Da i devojčice budu buntovnice, ne samo dečaci!

Selena Simić je 25-godišnja devojka koja je već nekoliko godina aktivno prisutna na domaćoj muzičkoj sceni. Svira bubnjeve u bendovima Nemesis, Goatmare & The HellSpades i Raskid 13, nastupa sa Dragoljubom Đuričićem, a već par godina učestvuje i u kreativnim muzičkim radionicama koje organizuje Femix mreža. Upravo je pokretanje "Rok kampa za devojčice", koji bi trebalo da bude održan krajem avgusta, bio povod za razgovor sa Selenom.

Kakav je to kamp za devojčice, o čemu se radi?

U saradnji sa Femix mrežom ženskog stvaralaštva učestvujem u organizaciji tog kampa, prvog rok kampa za devojčice na ovim prostorima. Sve je počelo tako što sam prošle godine držala besplatne radionice bubnjeva za devojčice, prošlo je super i onda se rodila ideja da to dignemo na malo veći nivo i pretvorimo u ceo kamp. Da pokažemo da i devojčice mogu da sviraju bubnjeve, gitare, bas gitare i da tu decu malo obrazujemo što se tiče rok muzike. Da i devojčice budu buntovnice, a ne samo dečaci! Kamp će biti organizovan od 21. do 28. avgusta u dečijem odmaralištu "Šuplja stena" na Avali, tamo imamo kapacitet za 30 devojčica i one će učiti bubnjeve, gitaru, bas gitaru i klavijature i sve ćemo to da zaokružimo poslednjeg dana javnim nastupom. Nadamo se da će biti i neke publike, osim mama, tata i rodbine (smeh), da svi vide šta može da se uradi sa decom za samo sedam dana.

Da li je potrebno da imaju neko predznanje?

Nije neophodno. Tokom ovih bubnjarskih radionica ispostavilo se da mi je lakše da radim sa decom koja ništa ne znaju. Uvek je problem kada dođu i naučile su nešto drugačije od onoga kako ja to znam, često je to i pogrešno i zato je najbolje da dođu bez ikakvog predznanja. Treba samo da budu jako motivisane, da im se to sviđa, a sve ćemo početi od nule.

Da li postoji neka starosna granica i kako se uopšte devojčice prijavljuju na kamp?

Kamp je za uzrast od 10 do 14 godina, prijavljivanje je preko interneta, moći će naravno i telefonom da se prijave. Sad već ima puno zaintersovanih, a kapacitet je samo za 30 devojčica. Još do kraja nije odlučeno kako će se vršiti selekcija, videćemo šta i kako. I sve one devojčice koje ne budu primljene biće ubuduće stalno informisane šta se dešava, napravićemo neku bazu i moći će putem Fejsbuk stranice da se informišu. Femix to radi već dugo, ne samo što afirmiše umetnice, već i edukuje i informiše o svetu ženskog stvaralaštva.

Selena sa devojčicama na bubnjarskoj radionici

Kako si ti ušla u tu priču?

Ne sećam se tačno, pre nekih šest godina su me pozvali, jer nije tako česta pojava biti bubnjarka u Srbiji (smeh). Bila sam na nekom okruglom stolu, razgovoru o tome kako se žene snalaze u muzičkom svetu i tada smo počeli saradnju.

Uobičajeno je da u domaćim bendovima devojke pevaju, u poslednje vreme ima i sve više basistkinja, ali bubnjarke su i dalje retke. Pretpostavljam da ti reakcije na tvoju pojavu više ne predstavljaju ništa novo, ali, da li i dalje ima onih koji se iznenade kada vide devojku za bubnjevima?

Reakcije su uvek bile "uuuu strava", "nikad ne bismo rekli" i tako dalje. Kad sam bila mlađa to mi je bilo malo čudno, ali sam se onda informisala i shvatila da kod nas gotovo uopšte nema bubnjarki. I dan danas kad kažem da sviram bubanj reakcije su "ma stvarno", "nema šanse", "ti se samo slikaš", ja kažem "ok, može i tako" (smeh).

A zapravo nemaju pojma da si se ti u stvari školovala za sviranje bubnjeva i da nisi samouka kao velika većina muzičara na našoj sceni?

Jeste, završila sam Srednju muzičku školu Stanković, džez odsek. To mi je dosta pomoglo u shvatanju muzike i aranžmana, ali, što se tiče sviranja bubnjeva po metal, rok i pank bendovima i ne baš. U principu, morala sam sve to svoje znanje o sviranju bubnjeva u džezu da bacim i da primenim neki sasvim novi pristup.

Da li si i u školi bila jedina devojka?

U prvoj godini nas je bilo tri, ali sam samo ja završila. Jedna devojka je odustala u prvoj, a druga u drugoj godini. Jako mi je žao i dan danas se čujemo i viđamo, ali izgleda da im to nije bilo primarno u životu, pa su nastavile nekim drugim putem.

A šta je to što je tebe privuklo da sviraš bubnjeve?

Ja sam nemirno dete (smeh). Bilo mi je super to što mogu da se istresem, ta energija, zato i sviram u pank i metal bendovima. To je glasno, brzo, energično i to je ono što mi se sviđa kod bubnjeva. Kao neki sport, samo što sediš (smeh).

Sviraš u bendu Nemesis koji je potpuno ženski bend, ranije si svirala i u bendu Vibrator u rikverc koji je takođe ženski, ali sviraš i u bendovima kojoi su meštovitog ili većinski muškog sastava. Ima li razlike?

Iskreno, ima. Mada, moj stav je takav da se trudim da prvo budem bubnjarka, pa onda sve ostalo. Ipak, sa ženama je, da tako kažem, zabavnije. Sve imamo iste probleme, malo se bolje razumemo. Ne bih da generalizujem, ali ove moje žene iz Nemesisa su jako specifične, uvek je neka histerija, uvek je neka drama, ali to je naravno sve super. Kad bi sve bilo normalno, mislim da ne bismo mogle da funkcionišemo, tu nešto ne bi valjalo. Ovako, sa tim turbulencijama, znamo da smo na pravom putu.

Upravo smo završile novi singl i sada radimo na tome da nam neko uradi lyrics video, pa da to okačimo. Možda smo malo zakasnile sa EP izdanjem, ali znaš kako je to kod nas sa snimanjima, producentima, sve je tri puta duže nego što bi trebalo...

Ušle ste na banjalučki Demofest, mogla bi to da vam bude šansa, ima primera da je taj festival za neke bendove bio odskočna daska?

Nadamo se, ja sam već svirala na Demofestu i to mi nije novo, ali nadam se da će devojkama u bendu biti značajno iskustvo. To je jedan od najprofesionalnijih festivala i to treba iskusiti. Nadamo se da će nas možda neko zapaziti, javili su nam se već neki drugari iz BIH koji žele da nas čuju, nadamo se najboljem, možda i nekoj utešnoj nagradi (smeh).

S obzirom na to da imaš muzičko obrazovanje, a da sa druge strane kažeš da voliš da sviraš metal i pank, koliko ti je važno da sviraš sa muzičarima koji su "profi svirači"? Ili ti je važnija dobra atmosfera i "priča" benda?

Iskreno, najbitnije mi je kakvi su ljudi i to da li postoji atmosfera zajednice, da li su u tome. Ne volim puno te ljude koji "tezgare" u bendovima, ono, dođu i odrađuju svoj posao. Da se kolokvijalno izrazim, ja se "palim" na bendove i na muziku, pa mi je bezveze kad nemam fidbek od ostatka benda. Naravno, svi smo malo porasli pa ne možemo baš da sviramo sa nekim ko uopšte ne zna da svira, ali to i nije neka muzika na, ne znam kom nivou, pa da to neko ne zna da svira (smeh).

Koliko ti je teško da se "svičuješ" u glavi između metala u Nemesisu i rokabilija koji sviraš sa Goatmare & The HellSpades?

Dosta je teško, u rokabiliju je skroz drugačije, nije tako kruto, četiri četvrtine, cigla malter. Treba da ima neki flow, da se đuska uz to. Bilo mi je malo teško, pa sam morala i to znanje iz džeza da vratim. Ali sada je sve ok. Oni vuku na rokabili, ja malo više na pank, pa se nekako uklopimo na sredini. U svakom slučaju je zabavno.

I uz sve to, već nekoliko godina sviraš sa Dragoljubom Đuričićem, nedavno ste bili i u Pragu. To je opet neko sasvim drugo sviranje, samo je bubnjarska ekipa?

Sa Dragoljubom sarađujem već sedam godina, mislim da je on jedna od prvih osoba sa kojima sam počela da sarađujem kad sam se doselila u Beograd. Pun naziv je Dragoljub Đuričić & Balkanska lavina, to je grupa raznih bubnjara, ali nije klasična smaračina, kad slušaš bubnjare i oni vrte neka sola sto godina, neke tehnike, ovo ono... Trudimo se da damo neki melodijski pristup perkusijama i to super prolazi. U Pragu smo svirali sa Vlatko Stefanovski triom i veruj mi, kada je Vlatko završio, svi ljudi u publici ostali su i do kraja našeg koncerta. To je zabavna priča, najviše sam putovala sa Dragoljubom i to iskustvo je nemerljivo. Sasvim drugačiji pristup bubnjevima od onoga što može da se nauči i u školi i u bendu.

Kako ćeš onda da učiš devojčice na kampu, da li ćeš im govoriti o važnosti tog timskog rada?

U timu postoji samo jedna stvar, a to je da svaka osoba mora u svakom trenutku da bude svesna da je deo tima i da je tim, kao takav, iznad svačijeg ega. Ono o čemu pričam i sa prijateljima i sa bendovima pričaću i njima - ako svi radimo za jedan cilj, ništa ne može da bude iznad tog cilja. U principu, treba da saslušaju jedna drugu, da vide šta ko ima da kaže, možda je ipak bolje da se ja povučem ako sam svesna da si ti u pravu. Znam da to zvuči malo bajkovito...

U teoriji si u pravu, ali u praksi znamo da su muzičari jako sujetni i da bendovi "pucaju" zbog toga što je neko nekome nešto rekao pre šest meseci...

I zato firme imaju profesionalne psihologe, tim bildinge i ostalo (smeh). Mislim da, ako je čovek u bendu i to voli, jednostavno mora da zapostavi sujetu, jer je to ono što ubija ne samo bendove, beć bilo kakve kolektive i međuljudske odnose generalno.

Sa Dragoljubom Đuričićem i Balkanskom lavinom

Nedavno si svirala i u jednoj političkoj kampanji. Pretpostavljam da ti je i to bilo još jedno sasvim novo iskustvo. U smislu javnog nastupa, okruženja... Iako si bila na stejdžu za bubnjevima, oko tebe nije bilo ostalih članova benda. Kako si se tu snašla?

Bilo je sjajno, super sam se snašla iako nisam imala pojma šta me čeka. Navikla sam da budem pozadi, bubnjar je uvek nazad, a sad samo ja i to napred. Upoznala sam divne ljude, videla sam kako to funkcioniše, kako se svira na tim događajima, kakav je pristup muzici i to mi je bilo super iskustvo.

Mogla si da soliraš do mile volje...

Daaa, toooo (smeh). Doduše, imala sam neko vremensko ograničenje, ali sam mogla da sviram šta hoću, pod uslovom da ne izlazi iz nekih okvira, da ne bude predosadno, kao za bubnjarsku kliniku. To mi je u stvari bilo vežbanje, nisu mi dali nikakve note, nikakve smernice, pa sam mogla da sviram ono što me interesuje, da isprobavam neke nove stvari, da vidim kako ljudi reaguju. Dosta mi je pomoglo ovo što sam naučila sa Dragoljubom, taj malo drugačiji pristup bubnju, kao ne toliko dosadnom instrumentu. Više kao atmosfera, za đuskanje, ponavljanje ritmova i paterna dok ne uvedu u neku mantru, kao neka tehno muzika, samo malo lepše (smeh).

I dobro, kada pogledaš oko sebe, gde si u svim tim projektima najviše ti?

Pa u Nemesisu, to je definitivno moj bend. Zajedno smo od prvog dana, nas pet, jedna mala zajednica. U tom bendu pišem i tekstove, imam svoj krativni deo u muzici, to je nešto što je moje i naše, kao neko moje dete?

Jesi li nekad probala i da pevaš?

Jesam, na probama, ali od toga nema ništa, ne zvuči lepo. U jednom studiju gde smo vežbale bio je onaj madona mikrofon, pa ja to stavim i kao nešto lupetam, ali to se nikome osim meni ne sviđa i samo je meni zabavno (smeh).

Poslušajte i deo razgovora sa Selenom:

Predrag Novković

Fotografije: John Wolfrik, Zoran Stojković, Rex images i privatna arhiva