Fipa: Muzika sa obe strane stakla

Novosadski muzičar Filip Fipa Vlatković, tekstopisac, kompozitor i producent koji je na muzičkoj sceni u regionu aktivan već dugi niz godina, uskoro će objaviti solo album prvenac "Heartsongs for the brave" koji će slušaocima biti dostupan onlajn. Singlovi sa predstojećeg albuma su dobili odlične kritike i javnosti i publike, a uskoro se očekuje i koncertna promocija izdanja. Uz to, Fipa je profesor na SAE Institutu u Beogradu, gde predaje audio inženjering. 

"Materijal je zapravo preživeo razne iteracije i ideje. Krenuo sam da ga pravim pre mnogo godina i doživljavao je svoju evoluciju tokom izvođenja svih tih pesama uživo. One su se menjale, publika se menjala, počevši od prijatelja koji su me prvi prihvatili, da bi onda muzika došla i do ljudi sa kojima nemam privatni kontakt. Ako pogledam unazad, u zadnje četiri godine nisam bio previše aktivan na tom planu, tako da sad praktično ponovo otkrivam svoju publiku. Zapravo mi deluje kao da krećem iz početka", ispričao nam je Fipa na početku razgovora u emisiji "Dnevna soba".

Razgovor s Fipom možete preslušati na ovom linku:

Nisi imao "pritisak" benda i nekih posebnih rokova, kako si uspeo da sve završiš? Kako rešiš da je neka pesma gotova i sprema za album?

To je zapravo vrlo lako. Kada bih skupio sve vreme koje sam potrošio na snimanje albuma to bi u zbiru bilo neka tri meseca, ne više. Znam tačno šta hoću da postignem sa pesmom i nema mnogo lutanja prilikom pravljenja ili snimanja pesama. A trajalo je sve tako dugo jer sam rastrzan na razne strane. Kako god da uđem u jedan projekat, odnosno kada ga završim, ostane mi možda jedan dan da malo iskuliram i onda to vreme iskoristim za snimanje albuma. Često, već sutradan ulazim u sledeći posao i tada se snimanje opet odlaže. Da sam se samo ovim bavio odavno bi bilo gotovo i ne bi ovoliko čekali na završetak albuma.

Šta ti je bio motiv i glavni pokretač?

Bio sam u priči sa jednim kolegom, Nikolom Jovanovićem i on mi je pomenuo prošlogodišnji Sokojev konkurs na koji sam se prijavio. Ljudi iz te organizacije prepoznali su moj prijavu i ideju, iako sam već želeo da sve to završim, dobio sam vetar u leđa i neka novčana sredstva, pa sam sebi zadao termin i završio sa albumom.

Znam da si vrlo sposoban da sve instrumente snimiš sam. Kako je bilo na albumu, ko je bio uz tebe?

Projekat je zanimljiv zato što je pola pesama snimano u insotranstvu, za vreme mog boravka u Njujorku. Što se snimatelja tona tiče, osim mene tu su bili Patrick McCarthy i Jon Altschuler koji je radio sa poznatim bednom They May Be Giants, zatim poznati producent Phil Palazzolo. Imao sam i muzičare koji su veoma poznati u indi njujorškim krugovima. Od domaće ekipe, tu su bili bliski saradnici i prijatelji koji su bili deo projekta Nenad Kojić i Nikola Trebovac. Gledao sam da malo začinim stvari i da ne bude "ja i samo ja" na celom albumu.

Pomenuo si Njujork, kakva su tvoja američka iskustva?

Imam tu sreću da mi deo porodice i rodbine živi tamo, pa sam nakon studija otišao da na neku vrstu privatnog work & travel programa i vidim kako izgleda život u Americi. Iskoristio sam vreme tamo da se još malo doškolujem i stažiram u nekoliko studija, gde sam i upoznao ekipu koja je na snimcima. Naravno, tokom boravka upijao sam sve što taj neverovatan grad nudi. Posećivao sam mnogo takozvanih "Open mic" događaja za koje nisam ni znao da postoje, niti je takva kultura postojala kod nas. Tamo sam viđao razne likove, neki su dolazili da pričaju svoju priču, bilo je naravno i dosta muzičara, stendap komičara, žonglera... Tu sam rešio da se i ja okušam. Sve to je pokrenulo moj živi nastup, jer sam do tada bio čovek "sa druge strane stakla", u studiju. Vrlo retko sam solo nastupao jer sam uvek bilo u nekim grupama ili ansamblima. Kada sam se vratio, svirao sam po kafićima kombinaciju autorske muzike, ali i moje obrade stranih kompozicija na potpuno drugačiji način. Pokrenuo sam to jer nisam na nešto slično nalazio ni u Novom Sadu ni u Beogradu, a sve to kasnije se razvilo pod zajedničkim nazivom Amerikana.

Sad, kada je album završen kolika je šansa da to plasiraš u Americi? Kakav ti je plan za dalje, live nastupi, spotovi ili nešto treće?

Definitvno želim da se vratim svirci. Imao sam tročlani i četvoročlani bend koji sam pretvorio u full electric band koji je svirao po regionalnim festivalima. Meni ta svirka već godinama nedostaje pa bih tome voleo da se vratim. Publikacija i distribucija mi nije u prvom planu, imao sam veliku pauzu i mislim da sam daleko od toga, a svirci bih baš voleo da se vratim.

Gde bi tvoj potencijalni slušalac ili gledalac mogao da čuje i vidi tvoju muziku?

Pravi web sajt još uvek nemam (smeh) ali imam Facebook profil, postoji i Bandcamp stranica gde će se album pojaviti u digitalnoj formi, a tu je i moja Pledge stranica na kojoj još nekih 40 dana traje akcija pretprodaje ili sufinansiranja projekta.

Tvoj život jeste muzika, ali ne samo kroz komponovanje i snimanje autorskih pesama nego i akademski rad u oviru institua SAE.

Na SAE institutu u Beogradu sam predavač audio inženjeringa i programski koordinator. To je visokoobrazovna ustanova koja se ne bavi samo audiom nego i kreativnim medijima kao što su film, web, programiranje, animacija, itd. Imam super iskustvo sa obrazovanjem novih generacija, što se tiče produkcije, snimanja i obrade zvuka.

Koliko mladi  koji krenu tvojim putem imaju perspektivu i mogućnost da svoje znanje plasiraju?

Tokom svih ovih godina koliko sam na Institutu video sam mnogo mladih i talentovanih ljudi, bez obzira kojim se žanrom ili sektorom bave. Ovaj posao uvek evoluira. Govorim studentima da uvek treba da nađu svoj put i da imaju cilj u karijeri sa koje god strane stakla bili, kao autori, izvođači ili snimatelji i producenti. Moraju uvek da budu spremni na promene, jer se posao menja iz dana u dan i morate biti fleksibilni. Ako se zakucate u nešto što je vaša ideja, napredak neće biti moguć i ostaćete u zapećku.

Kolika je mogućnost ljudi koji završe taj Institut da svoje znanje primene i van granica naše zemlje?

SAE diploma je veoma uvažena širom sveta i mislim da je to dobra odskočna daska za nekog ko želi da nastavi karijeru van granica. Postoji oko 50 kampusa širom sveta i mogućnost da čak i u pola semestra nastavite u dugoj zemlji po istom progamu.

A koliko unosiš sebe i svoje iskustvo u obrazovanje mladih, gledajući tvoj autroski momenat?

(smeh) Trudim se da budem objektivan, pošto imam neko svoje opredeljenje što se tiče žanra. Ima dosta studenata koji su, na primer, zainteresovani za elektronsku muziku. Gledam da razmenjujemo znanja i iskustva, da i ja upijem od njih ali i da im ponudim smernice. Pravi producent mora da bude otvoren za sve žanrove, tako da i ja učim od njih o raznim stvarima, novim tokovima, muzičkim žanrovima, dok ja njima dajem moje iskustvo, šta se dešavalo i kojim putem muzička industrija ide, kako se koristi softver... Mislim da je to jedno uzajamno zadovoljstvo.

Zanimljivo je da je muzika ljudima često samo hobi. Šta je hobi ljudima koji se profesionalno bave muzikom?

Da (smeh), negde sam pročitao intervju u kome je bilo pitanje Kako se odmarate od muzike? Da li uz muziku ili bez muzike? Pa, bez muzike naravno (smeh). Od dosta stvari koje me zanimaju, izabrao sam da se bavim alkoholom. Naravno, ne samo kao konzument, već sam pre par godina počeo da čitam dosta o tome kako se i na koji način proizvode alkoholna pića. Zanimali su me procesi fermentacije i destilacije, kao što je to danas popularno u svetu kraft piva, pa sam se i ja bacio u svet alkoholnih pića, pretežno žestokih. Posle puno godina zajedničkih avantura i pokušaja pravljenja likera, koktela i drugih napitaka, sa prijateljima sam odlučio da napravim udruženje koje se zove "Spirit Pannonian". To je klub ljubitelja pretežno žestokih alkoholnih pića, na jedan vrlo ozbiljan i profesionalan način. Bavimo se izučavanjem raznih destilata, pričamo o tome šta stoji iza određenog proizvoda, pišemo recenzije i posećujemo destilerije.

Do kakvih ste rezultata došli, kakvu rakiju generalno pijemo?

Rakijska scena u Srbiji u ovom mometnu je vrlo interesantna, upravo zato što je, sa nekog svetskog aspekta, u suštini potpuno neistražena. Ne samo to, nego su naši proizvođači, pričamo naravno o registorvanim, još uvek jako mali i dešava se da kvalitet i osobine variraju s godine na godinu. Nije moguće postići nešto što imaju veliki proizvođači, na primer viskija ili burbona iz Amerike. Zato i jeste zanimljivo to istraživanje, jer može da se desi da vrhunski domaći proizvođač napravi odličnu rakiju jedne godine, sledeće godine takođe, ali da ona dobije potpuno drugačiji ukus. To su nijanse o kojim pokušavamo da pišemo i da ih otkijemo i rakija je, kako to neki moji prijatelji kažu, još uvek antiglobalističko piće.

Hoće li tebi ovaj hobi možda postati posao?

Mi se iz udruženja svakako borimo za našu stvar. Zanimljivo je, na primer, da su Česi registrovali šljivovicu kao svoju, a ne mi. O tome se dosta priča među proizvođačima, profesorima, organizatorima festivala, svi oni imaju želju, ali nikako da se desi nešto. Nadam se da će se u narednim godinama nešto pozitivno ipak pokrenuti, kao što je, recimo, eksplodirala scena kraft piva kod nas u prethodinh par godina. Ljudi žele da se vrate onome što je unikatno, kvalitetno, ručno i što smo na neki način zaboravili u periodima megaindustrijalizacije.

Jovan Marjanović