Druga perspektiva stvarnosti

Igor Lečić Leka je novosadski muzičar, kompozitor, tektopisac, aranžer, koji je svoj rad publici do sada predstavio kroz više projekata, krećući se i istažujući razne muzičke pravce. Pseudonim Milan Dog iskoristio je kako bi plasirao novu umetničku formu, u obliku svojevrsnog stripa, dajući šaljive, izmišljene komentare na aktuelne političke teme kroz prepoznatljive likove i situacije. Milanov strip nikoga nije zaobišao, niti ostavio ravnodušnim.

"Počeo sam da koristim naše vesti kao inspiraciju za sadržaj, pa su oni meni postali sadržaj, a ne ja njima. Uglavnom su to akteri i figure sa naše akutelne političke scene i na neki način sam se postavio iznad njih. Više me ne nerviraju kad gledam vesti, sad ih gledam kao sadržaj i budući strip i tražim foru koju ću da izvučem negde između redova, kako bih napravio komentar koji bi mogao biti smešan. Ili tužan, kako kad" ispričao nam je Milan Dog na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako to tehnički radiš?

Zezam se sa fotografijama, pošto bi mi za pravo crtanje stripova trebalo jako puno vremena. Uostalom, nije toliko važno kako izgleda, važnija je poruka. Veliki sam ljubitelj stripa i godinama sam pokušavao da nađem neku aplikaciju. Kada sam pronašao, krenulo je spontano sa nekim šalama, a na netu me j pratio mali broj ljudi. Sve je to počelo da se širi i sada mi je teško i da ispratim broj komentara i lajkova, predloga, kritika, koje mi ljudi šalju. U početku je to bilo neko moje lečenje frustracije, a sada postaje obaveza. Prati me oko 15.000 ljudi, pokušavam da se naviknem na to. Ništa nisam radio po nekom planu ili sa posebnim ciljem. Jednostavno, ljudi su to prepoznali, pa se desi da neke table vidi i više od 200.000 ljudi u roku od par sati. Zanimljivo je, ljudi me zovu sa svih strana i pitaju me da li bih stavio njihov problemu strip, kako bi se više o tome pričalo. To mi je neverovatno i na žalost ne mogu svima da izađem u susret. Nekad objavim, kada je neka dobra fora, ali prosto nemam vremena za sve. Izgleda da je toga baš mnogo. Možda bih mogao nekog da zaposlim (smeh).

Kako biraš teme?

Te reči koje ja njima stavljam u usta, u tim oblačićima, u suštini bi mogao i da zamisliš da oni to govore. Nekad napravim strip sa haštagom #desilo se. Desi se zaista nešto što ne moraš da izmišljaš, nego je toliko ludo, kao da sam smišljao i bio jako duhovit. Trenutno je taj spin toliko veliki da bih mogao sirugno pet tabli stripa da uradim. Baš ove nedelje se nekako svuda trese i udara, pa ni sam ne znam šta pre da obradim. Dugo me je to nerviralo, ali kako sam počeo da pravim ovaj strip oni su mi sadržaj, a ja se nekako osećam iznad situacije i mogu da se zezam.

A ako se desi da izgubiš građu, da prestane da se dešava nešto što pokreće strip?

To se na žalost neće desiti. Kada sam sve to pokrenuo, trebalo je da bude više filozofski i da se bavim opštim stvarima. Međutim, kako su počeli da tovare sa svih strana, sa tim političarskim stvarima, ili možda bih to nazvao političarenjem, onda sam i ja počeo da odgovaram, pa smo stigli do ovog momenta. U januaru će biti godinu dana kako ovo radim, takoreći komentarišem na dnevnom nivou nekakav hit dana, kroz strip. Mogu da kažem, prvi put javno, da će strip uskoro izaći u štampanoj formi, na više od 300 strana, kao neka vrsta dnevnika 2019. godine. Nemam još uvek naziv, ali početkom sledeće godine će definitivno biti dostupno.

Imaš li neku posebnu ličnost koju voliš da obrađuješ kroz strip?

Ne razmišljam previše o tome. Nekad smislim foru, pa gledam kome bi ona mogla više da odgovara. Uglavnom se to dešava tako što gledam dnevnik, imam gitaru u ruci, a ton sa TV-a je utišan. Pevam zapravo i izmišljam šta bi oni mogli da pričaju. Zezala me je žena da treba da počnem to da zapisujem, ali ko bi mogao i da svira i da peva i da zapisuje (smeh). Zapravo, aplikacija u kojoj pravim strip mi je pomogla da vizualizujem šale koje smišljam.

Politika je kod nas uvek u prvom planu. Kako rešavaš pitanja prava i ljudi koji možda ne bi želeli da se pojave kod tebe u stripu?

U suštini, ja fotografišem televizor, pa iz TV-a kropujem fotku koja mi treba. Ponekad koristim i tuđe fotografije u dogovoru sa autorom. Za sad nisam imao nikakvih problema oko pojavljivanja bilo koje osobe. Mislim da ljudi kontaju da je to umetnički izražaj i fora, više nego kao neki moj finansijski dobitak (smeh), kojeg apsolutno nema. Trudim se, takođe, da ima što manje teksta. Da ne ostaneš na stranici previše dugo, poput, na primer, Somborca, gde ti treba sedam minuta da pročitaš. Ne kritikujem ga, to je prosto njegov stil, a ovo moj.

Jedan si od retkih koji je uspeo da kaže šta misli. Ljudi se uglavnom plaše. Kakav je tvoj stav prema tome?

Realno, nemam neki klasičan strah, niti razmišljam o tome. Možda bih se i uplašio kada bih o tome realno razmišljao. Jedino što imam u životu je sloboda. Ceo život sam pokušavao da pokažem da sam slobodan, makar sebi i ovo je odličan način da to pokažem i da mogu kažem šta mislim. Nemam nekih posebnih i ozbiljnih problema oko toga, osim gomile botova na fejsu ili tviteru. Tamo dobijam sulude optužbe za koga radim i zašto to uopšte radim, ili moja omiljena je koliko od toga zarađujem (smeh). Politika se toliko zavukla u sve pore i ne mogu više da ih ignorišem, a ovo je samo moj način lečenja frustracije. Prošao sam sve stadijume, mrzeo sam ih, pa sam ih ignorisao, pa sam ih ponovo gledao, a sad sam se nekako stavio iznad njih, svega, više me ne nerviraju. Sada mi je super kada sam sebe nasmejem. Tada znam da je dobra fora, mada nikad nisam o sebi razmišljao kao o duhovitom čoveku. Ljudi su počeli to da prate i sada je to otišlo dalje nego što sam mogao i da zamislim.

U duhu našeg naroda je da volimo šale. Ima dosta ljudi koji se na sličan način bave istom tematikom. Zajedničko za sve je da to često uopšte nije smešno, ali se mi tome ipak smejemo. Zašto?

Zašto se smejemo sopstvenoj nesreći? To je dobro pitanje. Uglavnom sa tvitera kupim najviše informacija i tamo sam najaktivniji. Kada je nešto hit dana, možeš da pročitaš 300 fora na tu temu i veoma je teško naći ugao, pogled na nešto što nije niko smislio i rekao, napisao. Smeju se ljudi, šta im drugo ostaje. Uvek smo mi bili poznati po tom crnom humoru, vole ljudi da se smeju, valjda kada to radiš na sopstenu nesreću, bude ti malo lakše. Volimo mi i da se hvalimo kako smo narod koje je duhovit. Nekad napravim prazne table i pustim da ljudi sami dopišu tekst. To bude sa različitim uspehom, nekad se ljudi zaista pokažu i budu duhoviti, a nekad sve to ode u vređanje i nešto što zaista ne želim. Ako morate da stavite ružnu reč u foru, onda treba da se zamislite. Ipak, ima toliko duhovitih ljudi da se zaista slatko nasmejem.

Kada je reč o muzici nije te bilo u zadnje vreme mnogo. Šta trenutno radiš na tom polju?

Imam i dalje projekat Medicine Man, spremljen ceo album, fali mu finalni miks i biće spreman da se objavi. U stvari, fali mi nekih mesec dana života da sve to završim, ali u ovim redovnim životnim borbama teško je sve to stići. Razvlači se to već par godina, nadam se da ću u narednom periodu i to završiti. Napravio sam i stranicu gde ljudi mogu da me prate, pa mi tako stiže od dva do pet evra od raznih ljudi koji podržavaju moj rad. Malo to podseća na Milan Doga, ali ipak mislim da sam malo bolji u pravljenju muzike, nego sarkastičnih izmišljenih situacija. Sve mi je to i bliže i draže, ali je ovo drugo trenutno preuzelo primat. Prosto ne mogu da trpim da im ne odgovaram i zbog toga je pritisak veći. Osećam njihove izjave kao ličnu malu uvredu, kao da nemam mozga da shvatim šta hoće, a ja ću tako da gledam i ćutim. Ovako makar malo mogu da im vratim.

Tvoja muzika sa lakoćom može da se uvrsti u svetske okvire, po kvalitetu. Kako se izboriti sa našim popularnim trendovima?

Veći mi je problem kako sve to završiti (smeh), a plasiranje je tek sledeći nivo problema. Ne znam. Nikad se nisam gurao i dan danas se ne guram, nego puštam da to spontano ide. I to što pravim muziku je neka unutrašnja potreba. Većinu stvari koje sam u životu napravio ljudi nisu ni čuli ni videli. Ne znam šta će biti posle sa albumom, ne razmišljam o tome, a možda, kada bih razmišljao, još više bih odugovlačio sa završetkom. Ipak, jako sam ponosan, lično sam veoma zadovoljan, sa nekoliko pesama koje sam napisao. Misao koju album nosi sa sobom ima baš ozbiljnu poruku ovog vremena u kojem živimo. 

I svetski i domaći trendovi u muzici su zasnovani na live nastupima. Koliko misliš da ćeš moći svoju muziku da prikažeš publici uživo?

Pokušavao sam tokom godina da svoju muzku spakujem u razne sastave, samostalno, kao duo, u triju, svakako. Trenutno nemam želju da pravim bend, pošto sam malo umoran od svega toga. Imam skoro 50 godina, imam želju da nastupam, ali mi to nije više prioritet. Više mi je želja da pišem pesme dok još mogu i dok mi dolazi inspiracija. Relativno često i nastupam uživo ali to je potpuno u nekom sešn fazonu, nema nekih pravila i dogovora pre samog nastupa. Više je u pitanju improvizcija i jako mi prija, jako je ekspresivno i izbacim iz sebe puno toga, a svaki put je drugačije.

Kada smo kod objavljivanja, muzika će uskoro, ali će i strip dobiti svoje čvrsto izdanje. O čemu se radi?

Plan je da izađe godišnji Milan Dog u januaru sledeće godine koji će obuhvatiti ceo opus koji sam uradio tokom ove godine. Imam preko od 350 tabli, što je više od jedne dnevno. Nisu sve objavljene, neke čuvam za knjigu, ali većina toga što je već objavljeno će se naći u knjizi. Jako je lepo kad se pogledaju radovi od ranije, jer to jeste neka vrsta dnevnika. Komentarišem hit dana i kad sada pogledaš šta se sve desilo prethodnih 365 dana, potpuno ne veruješ šta smo sve zaboravili, a realno se desilo. Ima nekih koji su od pre šest meseci, ne veruješ da se to desilo, a i dalje je smešno. To samo znači da se ništa nije promenilo. Jako se trudim da u stripu ne uvredim nikoga. Kako se pojavljuju mahom slični likovi, trudim se da iskomentarišem pojavu, a ne ličnost koja se pojavljuje. Želim da to i dalje bude sarkazam, šala, nikako uvredljivo za bilo koga. Imam i svog privatnog cenzora, svoju ženu. Prvo njoj pošaljem kad završim strip, pa tek onda objavljujem. Ona ne prati vesti, pa ako ona ne razume, onda menjam. Ili joj objasnim. Nekad se desi da me pita da li su stvarno nešto rekli (smeh). Ne, uglavnom sam izmislio.

Pljiž, News.net, Somborac, Koraks, Kesić, ali i Šarli Ebdo. Kakav je tvoj stav, generalno, prema drugim ljudima koji se bave sličnim stvarima, kod nas i u inostranstvu? Neće baš svi da prihvate šalu?

Ovo društvo i ovo vreme je kao rođeno za nas koji se bavimo sarkazmom i komedijom. Ima nas nekoliko, Koraks je svima tata, to je najbolji mogući komentar dana, bez teksta. I to je neverovatno teško, a on to radi toliko godina. Čuo sam da je zdravstveno malo lošije, ali pratićemo ga dokle god bude mogao da radi. Sa Šarli Ebdom je malo drugačije, mada je i tu komedijaš odneo pobedu na kraju. On kaže he drow first, on je prvi nacrtao, to je slika kada ovaj stoji sa puškom, a on na podu crta. Ipak je crtač povukao prvu liniju. To je bio zaista neverovatan crtež. Mislim da kod nas namerno puštaju komedijaše, jer onda narod misli da ima slobode i to stvara polulažni pogled na slobodu. Realno, ne udara to nigde, malo se nasmejemo i idemo dalje. Slične su fore, svi komentarišemo iste događaje, ako pogledaš sve ove pomenute, može da ti se desi da ist događaj vidiš na nekoliko načina. Dešava se da ko poslednji kaže foru, taj je propao (smeh).

Ovo je valjda drugi put da pričam kao Milan Dog. Ako sam bio malo nejasan, to je zato što nemam neke definicije i sve što kažem govorim praktično prvi put. Zato pogledajte moje stripove na tviteru ili fejsu pa će vam biti jasnije o čemu smo pričali.

Igorovo gostovanje u emisiji Dnevna soba preslušajte ovde:

Jovan Marjanović