Vladimir Skočajić Skoča: Kako podvaliti ljudima dobru muziku

Vladimira Skočajića Skoču verovatno pamtite po sjajnim tekstovima o muzici koje je pisao za Politikin zabavnik. Iako ne voli sebe da naziva novinarem, nego jednostavno zaljubljenikom u muziku, slobodno se može reći da je trenutno jedan od naših najboljih rok novinara koji vas tekstovima jednostavno privlači da istražujete nove autore i bendove. 

Kako je uopšte došlo do toga da kreneš da se baviš muzičkim novinarstvom?

Iskreno, sebe ne doživljavam kao novinara. Novinar je za mene osoba koja se školovala za to i koja tačno zna kako da radi svoj posao. Ja sam jednostavno muzički zaljubljenik i neko ko voli da sluša muziku. Ima toliko divne muzike za koju ljudi ne znaju, i ja želim da im to nekako upakujem i prezentujem - bilo kroz emisije ili kroz pisanu reč. Što se tiče pisanja, u školi sam imao užasne ocene iz svega osim iz srpskog i engleskog, tako da mi je pisanje došlo prirodno. Znam da pišem i da puštam muziku i to je to! (smeh) Sve se to desilo spontano, nije kao da sam sedeo, češao se po glavi i razmišljao čime ću se baviti u životu. Shvatio sam da od puštanja muzike ne može da se živi i onda sam počeo da pišem o muzici - prvo za sajt B92 još 2005, onda za neke druge portale i za Politikin zabavnik.

Šta je ono što si naučio o muzici tim neposrednim bavljenjem? 

Naučio sam da podvalim ljudima neku muziku koju ne znaju. Kada puštam muziku, puštam publici nekoliko pesama koje sigurno znaju, a onda im umuljam nekako neku pesmu koju ne znaju, pa se oni zainteresuju za to. To pokušavam da uradim i sa pisanjem, dok je, recimo, radijska emisija sasvim druga priča. Tu puštam samo ono što je za mene i što bih ja voleo da slušam na radiju.

Koja je najveća magija muzike?

Meni lično je činjenica da mogu da je uskladim sa svakim svojim raspoloženjem. Ako sam srećan, tužan, pospan, ljubomoran - šta god - postoji pesma za svaku moju emociju. Sa muzikom zaspim, sa njom se i budim. Muzikom mogu da ispričam celu svoju životnu priču i znam da je ta fraza već izlizana, ali ona je zaista univerzalni jezik.

A ko bi napisao saundtrek tvog života?

Voleo bih kad bi to bio Džim O'Rurk, jedan vrlo svestran muzičar. Muzika o kojoj pišem i koju puštam je iskrena, ili je makar ja doživljavam kao takvu, a Jim O'Rourke radi upravo to. On spaja nespojivo i radi to neverovatno vešto.

Vratimo se na novinarstvo koje se bavi muzikom i uopšte umetnošću i kulturom, kakva misliš da mu je pozicija danas? Da li se ono vrednuje jednako koliko i drugi vidovi novinarstva?

Svakako da se ne vrednuje pre svega zbog odabrane publike koja ga čita i uopšte zbog broja ljudi koji je zainteresovan za takav vid novinarstva. Mnogo više ljudi će pročitati tekst o politici ili nekom političaru, nego o nekom bendu za koji ne zna mnogo ljudi. Muzičkim novinarstvom se bave ljudi koji su naloženi na to i koji to rade sa uživanjem, niko se ne bavi time da bi zaradio pare. Sve je to spontano, od Žikice Simića do mlađih likova koji su pisali za Popboks. Ali svakako da pozicija muzičkog novinarstva nije zavidna, i generalno mislim da je pozicija bilo kakvog novinarstva kod nas katastrofa. 

A da li misliš da nam je internet u svemu tome ipak pomogao? Mi iz Srbije možemo da čitamo muzičke recenzije na Pitchforku, a i ti sam šeruješ neke svoje tekstove na svoj Fejsbuk profil...

Apsolutno. Internet demokratizuje sve to. Ja sam prvi preko interneta došao do nekih albuma do kojih inače nikada ne bih došao. A kada bih ovakav kakav jesam živeo na zapadu i kupovao legalno svu muziku koju želim da slušam, trošio bih sigurno 10000 evra mesečno, tako da je internet jedna sjajna stvar.

Ko je za tebe najveći rok pesnik?

Bob Dilan. Ja bih njegove pesme stavio u čitanke, jer možeš da ih čitaš i bez muzike. On piše o dubokim mislima i posmatra stvari iz milion uglova. 

Da parafraziram Morisija - kojih pesama moramo da se setimo jer su nam spasile život?

To su one stvari koje slušamo u formativnom periodu, između 15. i 20. godine života. Ja sam recimo u tom periodu slušao American Music Club i Marka Ajcela, ali i Leonarda Koena i Nika Kejva. Pronalazio sam se u njihovim tužnjikavim melodijama. 

Koja je bila prva kaseta koju si kupio sebi?

Bitlsi. Mislim, kupovao sam i Bajagu kad sam baš bio klinac, ali Jugotonova kompilacija Bitlsa je bila prva moja kaseta. Zapravo, Bitlsi, Bob Dilan i Nil Jang su jedini izvođači koje slušam baš ceo život.

Šta misliš koji će izvođači koji su se pojavili u poslednjih 10-15 godina postati evergrin?

The War On Drugs, oni su mi genijalni. Kurt Vajl isto, ali oni su potekli zajedno i zajedno su krenuli da sviraju. Za njihovu muziku baš smatram da vredi i da će da traje.

Koji je bio najbolji koncert na kojem si bio?

Nil Jang. Gledao sam ga dva puta. Mada, iskreno, obožavam ga i ovo je očekivan odgovor, tako da i da je samo izašao na stejdž i zapalio cigaru, ja bih rekao da je to bila najbolja svirka u mom životu. Pored toga, '97. sam bio na svirci japanskog benda Ground Zero. Oni sviraju eksperimentalnu muziku i nisam znao šta me tačno čeka kada sam došao na njihov nastup, ali su ostavili baš dobar utisak na mene.

Za kraj, preporuči nam nešto za slušanje po principu something old, something new, something borrowed, something blue. Odnosno, izostavićemo ovaj 'pozajmljeno' deo, tako da nam preporuči nešto staro, nešto novo i nešto tužno.

Nešto staro - Nik Drejk. Ima samo tri albuma i preporučujem sva tri, ali pogotovo Bryter Lyter koji volim sve više iz godine u godinu. 
Nešto novo - novi album Kesa MekKombsa Mangy Love, to je njegov osmi album inače, ali što se mene tiče i najbolji. Vidi se da je vodio računa o svakom detalju na njemu, verovatno će mi biti jedan od najboljih albuma godine.   
Nešto tužno - recimo pijanista Bil Evans i njegov lajv album Waltz for Debbie koji je potpuno genijalan. To je u suštini džez klasik i nije toliko tužno, više je melanholično i može da se sluša kad god.

Sofija Balać