom mraku. Zajednica je bila underground i fokusirana na Beograd. U Vojvodini nije bilo organizacija. Na televiziji su išle isključivo mainstream, heteronormativne stvari, bez ikakvog pozitivnog sadržaja o LGBT osobama”, priča Adorjan.

Njegovo sazrevanje obeležili su informativni mrak i pokušaji da promeni sebe. Danici je internet doneo olakšanje, ali ne i potpunu sigurnost. Generacija X tražila je dokaze da uopšte postoji. Generacija Z zna da postoji, ali se i dalje pita da li je to bezbedno.

“Zbog interneta je bilo lakše prihvatiti sebe, ali i dalje, zbog društva u kome živimo, bilo je teško. Nisam imala mnogo uzora osim vršnjaka sa kojima sam se međusobno prepoznavala. Teško je bez primera kako to može da izgleda i da li je uopšte moguće u Srbiji biti kvir. To je proces koji traje i trajaće dok živimo u društvu koje nas ograničava i osuđuje”, ističe Danica.

foto: Adorjan Kuruc, privatna arhiva

“Ceo proces upoznavanja svodi se na pokušaj da se uskladite sa dominantnim društvom i da se odviknete od tih misli. Religija ima uticaj na to kako vidite sebe. Do pojave interneta moje odrastanje je bilo preispitivanje i pokušaj menjanja sebe. Kada sam '96. godine na internetu pronašao Yahoo grupu gej bajkera iz Evrope, otvorio se ceo svet. Shvatio sam da to nije samo u Americi. Kasnije sam na nemačkom kanalu video prenos CSD-a iz Berlina. To je bio ogroman korak, shvatiti da nisi pogrešan”, kaže Adorjan.

Danica govori o školama kao mestima prećutkivanja i osude. Adorjan pamti vreme bez otvorene fizičke opasnosti, ali i kasnije periode kada je vidljivost značila realnu pretnju.

“Bilo je slučajeva osuđivanja u školi, a profesori uglavnom nisu reagovali. Sećam se jedne profesorke koja je odbranila učenika koji je bio vređan. To mi je tada mnogo značilo, ali volela bih da je toga bilo češće”, kaže Danica.

“Autovao sam se sa 18 godina, što je tada bilo rano. Kasnije, 2009. i tokom angažmana oko Prajda, postalo je životno opasno. Nisam bio siguran u kakvom ću se stanju vratiti kući. Morao sam da napustim aktivizam i pređem u biznis sektor. Ipak, 2010. sam osnovao organizaciju ‘Izađi’, koja i danas radi u Vojvodini i pokušava da mladima olakša život”, ističe Adorjan.

Oboje potvrđuju da je vidljivost danas veća, ali se razlikuju u proceni njenog efekta.

“Broj autovanih ličnosti i kvir likova u serijama je i dalje mali. Postoje podkasti i dokumentarci, ali tabloidni mediji svakodnevno objavljuju homofobične i transfobične naslove. Vidljivost znači nekome ko je u manjoj sredini, ali postoji opasnost kako će tema biti obrađena”, smatra Danica.

“Danas gledam TikTok i vidim koliko su mladi otvoreni i slobodni. Pre 15-20 godina to je bilo nezamislivo. Sada postoji snaga mladih ljudi koje ne zanima da li se nekome to dopada. Mislim da mladi nisu pod pritiskom da se autuju, pokret se transformisao i više nije sve fokusirano na javno deklarisanje”, dodaje Adorjan.

izvor: pixabay

Ipak, strah nije nestao.

“Studenti u blokadi često su u tabloidima prozivani kao gej, što stvara strah. I meni je bilo neprijatno da gostujem, jer ne znam kakve će biti reakcije. Kada izađe u javnost, nemamo više mogućnost da se zaštitimo”, kaže Danica.

“Danas je dostupnost informacija veća, ali to ne znači da imamo više autovanja. Mnogi i dalje žive ‘klozetirano’ ili u cover brakovima. Površno gledano, sve izgleda bolje, ali prava ne možete da realizujete. Imamo javne ličnosti koje žive sa partnerkama i decom, dok drugi nemaju nikakvu pravnu zaštitu. To je nefer odnos”, dodaje Adorjan.

Danica govori o neizvesnoj budućnosti i zakonima koji možda nikada neće biti doneti. Adorjan kaže da je autovanje njemu “resetovalo“ porodična očekivanja, ali priznaje da je poslovni svet nosio sopstveni strah.

“Gej ljudi često pribegavaju svojim zajednicama kako bi se zaštitili. Ja ne znam da li će brakovi ikada biti legalizovani u Srbiji i kako ćemo proći za deset ili dvadeset godina. U Novom Sadu, među ljudima koji me prihvataju, ne osećam pritisak, ali u manjim sredinama je sigurno mnogo teže”, kaže Danica.

“Coming out resetuje mnogo toga u porodici. Koliko god bio težak, donosi i određeni benefit. Kada sam tražio posao, nisam skrivao svoj aktivistički deo. Napravio sam CV sa oba segmenta i dobio posao u kome sam više od deset godina. Kreirao sam LGBT friendly okruženje. Ipak, još nismo došli do toga da privatno i poslovno budemo jednako slobodni kao heteropopulacija”, kaže Adorjan.

Danica je uzore pronašla na internetu i među vršnjacima. Adorjan ih nije imao, morao je da ih stvara.

“Mnogo mi je značilo da vidim da postoje ljudi poput mene. Kasnije sam upoznavala gej ljude iz svoje okoline i razmenjivala iskustva. Najteža je usamljenost i sramota”, ističe Danica.

“Još 2001. u Novom Sadu smo kroz časopis ‘Dečko’ kreirali siguran prostor za druženje i okupljanje. To je bio prvi prostor gde smo mogli da budemo ono što jesmo”, dodaje Adorjan.

Kao najveći pomak oboje navode dostupnost informacija. Kada je reč o zakonima i institucionalnoj zaštiti, ostaju skeptični.

“Konkretnih pomaka nema. I dalje nema zakona o istopolnim brakovima, slučajevi nasilja ostaju nesankcionisani, a narativi u medijima su često negativni”, kaže Danica.

“Najveći pomak je tehnološki razvoj i dostupnost informacija. To je pokrenulo procese koji se ne mogu zaustaviti. Ali zakonska regulativa zaostaje i mnogi mladi LGBT ljudi odlaze iz Srbije”, zaključuje Adorjan.

Između "nije se govorilo" i "danas se vidi" stoji generacijska borba. Generacija X učila je da postoji. Generacija Z uči da opstane. Vidljivost je porasla. Prava se još čekaju.

Novu epizodu "Rose u podne" poslušajte ovde: 

Jelena Bursać