Sve što se želeli da pitate veterinara, a niste zapravo ni želeli da znate

Znate da su sada čitave stranice na društvenim mrežama posvećene psima ili mačkama. Da neki ljubimci imaju svoj Tviter ili Instagram nalog, postaju influenseri i čak zarađajuju novac. Svojim vlasnicima, doduše, ali besplatnim granulama se u zube ne gleda.

Elem, takvo skrolovanje niz društvene mreže, navelo nas je da pozovemo veterinara Petra Božića, da nam kaže koje su to predrasude ili zablude koje vlasnici životinja imaju u pogledu veterinara. I uopšte, da ga pitamo šta nas interesuje, kao, na primer, da li su sve životinje umiljate.

"Ne baš sve. To je dosta česta zabluda, da sve životinje budu mirne tokom pregleda ili boravka u ambulanti, uopšteno. U ovom savremenom načinu života, mi mu dođemo nešto kao prirodni neprijatelji. Usled straha, ili razmaženosti, ili obe stvari, nekada je baš teško raditi sa određenim pacijentima. I to ide toliko daleko da nekima ne može da se priđe, da je potrebno dati sedativ ili anestetik da bi mogao da se uradi dobar pregled", kaže naš sagovornik.

Kako ljudi očekuju da se odnosiš prema njihovom agresivnom ljubimcu?

Jedan od većih problema u odnosu veterinara i vlasnika životinja jeste poricanje vlasnika da pas ili mačka pravi probleme tokom pregleda i da hoće malo da ćapi ili ogrebe. Najčešća rečenica koju čujemo, pored one da pas nema buve, jeste ona da "neće ništa" i da možemo slobodno da radimo šta hoćemo sa njim. Iako pas ima već "podebeo dosije". Nešto poput priče sa roditeljima i problematičnom decom.

Petar Božić

"Svi veterinari rade za pohvalu i lepu reč, a ne za platu". Da li je ovo i stav vlasnika ljubimaca?

Mislim da nema veterinara koji nekoliko puta nije čuo reči o sebi, ili kolegi, poput: "al' mi je on neki ljubitelj životinja, naplatio mi je toliko i toliko. Da on voli životinje, on bi to uradio džaba". Pri tom, ne možete da odete kod lekara na pregled za sebe gratis, niti da gladni uđete u pekaru i dobijete hleb. Veterinari vole svoj posao, vole životinje, ali isto tako, poput drugih ljudi, plaćaju kirije, lekove dobavljačima, račune, plate zaposlenima, poreze, svoje stručno usavršavanje...

Da li očekuju da si dostupan 24/7? I da li te zovu?

Bogami, zovu. Nekada imam osećaj da ljudi zamišljaju veterinara kao neko mitsko biće – pola čovek pola telefonska centrala, koji se ni po koju cenu ne odvaja od telefona i samo čeka da ljudi pozovu da pričaju o njihovim ljubimcima. Te priče idu u dve krajnosti. Od toga da ljudi u 23h pozovu jer pas ima dva meseca buve, do toga da ne zovu dva dana, iako pas povraća sve vreme, jer na psu rana, na psu i zarasla. Između tih ekstrema nalaze se ljudi sa stvarnim problemima, koji ne biraju kada će se desiti, jer bolest nema sat i ne zna za praznike. I zbog njih smo tu kada i ako treba. Ono što bi bila dobra ideja je da se veterinari organizuju i međusobno podele dežurstva.

Da li vlasnici lažu o tome šta su dali psu da jede? Šta najčešće lažu kada su u pitanju ljubimci?

Dosta često se dešava situacija gde uzimanje anamneze, odnosno istorije bolesti, liči na Džeri Springer show, gde troje ljudi istovremeno daje tri različita odgovora na isto pitanje. I međusobno se svađaju. Pri tome traže potvrdu od veterinara da su baš oni u pravu. Verovatno zbog panike i brige kriju šta su davali psu, bojeći se osude. Što je skroz ljudski, ali nekada može da napravi razliku između toga hoće li pas ili mačka preživeti ili ne. Tipa, daju mački samo parčence paracetamola, jer kunja nešto, deluje im da je vruća... Taj paracetamol će ubiti mačku na keca ako joj se ne da terapija što pre. A dok ja provalim da je to u pitanju, nekada mi treba puno više vremena, dok uradim krv i sto čuda, a oni ćute, namerno. Par reči i priznanje šta je dato kuci - a to može biti hrana na koju je pas alergičan ili samo komadić bakine tabletice za kostobolju dat mački, pravi ogromnu razliku u lečenju.

Da li se u ordinaciji nekada pojavio vlasnik sa životinjom koju nikako nisi očekivao?

Iako je očekivani odgovor nešto vezano za jako retke vrste životinja, u pitanju je pas. A da bude stvar dosadnija, još i labrador. Bio sam na praksi u jednoj ambulanti u Kamenici i ljudi su doveli crnog labradora sa povredom oka na pregled. Mladi bračni par, pas voli da luta, verovatno se potukao i povredio oko. Poslepodne taj dan, vlasnik, stariji čovek, dovodi crnog labradora na pregled – povreda oka, pas voli da luta i verovatno se potukao. Ispostavilo se kasnije da isti pas vodi dvostruki život, sa dve porodice, na dva različita brda, sa sremske strane Novog Sada. I da bude malo kod jednih, malo kod drugih. I dalje mi je u sećanju pogled psa, kada je shvatio da je provaljen.

Koji je najbizarniji razgovor koji si vodio sa "ljubiteljima životinja"?

Svakako onaj kada nas je vlasnica preminulog mačka nazvala posle dva dana od uginuća i rekla da je sanjala da je živ, da ga je otkopala i razmišlja da ga dovede.

I. Miloradov