Svaki par ruku može da pomogne

Novosadski volonterski servis dobitnik je nacionalne nagrade za volontiranje, zbog velikog doprinosa u borbi protiv pandemije koronavirusa. Volonter Milan Vukov i volonterke Angelina Mitić i Aleksandra Stjepanović pričali su nam o timskom radu, svojoj motivaciji i o sistemskom i društvenom pogledu na volontiranje. 

Koliko volontiranje znači i pomaže društvu tokom kriznih perioda, poput pandemije?

Milan: Nisam imao predstavu o tome, kada je krenula vanredna situacija i kada su pokrenute te akcije, da će biti tolikog odjeka i da ćemo toliko pomoći. Stvarno nisam imao pojma da ćemo mi nešto toliko veliko i značajno uraditi. Kada su se sabrali utisci i kada smo čuli mišljenja drugih ljudi, stvarno sam se radovao. U ovu grupu sam ušao proletos, pozvan sam na obuku i nakon toga sam se priključio volontiranju.

Angelina: Mislim da je dosta značajno, jer, bez obzira na brojke i količinu ljudi, svaki par ruku može da pomogne. Svako može da uradi nešto što će pomoći. Moje volontiranje je vezano za Sajam i postavljanje Sajma u decembru, drugi put. Sa vojskom smo stavljali dušeke i jastuke. Lep je osećaj, bila sam ispunjena, jer znam da sam uradila nešto značajno.

Aleksandra: Volontiranje i saznanje o tome da pomažemo drugima je važno. Dosta ljudi je govorilo o tome kako im se poboljšalo mentalno zdravlje, kada su krenuli da pomažu i volontiranju. I ja sama mogu to da kažem. Kroz celu pandemiju volontiranje je bilo nešto što mi je bilo hajlajt, ne bih mogla bez toga.

Zbog čega ste rešili da se bavite volontiranjem, koji su vaši motivi?

Milan: Hteo sam da pomognem zajednici i da dam neki doprinos. U početku nisam imao pojma kako će to izgledati, koliko ću dati sebe i da li ću nešto dobiti za uzvrat. Krenuo sam u neko novo iskustvo i nakon prve uspešne akcije, osetio sam da je to nešto predivno. Koliko god ti daješ sebe mnogostruko se vraća, kroz energiju i upoznavanje ljudi kojima je zajednička volja i želja da urade nešto korisno.

Aleksandra: U početku sam volontirala na kulturnim manifestacijama, još 2019. godine. Tada mi je motivacija bila da iskusim nešto novo i upoznam nove ljude, što se i desilo. A sada, kako je krenulo to sa pandemijom, još više smo se zbrižili dok smo pomagali i jedni drugima i zajednici. To je jedan od razloga zašto sam ja tu i zašto ostajem.

Angelina: Moja volonterska priča počinje još u Crvenom krstu, onda je to počelo da se širi kao neka zaraza i na NVS i na OPENS i Jazas i sada na CZOR-u. To me stvarno privuklo i mislim da ću se i kasnije kroz život baviti ovim. Nailazila sam na osude ljudi, koji su me pitali šta imam od ovoga, nema novca i slično, ali sam pokušavala da objasnim da je tu novac najmanje bitan, mene ovo ispunjava.

Pomenuli ste da osećate potrebu da se društvo promeni i da nekom pomognete. Osim tih emotivnih potreba, šta je vama važno i potrebno tokom volonterskog angažmana?

Milan: Mislim da je na početku važno da prihvatimo odgovornost i da budemo svesni odgovornosti koju preuzimamo i koja nam je data. Ako smo već tu i ako prihvatimo poziv, onda se očekuje da ćemo to nešto odratiti. Drugo je iskrenost, kako prema sebi da to želimo, tako i prema grupi i koordinatorima. Naravno to treba da bude obostrano.

Angelina: Takođe je važno i poštovanje našeg vremena, samo bih to dodala.

Aleksandra: Mogli bismo na ovo pitanje odgovoriti i sintagmom timski rad. Timski duh, jednostavno želimo da pomognemo, počevši od nas samih.

Da li ste imali neka negativna isksutva, nešto što vam je smetalo ili nije prijalo?

Angelina: Meni su to mahom bila pozitivna iskustva, koja su doprinela kako mom ličnom razvoju, tako i razvoju ljudi oko mene. Nije se dešavalo ništa negativno, a i da se desilo, ja bih to uvek prebrodila sa osmehom i okrenula na šalu i iskontrolisala da ne ode u nekom pogrešnom smeru.

Aleksandra: I ako se desi neki problem, gledamo da rešimo to i preokrenemo na pozitvino. Iako ne mogu reći da je bilo negativno iskustvo, mogu da izdvojim, na primer, čišćenje Bećarca, jer smo stvarno nalazili svašta. Kada sve to završimo i vidimo koliko smo pomogli zajednici, srećni smo, jer je sve ispalo savršeno iako je mali određeni deo čišćenja bio gadan.

Milan: Složio bih se sa devojkama, iako su postojali neki trenuci neprijatnosti, uvek gledamo da to okrenemo. Znamo zašto volontiramo i te stvari su sa strane, ako postaviš sebi cilj da pomogneš, onda je to važno. Što se tiče neprijatnosti koje su inicirane ljudskim odnosima, to se uvek završavalo tako da se pređe preko toga, iskomunicira se i nastavlja dalje. Tu smo zbog drugih stvari i brige o zajednici.

S obzirom na to da ste bili aktivni tokom pandemije, da li je postojao strah tokom volontiranja za svoju sigurnost i bezbednost?

Aleksandra: Kada smo počeli, roditelji su nas odmah pitali šta će biti ako se zarazimo, ali apsolutno smo bili bezbedni, a i mi smo svi sami pazili.

Milan: Na početku sam imao neku bojazan, ali ne toliko da bi me sprečilo da pristustvujem akcijama volontiranja.

Angelina: Sve je bilo obezbeđeno kako bi se zaštitilo naše zdravlje. Na početku je postojala mala količina straha, ali sam bila fokusirana na ono što radim i zbog čega sam došla.

Šta za vas predstavlja volontiranje i šta osoba koja planira da bude volonter mora da ima?

Angelina: Mislim da ne postoji neki profil osobe ili da ona mora da ima neke posebne osobine da bi bila volonter. Kada sam počela sa volontiranjem, nisam bila takva kakva sam sada. Upravo su me neki događaji sa volontiranja promenili i doprineli mom razvoji. Svako treba da prođe kroz volontiranje.

Aleksandra: Ne postoji nešto određeno. Divna je činjenica da nas ima toliko sa različitim idejama i tipovima ličnosti. Upoznala sam toliko različitih ljudi. Jedino je potrebna želja za nekom promenom i želja da pomognemo drugima i da unapredimo sami sebe.

Milan: Mislim da je suština volontiranja i to što nas povezuje nesebičnost, empatija i radoznalost. Sve nas to veže, a pojedinosti su do osobe.

Mislite li da je u Srbiji volontiranje dovoljno prepoznato i priznato od strane sistema i društva?

Aleksandra: Nije, ljudi se i dalje pitaju zašto neko nešto radi, a ne traži ništa za uzvrat. Mi ne radimo da bi nešto dobili. Mislim da ljudi ne shvataju poentu volontiranja. Tek kada probaju, tek onda shvate poentu i zašto se nama to toliko sviđa, iako nas niko ne plaća.

Milan: Prvi put kada sam pitao šta je volontiranje, odgovor je bio "to je kad radiš, ali te ne plate". Tako sam dobio prvo objašnjenje. Mislim da društvo i sistem nisu u potpunosti prihvatili, ali da se polako stiče svest o volonterima i važnosti volontiranja za zajednicu. Novosadski volonterski servis i OPENS daju dobar primer celoj zemlji, kada pričamo o volontiranju.

Angelina: Mnogi ljudi imaju predrasude i nisu dovoljno upoznati, jer se medijska pažnja usmerava na neke pogrešne stvari. Ljudi nemaju odakle da saznaju i vide ko su to volonteri i čime se bave i da su to prelepe stvari i događaji.

Kompletan intervju sa Angelinom, Aleksandrom i Milanom poslušajte ovde:

J. Božić

Foto: Privatna arhva