Prvi dan Exita: Samo za taj osećaj

Posle skoro dve godine, festivali su se vratili. Dugo smo čekali da muzika, žive svirke, glasno pevanje i fizički kontakti ponovo budu deo naših života. U Novi Sad se vratio Exit. Užurbanost, euforija, smeh i različiti jezici su konačno ponovo mogli da se čuju na jednom mestu.

Gužva je krenula već u četvrtak pre podne. Iako u danima pre festivala nije bilo toliko gužve po Novom Sadu, grad se tokom samo jednog dana odjednom napunio. U 11 sati pre podne, autobuske linije iz Beograda ka Novom Sadu bile su pune. Redovi za karte prošarani torbama na kojima stoje različite zastave i nalapnice. Neizbežne limenke piva, gužvanje i nerazumevanje sa vozačima. Ni temperatura nam nije išla u korist. Autobusi kasne i toplo vam preporučujemo da kartu uzmete na vreme, ponesete lepezu i uračunate još pola sata za put.

Kada stignete u grad, postoji još jedno mesto za koje je potrebno strpljenje, a to je čekanje u redu za testiranje i zamenu vaučera. Kada se i to obavi, spremni ste za Exit.

Otvaranje festivala nisu obeležile gužve, posetioci su dolazili lagano, iz sata u sat bilo ih sve više. Zadržavanje na ulazu je minimalno. Ukoliko je sve u redu, za nekoliko minuta ulazite na festival. Prvi punktovi su za proveru digitalnog zelenog sertifikata, a nekoliko koraka dalje je pregled rančeva i torbi. Istog trenutka kada se prođe i ta poslednja "granica", kreće euforija, vrištanje, pevanje, skakanje i slikanje ispred glavne kapije.

Momak koji je stigao iz Istanbula, sramežljivo nas je pitao za pravac. Kaže da je ove godine prvi put na Exitu, ali da već planira svake naredne da dolazi. Od njega i mnogih drugih čuli smo da su zadovoljni organizacijom i procedurama i da nije bilo problema pri ulasku.

Iako zbog četvrtka i pandemije nema one gužve na koju smo navikli na Exitu, života i energije nije nedostajalo. Naravno Main stage je okupio najviše ljudi. Svirao je najpre Nemi Pesnik, pa Buč Kesidi, a pre svečanog otvaranja i Hladno Pivo. Tu su bili svi: mladi, još mlađi, stariji, parovi, motoraši, polugoli, samci, grupice, oni koji su malo više cugnuli, oni koji pevaju samo za sebe i oni koji pevaju za sve. Tu se malo gurka za prolaz, ali već van Mejna može se lagano hodati, bez brige da će piće u nekom trenutku biti svuda po vama.

Ostale bine, kao i uvek, imaju svoju vernu publiku koja je malobrojnija, ali i srčanija. Na Reggae stejdžu ljudi su sedeli ili ležali na travi, opušteni i u svom svetu. Ovo je bina gde, u prvim satima, možete i da odspavate, bez brige da će vas neko dirati. Što je nekoliko posetilaca i učinilo. Ako tražite predah, Rege bina je tu.

Fusion stage je po tradiciji okupio i one malo starije, koji su pokušavali da uhvate korak sa mladima. Koncertni vajb, želja za slobodom, odličlni nastupi Instant Karme, Marka Luisa, Helem Nejse... A handbangovanje nas je dočekalo na Eksplozivu. Opet mala, ali odabrana grupa, koja je vrlo brzo pokrenula i one koje stoje i one koji gledaju sa strane, ali i izvođače. Najveću povezanost sa publikom, ali i najveće oduševljenje izazvali su novi lokalni heroji DeLimanos.

Kako je teklo vreme publika je bila brojnija, užurbanija, razigranija i opuštenija. Izgledalo je kao da grabe svaki momenat slobode. Maski nije bilo, one koji su ih nosili mogli bismo da izbrojimo na prste jedne ruke.

Atmosfera se tek zakuvavala za glavne zvezde, Amelie Lens na Dance areni i DJ Snake-a na Mejnu. Mi smo ipak šetnju tvrđavom završili sa Hladnim pivom. Prema Miletovim rečima, pre 19 godina su prvi put svirali na Exitu i konačno su dočekali da zasviraju u prajm tajmu na Mejnu. Bili su apsolutno fantastični. Publika je od reči do reči pevala i nove i stare pesme, a povezanost publike i benda bila je neverovatna. Naravno, Mile Kekin tačno zna kako da animira masu, uvede je u pesmu, izazove emocije, ali i natera na skakanje. Nije krio da mu nije bilo dobro u karantinu i pandemiji, a još manje je krio koliko je srećan što je sinoć bio tu. Čak je kupio i novu majicu. Čitajte i intervju na sajtu Oradija koji smo sinoć uradili s njim.

Sve što je doneo prvi dan Exita može biti sumiran kroz Kekinovu rečenicu: "Hvala vam ljudi što nije sve tako sivo."

Jelena Božić

foto: Vojin Ivkov