Lenhart Tapes - drugačiji tumač muzike

Audio kasete nisu za muzej!

"Imam dva hobija. Prvi je muzika i pasionirano slušanje muzike, a drugi je kolekcionarstvo. Prvo sam sakupljao audio kasete, pa ploče, pa mp3 fajlove i na kraju se desio povratak prvoj ljubavi – kasetama. Tako sam počeo da prvi hobi spajam sa drugim, tj da muziku spajam sa kolekcionarstvom. Nastavilo se tako što i dalje skupljam kasete, ali sada u druge svrhe. Sada kada ih vidim kod prodavca na ulici ili na nekoj pijaci, prvo što pomislim je “da li mogu da ih iskoristim u svom miksu”

fotografije: Dragan Grmuša   

Neverovatno, ali evo i dokaza da audio kasete još uvek nisu otišle u istoriju. Iz dubokog podzemlja svoje sobe i skrovitih kućnih studija po Novom Sadu, Vladimir Lenhart, poznatiji kao Lenhart Tapes, godinama pasionirano stvara muziku koja potiče, a koju i izvodi, koristeći upravo njih. Ponekad taj zvuk nije baš lako podneti. Nije baš čist i kristalan, kako su naše razmažene, novo-doba-u-kojem-imamo-sve-moguće-softvere-za-postizanje-savršenog-zvuka-uši, navikle da muzika treba da zvuči.

   Međutim, činjenica je da eksperimentisanje muzikom, na način na koji to radi Lenhart, stvara potpuno novi zvuk koji ima potencijala da se uvuče čak i u mainstream produkcije, a možda da izrodi i neki novi muzički pravac. Vladimir se ne bi složio sa ovim tvrdnjama, jer dok se bavi muzikom, ne razmišlja o njoj na komercijalan način. Čak i kada je stekao određenu popularnost, i sada kada je tražen na mnogim festivalima u zemlji i inostranstvu, on i dalje odbija da postane zvezda, već nastavlja da uživa u svom univerzumu gde je - slobodan.

   Vladimir Lenhart je kao basista i gitarista bio član bendova Klopka za pionira, Pamba i Petrol, a kasete... to je već druga priča, jer samo iz velike strasti i ljubavi nastaje ono što menja svet i pogled na stvari.

   - Dva su hobija u pitanju. Prvi je muzika i pasionirano slušanje muzike, a drugi je kolekcionarstvo. Prvo sam sakupljao audio kasete, pa ploče, pa mp3 fajlove i na kraju se desio povratak prvoj ljubavi – kasetama. Tako sam počeo da prvi hobi spajam sa drugim, tj da muziku spajam sa kolekcionarstvom. Nastavilo se tako što i dalje skupljam kasete, ali sada u druge svrhe. Sada kada ih vidim kod prodavca na ulici ili na nekoj pijaci, prvo što pomislim je “da li mogu da ih iskoristim u svom miksu”.

    Trend među muzičarima u svetu, mahom među onima koji rade za svoje ili nezavisne produkcije, je da pronađu novi zvuk i time se izdvoje iz nepregledne mase muzičke hiperprodukcije. Mnogi se vraćaju na analogne i old school načine rada, studije opremaju onako kako se to radilo kada su The Beatles ili Pink Floyd snimali svoje prve albume, a pucketanje vinila u semplovima maznutim sa starih ploča je samo plus. Kako je to objasnio režiser Džim Džarmuš: “Ništa nije original. Kradite sve ono što odjekuje inspiracijom i što kao gorivo napaja vašu dušu”. Da li je istina da ti baš to radiš?

   - Da, ja zapravo kradem, iskorišćavam i eksploatišem nešto što je neko davno snimao na audio kasete i to ubacujem u svoje mikseve. Direktno, sa četiri vokmena miksam četiri različite kasete da bih dobio jednu, jedinstvenu, nazovimo je muzikom, jer ona to jeste iako je prepuna nojza. Neke, naravno, snimam sam da bih postigao efekat kakav želim, ali većina ih nisu u originalu bile namenjene za semplovanje.

   To rade i drugi ljudi, uz pomoć računara, ali mislim da većina stvari koje su ostale zarobljene na kasetama danas ne postoje u digitalnoj formi. Sad već imam uvežbano oko da prepoznam baš onu koja će mi biti idealna za neki naredni miks. Ima tu svašta – od nekih čudnih religioznih propovedi, preko kaseta sa motivacionim govorima na onim team building seminarima o multi-level biznisu, do narodne muzike sa istoka, i tako dalje.

    Što se tiče autorskih prava, negde sam pročitao da se ona traže tek kada neprekidno koristiš više sekundi materijala. Kod mene nijedan sempl ne traje duže od jedne sekunde, retko kada se desi da su duži i uglavnom su to neki neafirmisani izvođači ili neobjavljeni materijali.

   Na primer, imao sam drugara koji je civilni vojni rok služio u nekom Titovom muzeju i u jednom trenutku su iz njega izbacivali pune kutije nepotrebnih stvari među kojima je bilo i kaseta. Njih je snimio izvesni guslar, pukovnik u vojsci, a jednu je posvetio direktno Titu, sa govorom na početku, i poslao mu je poštom. To ne postoji u dva primerka! To je bilo specijalno za Tita snimljeno! I sad ja imam te kasete, jer moj drug nije dao da se to baci u smeće, već me je zvao da dođem po njih. Takve stvari ja nemilosrdno eksploatišem.

    Nazivaju te provokatorom, pa se dešavalo da nastupiš negde i ljude ostaviš u takvom šoku da posle više neće da te angažuju?

   - Ne volim ja da me svrstavaju u tu grupu. Bilo je slučajeva da su negde čuli da je to dobar DJ-ing, vrlo neobičan i da se to sve radi na analognim kasetama i onda kada čuju, ljudi misle da se ja bavim nekom vrstom satanizma, jer to ponekad zvuči stvarno ludo kada u jednom miksu imam delove gusala, zajedno sa nekim religioznim momentima i onim team building-om (smeh). Ali ono što mi je zapravo najzanimljivije da tražim su narodnjaci. Ne samo naši, oni su mi uglavnom najmanje zanimljivi, jer su aranžmanski previše puni, već na primer narodnjaci nekih islamskih zemalja. Oni imaju potpuno drugačiji pristup narodnjaštvu i to su uglavnom pevači koji pevaju melodije u pratnji jednog instrumenta, što se idealno uklapa u ono što želim da postignem.

    Nakon godina i godina tog strastvenog prikupljanja, snimanja i vežbanja, nastupa uživo i zajedno sa drugim muzičarima, odlučio si da svoj ekspriment odvedeš još korak napred. Okupio si bend i muzičare koji te kapiraju i koji su tvoju ludost uspeli da pretvore u živu svirku?

   - Lehart Tapes Orchestra je bio neki moj trip i ideja da one najzanimljivije stvari koje sam ikada napravio i koje mogu da se sviraju, budu presvirane. Šta znači da mogu da se sviraju? Dakle, mi preslušamo te moje snimke i prepoznamo matricu koja se pojavljuje i može da se odsvira uz pomoć nekog drugog instrumenta nego u originalu. Bio je izazov pronaći te elemente, podeliti uloge muzičarima i odsvirati semplove. Imali smo i pevačicu, a objavljen je i live snimak jednog nastupa! U mojoj muzici postoji izobilje buke jer samim tim kad pustiš kasetu ona već ima svoj šum, a ja sam snimao još i druge instrumente, buku, zvuke mašina, ulica i svakakvih čudnih stvari.

   Od muzičara sam tražio da se sve to svedu na neki konvencionalniji nivo. Ako iz miksa izvučeš jedan rif koji će kasnije biti odsviran na gitari ili basu, on zvuči daleko drugačije, pa je trebalo naći pravi izraz. To je bila suluda ideja koju je prihvatila nekolicina mojih drugara, mahom ljudi koji su studirali na muzičkim akademijama i koji su našli inspiraciju u tome da napravimo jedan potpuno neobičan ansambl.

    To je prošlo veoma zanimljivo kod publike. Sve što smo svirali je spoj za koji je teško naći poređenje. Još ne znam da li se našao iko dovoljno hrabar da to uporedi s nečim. Iz ove genijalne priče izrodila se nova i nastavio sam da nastupam u duetu sa Marijanom Raić, koja sada peva vokale na moje mikseve uživo.

    Nastupao si više puta i na velikim, komercijalnim festivalima kao što je Exit ili Nišville. Međutim, pošto pripadaš andergraund sceni, češće te ima na onima koji su javnosti manje poznati. Koji su to? Gde mladi mogu da odu po svežu, neukaljanu inspiraciju?

    - U inostranstvu sam nastupao više nego kući, ali preporučio bih u Srbiji, za one koje bi voleli da posete ne mainstream festivale koji se ne održavaju u glavnim gradovima, na primer Festival savremene umetnosti “Zalet” u Zaječaru. Ovaj festival ima tradiciju od deset godina i okuplja najneobičnije izraze iz likovne i muzičke umetnosti u Srbiji. Zatim sam nastupao na Festivalu nezavisnog stripa “Novo doba”, koji ima i svoj muzički program i održava se istovremeno u Beogradu i Pančevu. Organizuju ga dvoje stranaca koji žive u Srbiji i umeju da okupe tačke i nastupe koje stvarno nemaš prilike da vidiš nigde drugde.

   Tamo sam video neke umetnike koje bih gledao iznova i iznova, ali nažalost to se dešava samo kada ih neko pozove na ovakve događaje. Na primer, prošle godine je nastupala grupa koja se zove “Dve Bajage” iz Žitišta i to je bilo stvarno nešto posebno! Vredi pomenuti i “Interzone” festival u Novom Sadu, kao i “Grr” festival nezavisnog stripa u Pančevu, koji se više ne održava baš u formi festivala, već ima program na svaka dva meseca, a organizuje ga čuveni Aleksandar Saša Rakezić alijas Zograf u galeriji Elektrika.

    Po Evropi sam nastupao na Festivalu nezavisne produkcije “Krek” u Rimu ili Festivalu “Fuck off” u Francuskoj, koji se održava u sklopu velikog međunarodnog festivala stripa. Topla preporuka su i “Alt Com” festival stripa u Malmeu u Švedskoj,  kao i “Eastern Days” koga organizuju entuzijasti koji se bave alternativnom, andergraund i nezavisnom scenom Istočne Evrope, a održan je jednom u Bratislavi, a jednom u Brnu. Zanimljiv je i festival “Goodbye ears” u Berlinu koji je nastao kao međunarodna saradnja između Srbije i Nemačke. U regionu sam učestvovao na Festivalu rubne umetnosti “Škver” u Malom Lošinju, pa na “Ohoho” festivalu u Zagrebu, i “Bosh” festu u Đevđeliji u Makedoniji. Svi su veoma inspirativni i vredni pažnje.

    Lenhart Tapes često nastupa po celoj Vojvodini i Srbiji. Na društvenim mrežama i internetskim platfomama mogu se čuti njegovi radovi, ali je ipak posebno važno čuti ga kada sve ovo radi uživo, zapetljan u metre kablova, pred Đ pultom zatrpanim kasetofonima, efektima, dugmićima i kreativnošću.

    Maja Leđenac