Ana Džokić: Zajedno do humanijeg stanovanja

Ana Džokić je arhitektica koja ima, za naše standarde, nesvakidašnji pogled na arhitekturu. Njena interesovanja su dobre urbanističke prakse, odnosno, održiva arhitektura koja je socijalno i ekološki opravdana, koja vodi računa o stvarnim potrebama čoveka, van tržišnih principa koji danas oblikuju naše okruženje. Čini to kroz različite projekte kod nas i u Holandiji gde sa partnerom Markom Nilenom ima grupu „Stealth unlimited“. U Srbiji, u okviru inicijative „Ko gradi grad“, radi na projektu stambenog udruživanja ljudi koji nisu u mogućnosti da kupe stan po tržišnim cenama. Najnoviji projekat je izgradnja prve kolektivne solarne stanice u seoskoj sredini, u okviru energetske zadruge Elektropionir, gde se udruženim snagama pojedinaca dolazi do zadovoljenja energetske potrebe zajednice. Ovaj pionirski projekat odvija se u selima Dojkinci i Temska, u opštini Pirot.

Zašto ste se odlučili baš za ta sela i opštinu Pirot?

Elektropionir je nastao tako što smo mi sami u Beogradu, na krovu moje stambene zgrade, pokušali da postavimo solare i onda se suočili sa gomilom administrativnih prepreka. Onda smo, nas osmoro, pokrenuli „Elektropionir“, kako bismo se bavili tim pitanjima i pomogli da se reše problemi sa kojima se suočavaju ljudi u Srbiji koji žele da koriste solarnu energiju za svoje potrebe ili postanu „prozjumeri“, da višak energije koju proizvedu prodaju elektrodistibuciji.

Kada pričamo o projektu „Solarna stara“ za koji je kampanja u toku, to je pokušaj da se prikupi novac i izgradi solarna elektrana u zadružnom vlasništvu gde bi sav prihod išao lokalnoj zajednici. Hteli smo da pokažemo da je tamo gde je bila borba protiv malih hidroelektrana, kao neodrživog načina eksploatacije prirodnog resursa-vode, moguće napraviti nešto pozitivno što može i da proizvodi energiju i pravi korist za zajednicu. Hteli smo da to bude jedan simbolični čin! Uspeli smo da dobijemo i podršku grada Pirota.

Izvor : Ana Džokić, privatna arhiva

Zašto baš solar? Srbija, ali Vojvodina posebno, poznata je po žetvenim ostacima. Da li je moguće organizovati takvu zadrugu i u proizvodnji agropeleta i bioenergije?

Da, nije ograničeno samo na solar, naravno. Eneregetske zadruge su jako prisutne širom Evrope. Mi, kao „Elektropionir“, smo od prošle godine ponosni članovi „Red Co-opa“ krovne organizacije energentskih zadruga na nivou Evrope, koja okuplja 1900 zadruga sa više od milion članova! U Srbiji postoje samo dve energetske zadruge, naša i „Sunčani krovovi“ iz Šapca. Postoje zadruge koje se organizuju oko različitih potreba. Oko agropeleta, „e“ mobilnosti, oko grejanja, i slično.

Šta se događa sa starijim projektom „Pametnija zgrada“ . Da li je to stalo?

Ne, nije, i dalje postoji, ali radimo nekako u tišini. „Pametnija zgrada“ je nastala oko potrebe jedne grupe ljudi da se osmisli efikasan način organizovanja zajedničkog stanovanja kako bi oni, koji nemaju mogućnosti da dodju do stana po tržišnim cenama, sebi obezbedili prostor za život. Počeli smo pre 10 godina i posle puno razmišljanja i istraživanja praktično smo oformili, od prošle godine, dve grupe. Grupu žena koja je rešila da organizuje zajednicu negde van grada i koja bi pomogla starijoj populaciji da prevaziđe ekonomske probleme, probleme usamljenosti i podrške, organizacijom zajedničkog života. Trenutno su u potrazi za lokacijom nadomak Beograda. Druga grupa je tim koji je pokrenuo projekat i vratio se izvornoj ideji da nađemo neku lokaciju u Beogradu.

Ti si dugo u toj priči oko zadružnog organizovanja, ali je zanimljivo da bi se moglo reći da za to imaš „genetske predispozicije“. Tvoja baba je  Rajka Borojević, osnivačica prve ženske zadruge tkalja, u selu Donji Dubac, u Dragačevskoj opštini. Ona je tamo napravila pravu ekonomsku i socijalnu revoluciju i bila odličan primer ženske emancipacije! O tom fenomenu snimljen je i sjajan dokumentarni film u produkciji RTSa, „Najbolji muž“ koji si ti digitalizovala i spasila od zaborava.

Dragačevska zadruga žena je nastala 50-tih godina iz želje moje bake da se oduži selu u koje je dospela kao izbeglica i želje da se pomogne loklanim ženama da ekonomski stanu na noge. Tako su počele da tkaju i udružile se. Ogroman broj žena je prosperirao kao i čitava zajednica. Školovale su decu, hranile porodice, obnavljale selo. Izvozile su proizvode po Evropi. Nažalost, pre 11 godina, ta je zadruga ugašena zbog nekih malih dugova. Jednostavno, nije bila pogodna klima za opstanak zadruge. U okviru Muzeja trube, u Guči, nalazi se i spomen soba posvećena toj zadruzi. Preporučujem da je posetite!

Ti se baviš pozitivnim urbanim praksama, socijalno i ekološki održivom arhitekturom. Nažalost, ljudi koji se kod nas bave organizacijom prostora uglavno to rade tržišno, vodeći računa samo o ekonomskim i estetskim zahtevima. Ti sa svojim partnerom držiš predavanja i studentima arhitekture u okviru aktivnosti u „Stealth unlimited“. Ima li šanse da se trendovi promene?

Mogu da kažem da se situacija dosta menja. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu postoji poseban odeljak koji se bavi analizom urbanih procesa. Oni su radili projekte na Staroj planaini, a mi smo naš projekat, zapravo, nadovezali na njihov. Baš u tim selima oni su učestvovali u obnovi Doma kulture sa meštanima. Rade projekat-studiju o održivosti turizma i razvoja na Staroj planini. Dešavaju se dobre stvari, ima puno grupa koje su idejno proizašle iz tog „Ministarstva prostora“ i ne posmatraju urbanizam iz tog profitnog, investitorskog ugla. Tako da, ima nade, oseti se pomak.