Da li osećate BES?

Novosadski bend BES relativno nedavno je nastao, ali ga čine muzičari koji su prošli kroz mnoge bendove u kojima su ostavili značajan pečat. BES čine gitarista Saša Friš, pevač Strahinja Cerovina, basista Išpan Andraš Bandi i bubnjar Luka Jelisavčić. Vrhunsko baratanje instrumentima i glasom je zagarantovano, kao i beskompromisni rokenrol i energija, možda baš besna.

"Morao bih da se vratim u 2013. godinu, kada sam sa Bandijem počeo da radim na projektu koji se zvao Groundless i sa kojim smo imali jedan EP. Tada se povela priča o tome kako bi trebalo da imamo muški vokal, a ja sam tada pomislio da bi bilo super da radimo sa Strahinjom, na šta mi je Bandi rekao da bi sa Strahinjom mogli bilo šta, od zidanja kuće, prodaje kola, stopiranja na more (smeh)... Dakle bio šta, a svakako bend. Odličan je vokal, posvećen, dobar, zna šta radi i tu smo se složili da pevač baš bude Strahinja. Ta priča je nekako ostala 'u fioci' iz milion razloga sve do 2017. godine, kada sam na fejsbuku slučajno video Strahinjinu sliku. On je bio u nekom ludom ambijentu, palme, more, druga planeta. Malo smo četovali i ja sam ga pitao da li se nekad ili uskoro vraća u Srbiju i da li je možda zainteresovan da radimo nešto zajedno. Odmah je pristao i od tog momenta jedan drugom šaljemo tekstove, ideje, melodije, a sve je to trajalo dok ga nisu 'izbacili' sa broda negde u Japanu. Kako došao do Novog Sada nemam pojma, ali čim se pojavio krenuli smo sa probama. U startu nismo znali šta ćemo tačno da radimo, kako će svirka da izgleda i da zvuči. Rešili smo da svi radimo kako znamo i osećamo, a preduslov je bio da radimo na srpskom", ispričao nam je Saša na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Sve vas vezuje čvrst zvuk kojim ste se godinama unazad bavili, iako stilske razlike postoje. Kako ste podelili posao, ko je zadužen za ideju, tekstove, ko za muziku, aranžman?

Saša: Sad moram da otkrijem da Marina Tucaković piše tekstove (smeh). Mislim da smo Strahinja i ja  negde pola-pola. Dosta stvari smo pisali zajedno, ja krenem on završi i obrnuto, ili smo stizali sa gotovim idejama. Najvažnije je da je dobra priča, da može da se zamisli slika, film.

Strahinja: Stvori se neka slika, tekst i muzika se nekako stvore odjednom. Iz cele te sirove stvari posle se naravno doteruje, rade aranžmani, ali jako je važno da sve nekako ide prirodnim tokom. Sve ide jako brzo, a ceo album smo završili za nekih 25 proba. Dakle, sve. Ispisani tekstovi, aranžmani, odsvirano za tako kratak period. Generalno je dobra energija i koliko god da slušamo istu a različitu muziku, uspeli smo da se skontamo jako brzo.

Bes asocira na mnoge stvari, možda ponajviše na običnog čoveka koji gleda na stvari koje mu se dešavaju, a ne može da ih promeni. Zašto je BES?

Saša: Uf, kompleksno pitanje i komplikovan odgovor. BES je prikrivena skraćenica od Bipolarno Emotivni Senzibilitet. Jer tu smo nas četvorica, kao četiri različite jedinke i svako od nas ima različitu viziju toga šta je BES i kako ga doživljava, kako će ga ispoljiti. Sve se to nekako reflektovalo i na same pesme. Album nam je jako šaren, ne u smislu da sviramo rege, Daft Punk ili nešto treće. Ne, tu smo kao i uvek, hard rok, heavy metal, ali ima podžanrova dosta. Teme su, mogu slobodno da kažem, sve. Angažovane, ozbiljne, bavili smo se ozbiljnim pitanjima i stanjima svesti.

Strahinja: Možda je dosadan odgovor ali je zasita tako, u pesmama je ono što živimo. Samo je pitanje na šta si obratio pažnju u datom trenutku. Nervira me što je neko došao i posekao pola šume, a ti su tu šetao i lepo ti je bilo. Ili, na primer, tema da je neko mlado biće poginulo. Zbog čega i zašto je to zataškano? Imaš potrebu da muziku koristiš i kao način izražavanja. Na žalost, jer muzika bi trebalo da bude nešto što oplemenjuje. Nadamo se da će melodije biti to što oplemenjuje ljude, a da će tekstovi uticati da krenu da obraćaju pažnju na neke stvari i ljude koji su oko njih.

Saša: To smo zapravo i hteli i to nam je bio zadatak kada smo pisali tekstove, da ljude prizovemo svesti i da ukažemo na to. Koliko god neke pesme bile i tužne i mračne, uvek se nekako trudimo da iz cele priče može da se izvuče neka pozitiva. Nismo bend koji će da mrači, toga je ljudima dovoljno. Čim otvore oči, upale televozor, otvore novine, desi im se mrak. To ne želimo, ali isto tako nećemo ni da žmurimo na stvari koje se oko nas dešavaju.  

Rešili ste da sve bude na srpskom. Zašto?

Strahinja: To smo odlučili još u vreme kada smo se dopisivali preko fejsa. U jednom momentu sam napisao pesmu na srpskom. Bio mi je izazov, jer sam, u stvari, tada prvi put i napisao pesmu na srpskom. Bliže je ljudima. Pevao sam toliko godina na engleskom, neko to razume, neko ne, pitanje je da li i moj izgovor valja ili ne, dok je ovde direktan udarac. Nema laži, nema prevare, to što sam hteo da kažem to i govorim. Sve je mnogo jasnije i mnogo je bliže samoj publici.

Saša: Dodao bih i vratio se na tu 2013. godinu, da je tada Bandi rekao da se slaže sa Strahinjom, ali da isključivo želi da pesme budu na srpskom. To je neverovatan izazov. Na engleskom, bilo šta da kažeš, neku otrcanu frazu, pročitaš sa kutije uputstvo, to možeš da upakuješ u pesmu. Na srpskom je reći nešto ozbiljno, mnogo, mnogo komplikvano. Stvarno nam je jezik zahtevan. Koliko smo mi u tome uspeli nemam pojma, ali se stvarno trudimo, onako iz srca.

Koliko je iskusvo iz prethodnih bendova uticalo na današnji zvuk?

Strahinja: Sigurno da je uticalo. Kad počneš da sviraš, normalno je da sviraš nešto jednostavno, a kasnije sve kompleksnije i kompleksnije, da bi se u jednom momentu opet vratio na nešto jednostavno. Uvek se vraćaš sebi i onom zvuku od kojeg si počeo.

Saša: To je jedan težak i mukotrpan, a nadam se i za mene kreativan put. Stvarno sam svirao sa gomilom ljudi, afirmisanih i neafirmisanih. I uvek pokupš neko iskustvo. Ako samo malo otvoriš i oči i uši, od svakog čoveka možeš da naučiš nešto lepo i pametno. Naravno, najlakše bi bilo da zbrojimo negativna iskustva, ali šta bi nam to donelo? Ovde smo gledali da sumiramo tu pozitivu i desio se neki neverovatn klik. Probe su delovale nestvarno. Bukvalno smo dolazili na probe, ponovimo stvar od prethodnog puta, a na kraju sa probe izlazimo sa gotovom novom pesmom. To je bilo neverovatno i bili smo u fazonu - ako nastavimo ovim tempom ne znamo gde će nas to odvesti. Zaustavili smo se kada smo imali prvi album gotov i pola drugog. Tu smo malo usporili, sačekali miks i sve ono vezano za album. Kada izađe album u decembru, mi automastki krećemo sa provežbavanjem za live svirke i krećemo dalje da pravimo pesme. Imamo tonu ideja.

Kakva je situacija sa starim bednovima? Koliko ste aktvini na drugim projektima?

Saša: Pero Defformero paralelno sa ovim radi i tu privodimo kraju materijal za novi album. Luka bubnjar, Bandi basista i ja sviramo i u BES-u i u Defformeru. Prosto ne može da se dogodi situacija da jedan član benda ima svirku negde drugde pa da bude problem. Vodićemo i Bišketa sa nama, procenićemo situaciju, pa ako u publici ima više veseljaka izlazi Biške da peva, a Strahinja će da uzme akustaru ili će da se zamene (smeh).

Strahinja: Pero Strahinjero (smeh)

Kako održati jedan super bend sa ovako jakim individualcima na okupu?  

Saša: To se dešava samo ukoliko je u pitanju bend koji se bavi kaverisanjem, tezgarenjem ili kafanom. U tom slučaju matični bend ne postoji.

Strahinja: Kada se bend skupi i počne da pravi nove pesme, pa počneš da se ponašaš kao kad smuvaš devojku u petom razredu, čujete se na svakih pet minuta, onda to ima neki prirodni tok. Kad nešto voliš nije ti ni teško. Tako ja to vidim u bendu BES.

Saša: Nama zapravo ova cela situacija, uslovno rečeno, ide na ruku. Mi smo bend koji do pre 20 dana zvanično nije postojao. Pre 20 dana smo digli fejsbuk stranicu, jutjub kanal i obajvili prvi singl. Plan je da u ovom mesecu izbacimo još jedan singl, u novembru treći, dok ćemo u decembru objaviti album, koji nosi naziv "Periferija ljudskosti" i četvrti singl. Nakon nove godine plan je da pustimo još jedan ili dva singla, a ideja je da promo koncerti počnu na proleće, naravno ukoliko to situacija dozvoli.

Kako muzičari generalno preživaljavaju ove teške trenutke u vezi sa celom situacijom i koronavirusom?

Saša: Mogu da kažem u svoje ime, ja se isključivo bavim muzikom u životu. I ne znam kako preživljavam. Navukao sam vremenom nekih instrumenata, lepih, ozbiljnih i skupih gitara i sad nešto sitno s tim trgujem. Kupujem, prodajem, oduzimam i dodajem. Od toga pravim neki dinar. A da mi nema toga ne znam šta bih radio. Generalno, niko nas ne pita od čega živimo. Globalno, umetnost je prošla najgore u celoj ovoj situaciji.

Strahinja: Što se mene tiče, ja sam inače radio kao tonac, kako god da se uzme, praktično sam takođe živeo od muzike. Pre neke dve godine sam odlučio da se bavim stolarijom i to me je izvuklo. Valjda sam pobegao na vreme, kao da sam imao neki predosećaj da će se ovako nešto i desiti. Voleo bih da živim samo od muzike jer bi tako bio ispunjen moj san, ali eto, bavim se nekim drugim stvarima da bih preživeo.

Saša, znam da znaš, ali puno mladih gitarista dolazi na tvoje svirke da čuje solaže i gitarske pasaže. Kako sve to smišljaš i imaju li zainteresovani mogućnost da im to pokažeš?

Saša: Iju, bolje da si me pitao nešto iz matematike (smeh). U današnje vreme, tehnički gledano, ja mislim da samo u Novom Sadu ima 300 gitarista koji sviraju bolje od mene. Ali to nije poenta. Kako to Biške zna da kaže, nije poenta da naučiš solfeđo napamet. Možda to nekom i jeste, ali meni nije. Baviti se muzikom je stvaranje muzike. Mene zaista ne interesuje da sviram tuđe pesme. Ne mogu da nađem sreću u tome da budem interpretator. Mogao bih samo da dam savet ljudima da se bave sobom. Pronađite svoj zvuk i svoj izražaj, pravite svoje pesme kakve god s početka one bile, neka su sačinjene od samo dva tona. I ja sam tako počeo. Nikada sebe nisam video kao nekog gitarskog heroja. Uvek sam razmišljao o tome da budem funkcionalan gitarista u jednom rok bendu, nego da budem na naslovnoj strani nekog gitarskog časopisa. Zanima me da napravim neki dobar rif, dobar tekst, nešto čime će se šire narodne mase poistovetiti, nešto što će pevati. Solo, možeš misliti, doći će neki klinac iz moje ulice i otprašiće 400 puta brži solo sa tri milijarde tonova, ali šta s tim? Planiram da stavim nešto na internet, ali na meni svojstven način. Neću nikog da učim šta treba da radi. To je individualna stvar, neko će krenuti od početka, a neko od kraja. Planiram da uradim nešto što se popularno zove playthrough. Snima me kamera, a ja uživo prosviram sve što sam u raznim bendovima svirao, Defformero, BES, Ritam Nereda, pa kome šta godi neka gleda, ko hoće da skida neka skida. Slali su mi razni ljudi svoje skinute solaže mojih pesama, ima sjajnih likova, ali uvek neko nešto omaši. Možda je to zato što ja imam dosta nekonvencionalan pristup, samouk sam i na ko zna koje, verovatno pogrešne načine, sam dolazio do nekih stvari. Držao sam i časove, ali i to je bilo na moj način. Prvi, a možda i drugi čas ne uzimamo gitaru u ruke. Prvo sednemo pa se izdivanimo o zvuku, gitarama, stilu koji ga zanima, bendu i svemu ostalom, a tek onda na red dolazi sviranje.

Strahinja, proveo si neko vreme u inostranstvu, vratio si se, kakva su tvoja iskustva?

Strahinja: Mogao bih da pričam o tome 24 sata bez prestanka. Mislim da svako treba da ode napolje i da vidi kako neke zemlje funkcionišu. Kad kreneš na brod, popunjavaš neki formular i imaš jedno pitanje na koje skoro svi daju isti odgovor, jer je to odgovor koji se traži, a pitanje je "Zašto ti hoćeš da radiš na brodu?" Uglavnom svi imaju spreman odgovor "Zato što hoću da upoznam druge ljude, sa drugih kontinenata, probam drugu klopu, sprijateljim se i vidim svet". Koliko god da je ta rečenica kliše, to na kraju bude stvarnost. Juče sam čestitao rođendan drugaru iz Brazila, a drug iz Japana piše da je pogledao spot. Kad izađeš van zemlje, upoznaš više ljudi i shvatiš da nismo svi isti, kulturološki, bilo kako, pa čak i da je nama nešto logično, a njima uopšte nije. Tu otvaraš vidike i mislim da je jako bitna stvar da pokupiš takva iskustva i onda se vratitiš, pa pokušaš našim ljudima malo da otvoriš um. Želeo bih svima, ali baš svima, koji mogu, da odu negde napolje, jer će sigurno nešto korisno naučiti za budući život.

Prvi singl benda BES zove se "Svetionik", od nedavno je dostupan preko jutjub kanala, a izgleda moćno, svetski. Gde je i kako urađen?

Saša: Neverovatno je da sad, kad ponovo pročitam moje i Strahinjine prepiske iz 2017. godine, sve što smo pričali usput do sada se sve ostvarilo i to je neverovatno. Za početak, to je ta ogromna, iskrena želja da pokažemo ljudima da bend iz Srbije može da izgleda i zvuči kao bilo koji bend iz Amerike ili širom sveta. Imamo toliko genijalaca, svetskih, koji su sa ovih prostora. Krenuli smo sa idejom da sumiramo sve što znamo. Sve što smo želeli, voleli, pa čak i ono što smo mislili da treba da probamo. Sve smo to sabili u ovaj bend i nekako se sve nameštalo. Krenuli smo da razmišljamo, bez ikakvog ustručavanja, ko može da nam pomogne, da sve to, u datom momentu, bude maksimalno.

Strahinja: I ti ljudi su jednostavno čuli našu muziku, a onda je krenulo i njhovo interesovanje, pa čak i inicijativa. Mi smo dali maksimum, ali su i ljudi koji su radili sa nama takođe dali svoj maksimum. A tu su i tehničari, binski radnici i svi ostali koji su sami želeli da rade sa nama.

Saša: Skupili smo sjajn tim ljudi, Studio Berar je stao iz nas, kod njih smo sve snimili i njima naklon do poda. Svima se dopao album, a to je bio i moj preduslov za saradnju. Ukoliko želiš da sarađuješ sa nama mora stvarno da ti se dopada to što mi radimo, a onda ćeš u to ući srcem, isto kao i mi. Snimala je video produkcijska kuća "Hičkok i sinovi" iza koje stoji naravno Biške, slika je njegovih ruku delo rad. Montažu smo radili on i ja, izginuli smo, ali mislim da vredi i da stvarno izgleda svetski.

Razgovor sa članovima benda BES poslušajte u plejeru:

Jovan Vanja Marjanović

foto: Mladen Mitrinović - Đo