Improvizacija je kao igra

Ime Nemanje Tasića često se pojavljuje u najavama različitih nastupa po Novom Sadu, ali kada se potraži na internetu, pretraživač izbacuje samo još jednu reč uz njegovo ime i prezime – bubnjevi. Nemanja je dospeo u svet muzike kada se rodio, jer mu je otac bubnjar, a trenutno se bavi improvizovanom muzikom. 

Nakon prilike da učiš o muzici kroz neku vrstu kućnog vaspitanja, zašto si ostao u toj sferi?

Zbog raznih razloga. Od novca, do lepote koju osetiš kada sviraš, koju možda i ne prepoznaješ kada si klinac. Ono što me sada najviše drži u muzici, osim što živim od toga, je to što sam shvatio da muzika ima neku moć dok sviramo, posebno improvizovana muzika. Ljudi, drugari, prilaze posle koncerata i zahvaljuju se. Shvatiš da ima tu moć da te probudi iz sna, straha... To je glavna stvar. U Novom Sadu je počeo da se dešava neki talas, to svi primećuju. Ljudi za jedno veče mogu da biraju da li žele na predstavu, svirku ili nešto slično. 

Kada mladi ljudi uđu u svet muzike, drže se određenog žanra. Obično prave muziku koja će privući što više publike. Šta je tebe privuklo kod improvizovane muzike?

Ništa. Fora je u tome što, kada je muzika otvorena, šta tada izađe, to je to. Dešava se da napišu pesmu i onda je izvode pet ili 20 godina, žele da prenesu istu emociju, ali ne mogu. Možda može ako postoji neka tema pa da se muzika razvija na drugačiji način, ali mi uglavnom nemamo ništa. Sednemo za instrumente, pa šta bude biće.

Ti se nisi školovao, već na svoju ruku učiš da sviraš različite instrumente. Zašto se nisi školovao?

Tako se desilo. Pitao sam oca da me upiše na bubanj u "Isidoru Bajiću", on mi je rekao da nema tog smera. Saznao sam kasnije da ipak postoji smer, ali sam shvatio da su meni škola bile svirke. Jedan dan sviram u kulturnom centru, improvizaciju, sutradan u Apatinu sviram narodnjake, prekosutra u Zrenjaninu sviram metal ili tako nešto. I onda vidiš šta ti prija. 

Koliko je teško biti samouk?

Ako ti leži, nije teško.

Kako znaš da ti leži?

Igraš se. Ja svaku svirku gledam kao igru. Kad si dete, ne razmišljaš šta sad mene loži da idem na tobogan? Samo odeš na tobogan i spustiš se. Ovo je isto, sviramo, zezamo se i to je to. 

Kako razbijaš stereotip o tome da je za pravljenje muzike potrebno obrazovanje, a ne samo želja? 

Bitno je da radiš šta ti prija, na primer, pogledaj neko pleme u šumi. Oni se nađu i samo krenu da sviraju. U jednom trenutku je njih petorica, u sledećem momentu kreću tri plesača. To je naša ideja, da nađemo prostor u kojem možemo da spajamo različite ekipe.

Rekao si da si bio u inostranstvu, kakvo iskustvo si poneo u muzičkom smislu?

Poslednje iskustvo je bilo iz Holandije. Vratili smo se sa vetrom u leđima, da probamo i ovde da nađemo nove prostore za stvaranje i druženja i ujedinimo ekipe. Iako nekad poželiš da odeš negde drugde i baviš se ovim, trenutno je jači poriv da to probamo ovde.

Kažu ljudi da si počeo sa džezom, na neki način. Da li postoji neki žanr na koji bi se fokusirao?

Nekako mi je to razdvajanje žanrova čudno, usko razmišljanje. Ljudi vole da se drže jednog. Kad budeš u više stvari, onda ti je sve jedan pravac, sve ono što dolazi. Improvizovana muzika obuhvata sve, iako ljudi misle da je to kakofonija, disonatni tonovi. 

Šta bi rekao mladom muzičaru  koji se ipak odluči da se bavi improvizovanom muzikom, a nije siguran da li će to doći do publike u Srbiji?

Publika dođe ili ne dođe, bitno je da tebi prija to što radiš, kad je tako, ljudi to primete i osete tvoj osećaj i to se prenosi.

S.P.

Fotografije: Privatna arhiva