Fesar: Vreme radi za bicikliste

Urbanista i Francuz koji živi u Holandiji Simon Fesar ovih dana je novosadski gost zahvaljujući gostoprimstvu domaćina, organizatora aktuelnog Biciklana festa. Dobar deo vremena Simon provodi prenoseći znanje iz oblasti saobraćaja i transporta u druge zemlje, savetujući lokalne samouprave kako da unaprede biciklističku politiku, infrastrukutu i objekte, a O radio je s njim podelio razgovor nakon regionalnog panela.

Fesarov prvi utisak nakon panel diskusije u kojoj su učestvovali gosti iz bivše Jugoslavije i Mađarske potvrdio mu je da manje razvijene zemlje, sa slabijom biciklističkom kulturom od holandske, moraju istrajati u dobrim idejama i praksama te da će protok vremena učiniti svoje - na korist svih.

- Nisam iznenađen debatoma koja se odvijala. Na primer, debate o kacigama i bezbednosti koje se vode ovde su iste kao u Francuskoj i iste kao u Holandiji pre nekoliko godina. To je pitanje protoka vremena. Promene će doći, naravno ne same po sebi, ali će doći i kod vas.

Šta po vama zdav razum nalaže po pitanju kaciga za bicikliste?

- Mislim da ne bi smela da postoji zakonska barijera i kacige ne bi smele da budu obavezne za bicikliste. Na svakom od nas je da odluči. Tačno je da u slučaju da vas udari auto postojaće manja šansa za povredu ako je nosite, i to je na svakom da odluči, ali iz iskustva, kao urbanista, znam da ukoliko ne nosite kacigu biciklizam je daleko atraktivniji, imate više biciklista i gradovi su tako bezbedniji. Ipak, slažem se vama da postoje roditelji koji se prema deci biciklistima odnose previse zaštitnički.

Šta mislite o pobuni novosadskih biciklista protiv namere da svetleći prsluci postanu obavezni?

- Drago mi je što se aktivisti slažu po tom pitanju i opet dolazimo do toga da je to naša lična odluka. Neki ljudi misle da je neophodno, neki ne, i ne bi smelo da odemo dalje od toga.

Kako biciklizam može unaprediti ekonomiju?

- Ima dosta mera na koje to možemo uraditi. U Holandiji smo otkrili da ako kupujete bakaluk biciklom trošićete više i dolazićete češće. Biciklom kupujete manje količine više puta i dokazano je da biciklisti troše više novca u lokalnim, nekada porodičnim prodavnicama nego vozači automobila koji idu u velike markete.

 Pričamo o stanju svesti i političkom svetu. Ako napravite parkirališta za bicikle pored prodavnica, ljudi će spontano kupovati tu, a ne u velikim marketima vn grada. Manjim delom je to deo stanja svesti ali više se oslanja na političke odluke u pozadini.  

Na koji način biciklisti mogu uticati na političke odluke i propise u svojoj zemlji?

- Aktivisti su uvereni da je biciklizam dobar po njih same, po vozače automobila i pešake, a opet, teško je to objasniti političarima. Aktivisti moraju pronaći odgovrajući način da to objasne zakonodavcima i mislim da je jedan od najrelevantnijih argumenata to da biciklizam smanjuje troškove društva i pojedinaca u globalu. U interesu političara je da imaju manje troškove, da imamo ekonomičnija domaćinstva, da stvaraju laku infrastrukturu za bicikle, a ne tešku za automobile. Dakle, s aspekta troškova treba im ukazati na važnost biciklizma.

Koji bi slogan smislili za političare, osim očiglednih poput zdravlja?

- Interes političara je da stvore propise koji su dostupni svima. Ne smeju praviti legislative za subkulturne grupe. Parola može biti "jednakost i inkluzija".

Novi Sad iz pozicije bicikliste i urbaniste?

- Iskreno, nisam puno video, jedva čekam da sutra to učinim. Vidim neke jednostavne stvari, odvojenu infrastrukturu na raskrsnicama, kontinuitet biciklističkih staza na nekim bulevarima, negde naravno nedostaje. Želim da kažem da ne mora biti mnogo infrastrukture da bi bilo dobro, viđao sam biciklističku infrastrukturu sa malo saobraćajnih znakova i propratnih elemenata i učesnici u saobraćaju se oslanjaju na intuiciju.

  Aspekt intuicije je vrlo važan ako ste biciklista. Vi shvatate gde je vaš prostor i razumete posle kao automobilista i pešak gde je vaš. Bio sam zapanjem da sa tako malo stvari, poput razlike u nivelaciji pešačke i biciklističke staze, vi razumete gde vam je prostor. To je vrlo važno ako želite da promovišete biciklizam deci. Oni nemaju istu perspektivu kao mi odrasli, oni grad posmatraju drugačije, i ako deca razmeju intuicijom gde mogu da voze, to je već krupan korak napred.

Kako biciklizam formira urbanizam?

- Osim što intuitivno upućuje ljude jedne ka drugima, mislim da biciklistički aktivisti, kao što smo pričali, rade važan posao ne samo za sebe, već i za gradove. Oni postaju bliži pešacima, s više zelenila. Rekao bih aktivistima u celoj Evropi i Americi da ne bi smeli da ograničavamo biciklizam. On je tu da učini grad bezbednijim i boljim za život.

Glavne razlike između biciklističke Holandije i Srbije?

- Ovde je biciklizam i dalje subkultura, a u Holandiji nije određen godištem, polom ili ekonomskim statusom. Svako vozi bicikl do neke mere. Mislim da bi ovde političari morali da ga omoguće svima, to je jako važno. S druge strane, ako pravite propise za sve  - nećete ih ni napraviti, “svi” ne znači ništa jer se  zakoni prave za ciljne grupe, a planiranje infrastrukture takođe podrazumeva ciljne grupe. Ona mora postojati za decu, ljude koji idu na posao, na autobuske i železničke stanice….

Zašto je u Srbiji biciklizam deo subkulture?

- Kao što sam rekao, sve je pitanje vremena. U Holandiji, kada je biciklizam postajao popularan sedamdesetih godina prošlog veka, ljudi koji su ga promovisali nisu bili političari, već aktivisti. Uveli su sistem belih bicikala, koji je bio prvi sistem deljenja bicikala na svetu. Ideja je da svako oboji bicikl u belo i tako nećeš imati katanac, nećeš ga stavljati na određeno mesto, ne poseduješ ga već on pripada svima. To je subkultura isto, barem je bila, i nakon toliko godina je postala nešto za sve nas. Sve je u pitanju vremena.

Igor Mihaljević