Egzodus najenergičnijih, najpametnijih i najsposobnijih

Knjiga "Umetnost i kultura otpora" profesorke Milene Dragićević Šešić o umetničkoj i kulturnoj kontrajavnosti tokom devedesetih godina u Beogradu, predstavljena je u novosadskoj knjižari Bulevar Books. 

O knjizi koja promoviše značaj umetničkog i kulturnog otpora govorili su Vera Kopicl, Aleksandra Bosnić Đurić,  Nikola Džafo, Aleksej Kišjuhas i Željko Grulović, kao i sama autorka, koja za Oradio kaže da su umetnici devedesetih bili veoma važan deo bunta, naročito u periodima u kojima su svi drugi ćutali.

"U tim godinama, koje su bile godine protesta, recimo oni od 9. marta 1991., pa 1992. pa 1996. godine i kasnije imali su periode između kojih su bili periodi ćutanja i straha. E u tim periodima glas umetnika, kroz izložbe, performanse i umetničke akcije, bio je možda jedini glas neslaganja koji je dopirao do neke javnosti. Možda ne do najšire javnosti, ali jeste do one koja je bila zainteresovana i kojoj je bila potrebna podrška u vreme jakog nacionalizama i šovinizama. Onda su te akcije koje su donosile drugačiji pogled na svet bile izuzetno potrebne", objašnjava Milena.

Jesu li te akcije dopirale do takozvanog "običnog sveta"?

Bili su aktivni Dah teatar, Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji su predstave izvodili u javnim prostorima, tamo gde se nalazila takozvana "slučajna publika". Primera radi, neke od predstava igrane su u Čumićevom sokačetu, gde je bio šoping mol sa radnjama koje je uglavnom držao Željko Ražnatović Arkan u to vreme i u koje je dolazilo puno mladog sveta. Kada bi predstave bile u takvim prostorima, videli ste mnogo zbunjenih ljudi, ali je poruka stizala tamo gde treba.

Da li je taj umetnički bunt bio usmeren samo na Slobodana Miloševića ili je imao cilj da ukazuje i na druge društvene probleme?

Nadilazio je Miloševića, koji je bio paradigma sistema. Milošević sam nije bio nacionalista, ali je dozvolio da se nacionalizam razbukti u narodu. On je mnogo toga dozvoljavao da bi ostajao na vlasti i bili su mu potrebni i ratni huškači i oni koji su za kapitalizam i svi drugi. Umetnici su sve to svojim radom razotkrivali. Bila je tada predstava "Bordel ratnika" nastala sa namerom da pokaže kako se vrednosno ovo društvo rasturilo, kako je mržnja koja se uvukla među ljude dovela do toga da običan mali čovek postane ubica. Balkan je bio u nekom začaranom krugu mržnje i međusobnih optuživanja i u takvim okolnostima zadatak umetnika bio je jako težak. Recimo "Led Art" Nikole Džafa imao je projekat da stvara zamrznutu umetnost jer se čitavo društvo smrzlo, nije moglo ni da misli ni da se kreće. Oni su radili umetnost vajanu u ledu koji se topi i nestaje jer su želeli da pokažu kako nikome tada do umetnosti nije ni stalo.

Pominjali ste i mala alternativna kulturna mesta. Koliku ulogu su ona imala u buntu?

Ogromnu ulogu su imali otvoreni klubovi po gradovima širom Srbije. U Novom Sadu to je bio Apostrof, u Beogradu to su to bili CZKD i Rex. To su bili mali prostori slobode u kojima su različiti umetnici radili radionice, predstave, izložbe... Vujica Rešin Tucić je sa grupom srednjoškolaca pokrenuo projekat iz kojeg je izašao časopis, a kasnije i protesti. Tu ste mogli da sretnete ljude iz celog sveta. U CZKD su dolazili čuveni evropski umetnici i glumci, a Srbija je taba bila pod embargom i gotovo da niko nije dolazio iz inostranstva u pozorišta pod upravom države. Zbog takvih stvari, ta mala alternativna mesta bila su mesta na kojima se čuvala kultura i bunt.

Jesu li tada studenti ozbiljnije učestvovali u buntu nego danas?

Mislim da jesu. To je generacija koja je i danas tu i buni se. Gledala sam predstavu Bojana Đorđeva "Režim ljubavi". On je tih devedesetih, kao student početnik, sa Jelenom Bogavac i jednom veoma mladom generacijom radio alternativne predstave na BELEF-u, na Kalemegdanu i raznim gradskim prostorima. Čini mi se da su mladi tada predvodili bunt. Sećam se mladih 1991. godine koji su prvi proglasili štrajk na fakultetima, pa smo se mi profesori priključili. Takođe 1992. u maju studenti niza fakulteta pokreću veoma dugi, tromesečni štrajk i gube junski rok, što je katatsofa za studente u kreditima, domovima itd. I 1996. godine studenti su prvi proglasili protest. Hoću da kažem da je tada prednjačila mlađa, pa i srednja generacija.

Studenti danas, stiče se utisak, ne učestvuju u političkom životu kao njihovi prethodnici iz devedesetih...

Mislim da su neki od njih, koji su bili lideri prošlog protesta, onog od pre godinu dana, gde su neki od njih dospeli i na sud zbog toga, potpuno razočarani jer njihov protest nije bio prihvaćen i nije se omasovio. Stoga su sada malo oprezni sa izlaženjem na ulice. Nisu sigurni da i ovi protesti neće otići niz vodu bez rezultata. Na žalost, omladina danas nema nešto što je devedesetih bilo nužno zlo. Sada nema straha od mobilizacije, od rata, ali ima straha od bezperspektivnosti. Oni su sada fokusirani na završetak studija pa bekstvo iz zemlje.

Da li vam to danas kažu studenti?

Veliki broj studenata koje slušam, gleda da što pre ode. Oni ne žele čak ni master ovde da upisuju, jer im se master u inostranstvu čini kao najlakši i najbrži put do konačnog odlaska odavde. Vidimo da je egzodus najboljih, najeneregičnijih i najsposobnijih u toku. Ko je mlitav i bezidejan, teško da će odlučiti da ode i stoga nam odlaze najagilniji. Moji studenti već sada mogu da idu na svetske festivale, što njihove kolege iz devedesetih nisu mogle, svet je otvoreniji za njih i oni tu priliku, u ovakvom sistemu, ne žele da propuste.

Gde je danas umetnost pobune?

Akteri koji su je vodili devedesetih i dalje su tu. Evo recimo, predstava "Dah teatra" o Rozi Luksemburg i velikanima revolucije izvodi se u Parobrodu. Imamo i dosta umetnosti rezignacije, poput "Vrata od stakla" Biljane Srbljanović, koja u negativnom svetlu prikazuje te nekadašnje revolucionare i to u šta su se oni pretvorili.

Slažete li se sa takvom Biljaninom postavkom?

Ne baš. Naravno da u svakom pokretu postoje ljudi koji odu u rezignaciju ili u zloupotrebu. Ima kod nje jedan lik kojeg igra Seka Sabljić, koji je najnegativniji lik koji je nekad bio aktivista, a danas tviterašica koja muti vodu i ne pomaže procesima promena. No, ni izbliza nisu svi takvi, a predstava "Vrata od stakla" sve želi da ih prikaže kroz tu priču.

P.K.