Da li je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći diskriminatoran?

Ko može biti korisnik, a ko pružalac besplatne pravne pomoći? U kojim pravnim postupcima možemo ostvariti pravo na nju i na koji način?

Fotografije: pexels.com

Narodna skupština je krajem novembra prošle godine usvojila Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, čija je primena odložena do 1. oktobra ove godine. Rasprava o različitim predlozima ovog zakona trajala je više od deset godina, a jedna od najvećih prepreka za njegovo usvajanje bila je nesaglasnost između advokatskih komora u Srbiji i udruženja građana oko pitanja ko može pružati besplatnu pravnu pomoć.

Iako je proces izrade trajao toliko dugo, čini se da su neke važne odredbe ostale nedovoljno definisane, te da zakon ima više spornih tačaka. Zbog toga je Fond za humanitarno pravo Ustavnom sudu Srbije podneo inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Ta nevladina organizacija smatra da zakon sadrži više diskriminatornih odredbi koje mogu uskratiti pristup sudu velikom broju građana Srbije. Jedan od njih je i uslov za ostvarivanje prava na besplatnu pravnu pomoć.

Milan Filipović iz Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM navodi da postoji trinaest kategorija lica koja po svom statusu mogu dobiti besplatnu pravnu pomoć.

"To su pre svega deca, osobe sa invaliditetom, žrtve nasilja u porodici, osobe koje traže azil, osobe koje primaju socijalnu pomoć ili dečiji dodatak, kao i osobe koje bi usled plaćanja usluga advokata mogle ispuniti uslove za dobijanje socijalne pomoći", kaže naš sagovornik.

Milan kaže da je problematično povezivanje uslova za ostvarivanje prava na besplatnu pravnu pomoć sa ostvarivanjem prava na socijalnu pomoć.

"Uslovi za socijalnu pomoć su dosta restriktivni u zakonu. Na primer, u nekoj situaciji u kojoj ste nasledili neko bezvredno parče zemlje, vi ne možete ostvariti pravo na besplatnu pravnu pomoć ukoliko je površina te zemlje veća od 0,6 hektara, bez obzira na njenu vrednost i na to da li se ona može obrađivati. Takođe, ukoliko imate neku pokretnu imovinu koja je veće vrednosti, prema proceni socijalnog radnika, mogu vam uskratiti pravo na socijalnu pomoć, jer smatraju da se prodajom te imovine možete izdržavati neko vreme. U praksi se dešavalo da ljudima odbiju zahtev za socijalnu pomoć zbog toga što su imali moderniji nameštaj ili televizor sa ravnim ekranom. Povezivanje zakona sa ostvarivanjem uslova za socijalnu pomoć je dosta problematično, jer vrlo mali krug ljudi može ostvariti to pravo", objašnjava Milan.

Advokat Mihailo Pavlović, kojeg je Fond za humanitarno pravo angažovao da napiše inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, slaže se da je u zakonu problematično to što je, iako obuhvata decu i osobe sa invaliditetom, njegova suštinska definicija u vezi sa takozvanom socijalnom kategorijom ljudi.

"Na taj način je isključen ogroman procenat ljudi koji bi, realno, trebalo da ostvare pravo na besplatnu pravnu pomoć. Može se slobodno reći da je takva odredba poprilično diskriminatorna, posebno imajući u vidu činjenicu da Evropski sud za ljudska prava ne dopušta takvo odvajanje određenih lica ili grupe lica i njihovo isključivanje iz besplatne pravne pomoći", navodi Mihailo.

On kaže da je, pored toga, problematičan i član 7 koji taksativno nabraja situacije u kojima besplatna pravna pomoć nije dozvoljena.

"Tu su definisani privredni sporovi, registracije pravnih lica i tako dalje. Opet je problem isti, jer Evropski sud ne dopušta taksativno isključivanje određenih kategorija određene vrste sporova iz potencijalnih korisnika besplatne pravne pomoći. Standard koji Evropski sud nameće je više fokusiran na činjenicu da se mora ispitati da li bi to određeno lice koje je zakonom isključeno kao potencijalni korisnik BPP bilo u stanju da se zastupa samostalno ili ne, bez obzira što je recimo reč o privrednom sporu ili o pravnom licu u nekom privrednom sporu. Faktički dolazimo u situaciju gde smo inicijalno isključili određenu grupu ljudi, bez ikakvog razumnog i opravdanog razloga", ističe Mihailo.

Zakon predviđa da besplatnu pravnu pomoć pružaju advokati i službe pravne pomoći u jedinicama lokalne samouprave, dok udruženja mogu neposredno pružati besplatnu pravnu pomoć samo u postupcima ostvarivanja prava na azil i zaštite od diskriminacije.

Advokatica Tanja Arsić učestvovala je u pregovorima i izradi Nacrta zakona ispred Advokatske komore Srbije. Ona nam je objasnila zbog čega je problematično pitanje pružalaca besplatne pravne pomoći.

"Advokatura je pregovarala sa državom više od deset godina. Bili su razni nacrti u opciji, ali advokatura nije pristala ni na jedan do ovog poslednjeg, koji je usvojen u novembru. Njegova primena odložena je do oktobra 2019. godine zato što je pored zakona neophodno doneti podzakonske akte, kako bi zakon mogao da bude primenljiv. Advokatura je imala primedbu na sve nacrte do sada, zato što se nisu oslanjali na Ustav Republike Srbije, konkretno na član 67, koji kaže da pravnu pomoć pružaju advokatura i jedinice lokalne samouprave. Kada je izašao nacrt u ovakvom obliku, mi smo pristali na njega, jer je definisana uloga advokature kao pružaoca besplatne pravne pomoći, pored lokalne samouprave. Udruženja i nevladine organizacije takođe se pominju. Mi smo gotovo dvadeset godina bili na suprotnim stranama. Ja ne želim da kažem da nevladine organizacije nisu uradile neke dobre stvari, ali je advokatura ta koja je stručna i koja je po Ustavu jedini pružalac pravne pomoći", objašnjava Tanja.

Ona dodaje da su se nevladine organizacije nametnule kao aktivisti i pružaoci besplatne pravne pomoći, dok advokatura to radi profesionalno i jedina je koja može da pruži adekvatnu pravnu pomoć.   

U inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći i odredba o pružaocima besplatne pravne pomoći označena je kao sporna, a zašto, rekao nam je advokat koji je tu inicijativu u ime Fonda za humanitarno pravo i pisao, Mihailo Pavlović.

"Problem sa tim članom je u tome što je on, s jedne strane, dovoljno jasno definisan, međutim, zakon prati i obrazloženje koje ima jedan potpuno drugačiji pristup, gde je definisano da udruženja građana i dalje mogu pružati besplatnu pravnu pomoć, samo što moraju raditi preko advokata. Mi sad imamo jedno vrlo problematično tumačenje, gde obrazloženje daje dosta širi vid tumačenja te zakonske odredbe i iz tog razloga je preko potrebno da Ustavni sud reaguje u što kraćem roku. Advokatska komora se tu poziva na Ustav, ali problem je što je tumačenje odredbe člana 67 Ustava dvojako. Mi nikada do sada nismo imali zvanično tumačenje te pravne norme, do sada se ni Ustavni sud niti bilo ko nije izjašnjavao na temu kako će se taj član tumačiti", objašnjava Pavlović.

On kaže da je pristup advokatskih komora zasnovan na obrazloženju da je Ustav suzio i jasno definisao ko može biti pružalac pravne pomoći, definišući advokaturu i službe lokalne samouprave. Sa druge strane, udruženja građana imaju drugačiji stav i smatraju da je to ustavni minimum koji je potrebno pružiti, odnosno, da u najmanju ruku to moraju biti advokatura i službe lokalne samouprave.

"Nižestepenim aktima, uključujući zakone i podzakonske akte, možete proširiti taj krug lica, ali ne i sužavati obim prava. Tako da je zakon mogao da proširi taj obim i da kaže da će se ustavna norma tumačiti na način da je reč o minimumu i to moraju raditi advokatura i službe lokalne samouprave, ali da to ne znači da su i drugi pružaoci besplatne pravne pomoći isključeni. To je ono gde je potrebno da Ustavni sud konačno zauzme stav i da nam neko tumačenje tog člana 67, odnosno, da li će se on usko ili široko tumačiti", zaključuje Mihailo.     

O tome na koji način će funkcionisati apliciranje i dodeljivanje besplatne pravne pomoći, koji su tu problemi mogući, kao i o drugim nejasnim odredbama Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, poput onih koje se odnose na finansiranje besplatne pravne pomoći i na postupanje organa uprave, govorili smo u emisiji U kakvoj zemlji želim da živim, koju možete poslušatu u plejeru.

J. G.