Atila Antal: Povezane vizije

Nakon završenih studija režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i mastera u Beogradu, Atila Antal uskoro brani svoju doktorsku disertaciju na Univerzitetu umetnosti u Budimpešti. Njegov fokus je političko u postdramskom pozorištu, a na ovu temu Atila je pre par godina objavio istoimenu knjigu. Uz sve to, zajedno sa lepšom polovinom Višnjom Žugić svira u bendu zanimljivog imena Lepša Brena, koji ljubitelji autorskog alternativnog popa mogu često da slušaju u Novom Sadu i drugim gradovima u zemlji.

"To je bend iz ljubavi. Nekako smo uspeli da povežemo nešto čime se ja bavim već dugo, a to je muzika i ono što je Višnjin domen, a to je arhitektura. Mi smo žanr koji sviramo prozvali arhitektonski pop i tu povezujemo neke vizije, viđenja ili probleme iz arhitekture, uz pop muziku možda najviše inspirisanu novotalasnim zvukom. To je osnovno polazište, a onda dodajemo neke savremenije elemente u zvuku" ispričao nam je Atila na početku razgovora u okviru emisije Dnevna soba Oradija.

Brzo ste uspeli da skrenete pažnju publike na sebe?

Sve je počelo tokom 2017. godine kao ideja i projekat, a prvi nastup je bio na Festivalu uličnih svirača prošle godine. Od tada imamo razne lajv nastupe, uglavnom po Novom Sadu, ali smo bili i u Beogradu i u Subotici. U najavi je jedan mini album, EP, koji bi trebalo da završimo uskoro, nadam se do kraja meseca. Sadržaće pet pesama i nadamo se da ćemo sve to stići do 29. februara.

Obično se nakon izdavanja materijala ide u promociju kroz koncerte ili spotove. Kakav je vaš plan?

Za sada planiramo da se to svakako pojavi na Bandcampu, a onda ćemo videti gde bi još moglo da se objavi. Planiramo da snimimo i neki spot, svakako. Planova imamo, malo nam vremena nedostaje, pa smo u tom smislu u frci, ali verujem da ćemo sve stići. Za sada se ne planira svirka, svakako ne pre obajvljivanja materijala, a posle toga ćemo prvo da navežbamo pesme za nastup uživo, jer je kod nas malo obrnut princip rada od ostalih bendova. Mi prvo pesme uradimo, snimio i tek onda ih prilagođavamo za koncerte.

Mislim da je "arhitektonski pop" svakako potpuno novi žanr. Kako su podeljene uloge, svako ima svoj deo ili zajednički radite na svemu?

Uglavno zajednički radimo na svemu. Svakako je muzički deo više moj, ali volim da se mešam i u arhitekturu (smeh). U tom smislu svakako je Višnja glavna, ona je doktor arhitekture dok sam ja laik, mada nekad pogled laika može da bude zabavan što se toga tiče. Tekstove radimo zajednički, inspiracija nam stiže i od zajedničkog pogleda na svet, iz razgovora i svakako da interakcija postoji. Višnja je počela da svira kada smo napravili bend tako da je i za nju to novo iskustvu, koje i mene inspiriše. To je zaista jako lepa interakcija. U zadnje vreme imamo i back vokaliste, naš "Slađi Greh" (smeh), to su Andrej Nenadov koji inače peva u horu Sonja Marinković i Boris Malinović vokal u raznim novosadskim autorskim bendovima.

Sada već možemo pričati o nekoj vrsti novosadske scene koja neguje srodnu muziku. Kako se uklapate uz bendove sa kojima često delite binu?

Zapravo, jako dobro. Mislim da, što se muzike tiče, jesmo specifični, ali smo opet i dosta otvoreni. Primetan je uticaj raznih muzičkih žanrova ili pravaca, tako da možemo da se kombinujemo. Imali smo priliku da nastupamo sa više bendova, bili smo predgrupa bendu Borghesia i to je dosta dobro prošlo, iako oni uopšte nisu pop bend, nego su prilično glasan bend sa tvrdim zvukom, ali mislim da nismo bili mnogo mekši. Taj sklop je bio zaista dobar, kao i sa bednom Sputnik koji više neguje neku dark pop muziku. Razne kombinacije mogu da dođu u obzir, a i mi smo malo drugačiji u live nastupima, nego na snimcima koje pravimo. Lično volim da live nastup bude energičan i da imamo direktnu komunikcaiju sa publikom, dok u studiju možemo da iskoristimo više finesa i da stvarimo kompleksniji zvuk pomoću svih instrumenata koje koristimo.

Zašto je Brena lepša?

Bukvalno sam se probudio jedno jutro sa idejom za bend. Meni je njeno estradno ime uvek bilo nekako intrigantno. Kada sebe neko prozove lepom zašto mi ne bismo bili lepši. Naravno, to nikako nije nešto protiv nje, više je u pitanju naziv, nije povezano ni tematski, ni ideološki, niti bilo kako drugačije. Valjda nas neće neko pomešati (smeh).

Kao bend vodite računa o svojim socijlanim mrežama, objavama, sve je uvek sređeno i doterano, promišljeno. Ko se bavi time?

Opet zajedno. Delimo ideje i dogovoramo se kako bi to sve trebalo da izgleda. Uvek imamo neki koncept, kako da objavimo bilo šta da to izgleda u celini dobro. I kao post i kao priča. Želimo da održimo taj socijalni momenat, da ne budemo neka vrsta elitizma, jer to i nismo. Hoćemo time da se bavimo, želimo da dođemo do većeg broja ljudi koji će moći da čuju našu muziku. Sve to želimo ipak da radimo na kreativan način koji pripada prirodi našeg benda i onoga čime se bavimo. To je vizuelni element naše muzike.

Uz bend Lepša Brena, radio si i ranije u nekoliko zanimljiivih muzičkih projekata. Jedan od njih je svakako bio bend The Antals, koji si imao sa svojom braćom. Kako je bilo raditi u bendu sa najbližima?

S jedne strane je super, jer su ti najbliži i lako se razumeš bez preteranih objašnjavanja. Naravno da to ima i svoju drugu stranu. Ipak, različito je. Sa braćom sam radio sada već davno, The Antals je nastao 1997. i bili smo aktivni do neke 2005. godine. Bilo smo klinci, želeli smo da sviramo, bukvalno od moje 12. godine pa na ovamo moj mlađi brat i ja smo nešto smišljali i snimali, još na starom kasetofonu. Posle toga smo imali jedan pank bend, a onda je došlo do saradnje i sa starijim bratom. Zanimljivo, trnovito, pokušavali smo svašta da uradimo, bez ikakvih sredstava, potpuno DIY. Zahvalan sam na tom iskustvu, jer me je taj period dosta formirao, moj muzički ukus, ali i pogled na određene stvari. Za mene je su to bile, kako bi rekli, defining years. Nakon toga sam imao i nekoliko solo projekata, ali i raznih muzičkih formata koji su me u datom trenutku zanimali. Sa Višnjom je krenulo nepretenciozno, što je u svemu najbolje. Počeli smo ne sa idejom da napravimo najbolji bend na svetu, nego da se zezamo i napravimo nešto dobro. Pokušavamo da održimo taj duh, da ovaj bend ne postane teret nego stvarno neki kreativni ventil za nas oboje.

Ono što publika možda i ne zna je to da si praktično u završnoj fazi doktorslih studija režije?

Da, sada sam u onoj najgoroj fazi što se toga tiče, trebalo bi da pišem disertaciju. To je drugi veliki radni zadatak koji bi trebalo da obavim. Sinoć sam čak i sanjao svog mentora (smeh). U Budimpešti sam na Fakuletu za pozorište i film, radim na temi koja me zanima u pozorištu, a to je "Političko u postdramskom pozorištu". To je praktično nastavak istraživanja kojim sam se bavio na master studijama u Beogradu, gde je taj moj master rad čak izašao u obliku knjige. Teorijska podloga za to je slična, ali je znatno šira. Upoređuju se mađarska pozorišta sa eks-ju regijom posle pada socijalizma. To je vremenski period koji me zanima, razvoj pojedinačnih zemalja i njihov uticaj na pozorište. Rad na tome je veoma ozbiljan i svobuhvatan, tako da me čeka baš dosta posla.

Kako ti vidiš razliku između Srbije i Mađarske kroz svoju profesiju, pozorište i film?

Što se filma tiče, prvenstveno je to produkcija, jer je film ipak skupa zabava. Naravno, što je ozbiljnija produkcija, to je i veća šansa da se nešto dobro uradi. Bivša država i ova regija je imala tradiciju dobrog filma. Danas ne stižem mnogo da pratim savremeni srpski film, pa ne mogu da ocenim u kakvom je on umetničkom i produkcijskom smislu, ali mađarski film je dosta aktivan. Pre par godina imali su i Oskarovca, kratki filmovi takođe dobijaju svetska priznanja. Svakako mnogo pomaže i to što dolazi dosta holivudskih i svetskih produkcija, ima infrastrukture, za njih je to prilično jeftino, a postoje i neke poreske olakšice. Ima dosta posla, zaposleni su kapaciteti, tehničko osoblje je stalno zauzeto i teško je naći slobodne ekipe, pa je neminovno da se iz svega toga naprave dobra ostvarenja. To se naravno potencira i u školama i na mom univerzitetu, iako sam ja više u pozorišnoj sekciji i nemam toliko dodirnih tačaka sa filmom.

Kakva je situacija sa pozorištem?

Kada sam se preselio u Budimpeštu, pre tri godine, želeo sam da vidim koje bih predstave mogao da pogledam i shvatio da na dan ima oko 40 predstava. Naravno da me od toga barem polovina uopšte ne zanima, jer nije vrsta pozorišta koje me interesuje, ali svakako postoji. Scena je veoma bogata, izbor je veliki, produkcija je dobra, ali ono što je najzanimljivije je da za sve to ima i publike, što je naravno super. Velika je konkurencija i treba ti mnogo truda da napraviš nešto što je dobro, jer je i najgora predstava koju sam tamo gledao bila korektna. Mene najiše zanima alternativna scena i angažovano pozoršte, a ima i nekh savremenih plesnih predstava. Jedna koreografkinja me je zasita oduševila, zove se Adrian Hod. Njene predstave su hrabre, osmišljene, ali i subverzivne, generalno drugačije od svega ostalog što može danas da se vidi u regionu. Pozorišna scena je dobra, živa, ali evo sad su u decembru doneli zakon koji bi mogao sve to da zaustavi. Izgleda ne može da bude sve baš tako dobro, moraće deo toga da nestane i da se vrate neke figure koje su politčki podobne, tako da ni tamo situacija nije sjajna.

Koliko ćeš u narednom periodu kombinovati ove dve stvari kojima se baviš?

Nikad to nisam ni razdvajao (smeh). Još od samog završetka akademije, uporedo sam radio i režiju i komponovanje. Za sve svoje predstave sam radio i muziku, ali sam radio i muziku za druge reditelje. Meni je nekako normalno da je to povezano, iako je duplo više posla, jer moram da razmišljem i o jednom i o drugom i neću samo da pustim neku muziku zbog efekta, nego promišljem o svemu. Čak i kada kreativno kriziram, napravim neku muziku koja mi pomogne, praktično uvek imam nešto drugo što mi pomaže u ovom prvom, šta god da je to. Mislim da ću tako i nastaviti.

Osim snimanja i doktorata, kakav ti je plan za naredni period?

Plan mi je svakako da završim ovo što sam počeo, što mi neće biti lako, jer imam i projekat sa jednom koreografkinjom sa kojom treba da radim na nekoliko predstava. Nadam se da će to krenuti tokom leta u realizaciju. Ono najnovije što sam završio, iako je teško reći da si nešto kompletno završio jer uvek može da se poboljša i još doradi, to je kratki igrani film koji sam prošle godine snimio u Budimpešti i koji se zove "Nešto nedostaje". On spada u moderniju verziju žanra koji bi mogao da bude noir triler. Završili smo ga bukvalno pre nedelju dana. Nadam se da će i novosadska publika moći da ga pogleda u narednom periodu.

Atilino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija možete poslušati ovde:

Jovan Marjanović