Bratska energija koju publika voli

Simpatični, nasmejani, duhoviti, zabavni i zanimljivi, naši sugrađani Dragan i Dušan Krstić su široj javnosti poznati kao tv lica RTV-a, ali i kao sjajan i lako prepoznatljiv muzički dvojac. Nastupima uz, uglavnom, akustične gitare, već punih 15 godina uveseljavaju publiku, a svoj veoma plodan i kvalitetan autorski rad predstavili su slušaocima kroz zanimljive spotove na jutjub kanalu ili na svom sajtu buraze.rs. Divno je i na žalost kod nas veoma retko, videti braću koja se tako razumeju, podržavaju i rade zajedno.

"Članovi benda smo nas dvojica, što govori i sam naziv našeg benda. Sve je počelo ’86. i ’87. godine kada smo došli na ovaj svet, gitara je odmah bila tu i nekako kao da je bilo predodređeno, iako nikad nije bila obaveza, da ćemo se baviti muzikom. Gitara nas je obojicu privlačila pa smo vremenom naučili i da sviramo, a kasnije smo napravili i našu malu kolekciju gitara i sve je došlo na svoje. Od 2006. godine sviramo, javno što znači da je to sad već punih 15 godina rada. U međuvremenu smo radili i sa raznim bendovima, sarađivali sa raznim muzičarima, ali uvek smo baza bili nas dvojica, pa tako zajedno i imamo najviše svirki i autorskih pesama", ispričao nam je stariji, Dragan, na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Šta ste prvo počeli, da pišete pesme ili svirate kavere po kafićima?

Dušan: Počeli smo sa YU grupom i "Crnim leptirom" (smeh). Uvek nas je zanimala takva vrsta muzike, a dok nismo prvi put zasvirali pred publikom već smo imali dosta svojih pesama. Do danas smo napravili i dosta instrumentala, što opet vuče korene iz nekih pesama koje smo slušali, ali i svirali. Razni su uticaji, poput, na primer, Zlatka Manojlovića koji nam je bio veliki uzor, a međuvremenu nam je postao i dobar prijatelj. Sve je to nekako samo došlo. Velika je ljubav iza toga, nikad to neće biti isključivo posao i velika je sreća i uživanje baviti se stvaralaštvom.

Kako se danas sećate svog prvog nastupa pred publikom koju ne poznajete?

Dragan: Bilo je to 2006. godine, postojao je jedan kafić koji se zvao "Mondo" i nalazio se u hotelu Vojvodina. Par godina pre toga tamo smo odlazili da slušamo neke akustičarske svirke, a u gradu i nije bilo puno mesta gde su nastupali akustičari, uglavnom su bili angažovani bendovi. Pomislili smo da bismo mogli i mi tako nešto da ponudimo, nas dvojica na akustarama. Pitali smo i dogovorili. Sećam se da je bio St. Patrik, 17. mart 2006. godine, što je skoro pa jubilej, pre tačno 15 godina. Tako je sve krenulo, a nakon toga se proširio krug poznanstava, ljudi su nas preporučivali i tako je to sve do danas.

Kako vas je privukla akustična gitara?

Dušan: Prvo smo počeli da sviramo klasične akustične gitare, išli smo u nižu muzičku, a nakon toga smo kupili dve Yamaha gitare, divne, crne lepotice. Na tim gitarama i dan danas sviramo i zvuče neverovatno. Jedno je sigurno - nijednu gitaru ne bih mogao da prodam. Nismo baš pavi kolekcionari, imamo po četiri gitare, na ravne časti smo podelili, ko za basket, četiri na četiri (smeh). Imamo i električne, a kupili smo i dva "Martina" kada smo pred kraj studija išli u Ameriku. Napravili smo našu malu kolekciju. E sad, ako je električna gitara onda je električni orgazam, a ako je akustična onda je, normalno, akustični.

Dragan: Imali smo klasičnu gitaru kod kuće, počeli smo da idemo u muzičku školu pa je spontano došlo do toga da nastavimo da sviramo akustare. Imali smo želju da nabavimo i električne, ali uvek je tu ista priča, nauči da sviraš akustičnu pa ćeš se lako prebaciti na električnu. To je formula po kojoj su nas stariji učili.

Izaći pred publiku sa dve gitare danas deluje čak i viteški, s obzirom na svu tehniku i modernu muziku koja nas okružuje. Kako uspevate, a znam da ste dobri u tome, da publici pružite zabavu i dobar ugođaj?

Dragan: Možda ne deluje lako, ali mi smo se navikli na to. Kad smo počeli, bilo je više bendova i razmišali smo o tome da bi možda odmah trebalo da proširimo sastav, baš iz te bojazni da nemamo dovoljno energije da zainteresujemo ljude. Međutim, bilo smo hrabri, ako mogu tako da kažem, probali i na kraju je dobro ispalo. U suštini, stvar je u dobroj enegriji, komunikaciji sa publikom. Niko ne oseti nedostatak instrumenata, semplera ili bilo čega sličnog ako se dobro oseća. Ako šalješ dobru energiju, publika ti isto tako vraća. Naravno, ne verujem da bismo mogli da ispunimo očekivanja i napunimo neki veći prostor, neku veliku diskoteku, na primer, ali za neke kafiće gde dolazi stotinak ljudi, tu se odlično snalazimo.

Bavite se i autorskim radom, o čemu najviše pišete?

Dušan: Koliko je veliki ovaj naš lepi Novi Sad, toliko ima i tema. Inspiracija je bezgranična i o tome je valjda i najteže pričati. Svaka pesma je prilika da se prenese neka lepa poruka. Nije to samo ljubav, nije sve samo sreća. Svi znamo šta nosi život, ali poenta je svakako da iskažemo sebe, ali i da osetimo druge. I brat i ja imamo tu sreću da smo odgajani u kosmopolistkom duhu, ceo grad smo uzduž i popreko i prepešačili i preveslali, puno ljudi znamo i sa svima imamo otvoreno i srce i dušu. Milioni priča, svirki, noći, jutara i dana su pravi koren stvaranja svih naših pesama. I tuđe i naše priče smo gledali da spojimo u pesme koje smo napisali.

Dragan: Svako poznanstvo može da donese novu pesmu, nečija rečenica može da te navede da na to napraviš melodiju ili dodaš tekst. Pišemo zaista o svemu, nije samo ljubav i sreća, ima tu i nekih pesama u kojima štošta zameramo našem društvu, ali mi smo valjda tu da bismo pokušali da popravimo makar krug oko sebe.

I ko je za šta zadužen? Je l' uvek jedan zadužen za tekst a drugi za muziku ili se mešate jedan drugom u posao?

Dragan: Odvojeno pravimo pesme.

Dušan: Uglavnom ne virimo jedan drugom (smeh).

Dragan: Ja mnogo manje radim nego Dušan. On ima više od hiljadu pesama, skoro svaki dan napiše po jednu. Koliko svirki imamo, toliko je i pesama napisao. To je njemu dnevna rutina i navika, ja ipak manje pišem. Uglavnom jedan donese pesmu i onda probamo zajedno da je odsviramo i zajedno pravimo aranžman. Pogodimo intonaciju, kažu da je to teško pogoditi, a na kraju dobijemo neki zajednički proizvod sa kojim se obojica slažemo.

Dušan: Mi smo nekako obeleženi i kao dvojac i kao rođena braća, naravno. Sve te pesme koje smo napisali, a bilo ih je bukvalno za dva albuma pre prve zvanične svirke, nekako smo čekali da snimimo, jer smo uvek mislili da je za to potreban bend. Bilo je pokušaja da sviramo sa drugim ljudima, vežbamo, nakupimo 15 ili 20 pesama, a onda kao po pravilu jedan član ode, onda je bilo potrebno vreme dok ne uvežbamo novog i uvek se na neki način odlagalo. Zato smo počeli sami da snimamo, na akustičnim gitarama, iako imamo snimljenih i lepih pesama na električnim gitarama i sa bendom. Možda je malo kriva i naša stidljivost, ali eto, vremenom dolazi sve na videlo. Brat i ja gledamo da podržimo jedan drugog, pa smo uspeli da uradimo par spotova, a želja nam je zaista da ceo svet zagrlimo našim pesmama, pa, ako bi bilo moguće, da prevedemo na sve svetske jezike.

Je l' kritikujete jedan drugog, da li se nekad možda posvađate?

Dragan: Ma nikad, ali stvarno (smeh). Kada sviramo dešavaju se greške, ali normalno, pređeš preko toga, živi smo ljudi. Oni koji su bili na puno koncerata kažu da vole da čuju neku greškicu, da nije sve savršeno, k'o sa ploče. Ako je sve savršeno, odmah posumnjaju na to da je u pitanju neka matrica. Nije nam problem kada neko nešto pogreši. Imamo naravno nesuglasice u oblikovanju aranžmana, ali to čini da pesma bude još bolja, to dogovorimo ili kroz vežbanje obojica shvatimo kako je najbolje.

Dušan: Ja volim uvek malo glasnije na nastupima (smeh). Ljudi oko nas su glavna inspiracija, a odmah posle toga najbitniji je zvuk, to mora da bude dobro. Ima istine i u tome da su te, ako se stalno pojačavaš, možda stigle godine. Mada, svirka je to, mora da bude dobar gruv.

Dragan: Kažem ja da mora malo tiše, al nije da ne volim glasno.

Šta radite kad publika ne reaguje?

Dragan: Dešava se, retko, ali se desi. Mi nikad ne pripremamo repertoar unapred, to je stvar koja nas je godina unazad naučila. Kada smo počinjali sa svirkama, unapred smo pripremali repertoar. Međutim, vremenom, kada smo proširili repertoar, a i kako smo menjali prostore u kojima sviramo, pogotovo kad idemo iz mesta u mesto, shvatili smo da ljudi drugačije reaguju. Sada jednostavno osluškujemo šta ljudi vole i sve vreme razmišljamo o tome šta je sledeće, pa dobacujemo jedan drugom. Kada ljudi ne reaguju dobro, to zna da nervira čoveka. Idemo iz pesme u pesmu, pa im nađemo žicu.

Svirka je, iako neodvojiv deo vaših života, ipak sporedna stvar. Kako sve kombinujete sa svojim glavnim poslovima?

Dragan: Studiranjem smo se opredelili za glavni životni poziv. Nismo studirali Muzičku akademiju nego Menadžment u medijima i želeli smo da se bavimo medijskim poslom. Naravno, posle fakulteta ne rade svi ono što su studirali, a mi smo imali sreću da smo, prvo volonterski, dobili mogućnost da ostanemo u medijima, a to se produžilo sada već punih osam ili devet godina.

Šta vas najviše u medijima zanima?

Dragan: Prvo smo mislili da će to biti neka organizacija, bavili smo se i ranije time, a nadam se da ćemo i nastaviti u okviru Kulturnog centra grada, na primer, gde sam bio u organizaciji raznih događaja, poput Poezike ili Infanta. Taj posao me je uvek zanimao, a slučajno se desilo da nas privuče novinarstvo i to kad smo došli na RTV. Nismo to uopšte planirali, pitali su nas da li bismo hteli da radimo kao novinari, jer su bila potrebna muška lica pred ekranom. Imali smo tu sreću i onda je sve tako krenulo.

Dušan: Mene je uvek zanimala i privlačila fotografija. Na sve koncerte koje smo posećivali uvek sam nosio aparat. Jako sam želeo da napravim fotografiju kao sa postera, a uvek sam imao neki "idiot" aparat za koji nikad nisam znao da li će raditi ili ne. Ipak, od 2015. godine mi se ostvarila želja, krenuo sam da se bavim foto i video produkcijom, pa su i tu krenula da se šire interesovanja.

Koji vam je bio najteži gost?

Dušan: Teško je reći ko je bio najteži, ali svakako najviše volim da pričam o muzici. I kad god je neko gost sa kim se priča o muzici, to je najzanimljivije. Da li razgovaramo o počecima, kao što smo mi sada pričali, uticajima ili bilo čemu u vezi s muzikom, svakako je to tip razgovora koji najviše volim. Svašta može da me oduševi, razne priče iz života, ali muzika je nešto u šta se uvek unesem kao dete i to je nešto o čemu razmišljam ceo život. 

Da vratimo priču na početak. Uvek se vodi polemika da li treba prvo svirati tuđe pa onda praviti svoje kompozicije, ili pak treba naučiti osnove sviranja i odmah krenuti sa svojim pesmama. Kakav je vaš stav?

Dragan: Aj ti, pa da vidimo da li se slažemo (smeh).

Dušan: Kažu da je bluz osnova, da li je on šumadijski ili iz Čikaga, svejedno je. Ne treba biti ograničen što se tiče žanrova. Mislim da je od toga šta će neko svirati važnije šta će slušati! Jer, treba slušati dobru muziku. A da li će prvo pisati svoje pesme ili svirati tuđe, nije toliko bitno. Važno je i odati priznanje bendovima uz koje odrastaš, u koje veruješ, raznežiš se i veseliš. Mislim da se kroz to neguju naša osećanja prema muzici, a vremenom svi ti uticaji dođu, bilo da su od A do Z, odnosno strani ili domaći od A do Š, svi oni budu deo inspiracije.

Dragan: Individualno je to. Postoje ljudi koji su navežbali par rifova i odmah počeli da stvaraju svoje i to izuzetno dobre pesme. S druge strane, postoje ljudi koji nikad nisu napravili nešto svoje, a odlični su muzičari. Po meni, ipak bi trebalo savladati određene tehnike koje je neko desetinama godina uvežbavao i onda ta znanja primeniti u svoje kompozicije. Ne kopirati, naravno, ali treba znanja i iskustva drugih iskoristiti u svojim pesmama. Tako je bilo u našem slučaju, meni to deluje ispravno, mada postoje i drugačiji primeri.

Šta je ono što ljubitelji vaše muzike mogu da očekuju u narednom periodu?

Dušan: Mi samo čekamo prvu svirku. Želja nam je da radimo, snimamo i pesme i spotove, da okupimo rokerske, tamburaške, džezerske sastave oko nas, ljude, muzičare koji su voljni da rade. Mi ćemo uvek i svima dati srce na dlanu i mislim da je u tome ključ sreće i svakog uspeha.

Dragan: Nadamo se novoj muzici, da ćemo snimati više i da će se nama taj proizvod, na kraju, dopasti. A kome se to još dopadne doći će da našu svirku kojoj se nadamo uskoro.

Gostovanje braće Krstić u okviru emisije "Dnevna soba" možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna arhiva