Kako da pravite muziku iako niste muzičari

Inženjer elektrotehnike iz Beograda Nebojša Malešević, smislio je specijalne muzičke narukvice koje, uz pomoć senzora prepoznaju pokrete ruku i nogu i na osnovu tih pokreta proizvode zvuk! Razgovarali smo sa Nebojšom o ideji, reakcijama ljudi, problemima na koje je nailazio i potencijalnim drugim namenama naprave.

Da li možeš da objasniš šta su muzičke narukvice?

Muzičke narukvice, kako ste ih vi prozvali prvi put, jesu instrumenti koji su namenjeni pretvaranju ljudskog pokreta u zvuk, to jest imaju inercijalne, minijaturne senzore koji u sebi sadrže žiroskope i akcelerometre i u stanju su da prate ljudski pokret, odnosno rotacije i ubrzanje ljudskih delova tela, gde god se postave. Zbog svojih dimenzija mogu da se postave bilo gde i time se dobija efekat koji neko poželi. U zavisnosti od toga koji deo tela neko želi više da pokreće, naprave će staviti na noge, ruke, leđa, glavu...

Kako si došao na ideju da napraviš tako nešto?

Malo da se vratim unazad par godina - imali smo prostor u BIGZ-u, koji je bio specifično namenjen saradnji inženjera i umetnika koji imaju ideju kako bi njihov rad ili performans trebalo da izgleda. Jedna od ideja koja se javila bukvalno na početku našeg rada jeste pravljenje tih senzora koji, bi pratili pokrete. Na početku je to bilo da pratimo pokrete cirkuzanata, pa smo onda planirali da stavimo senzore u cirkuske rekvizite, pa da onda tokom njihovih tačaka, osim što imate vizuelni dojam, imate i neki zvuk koji će da upotpuni ceo doživljaj. Nedugo nakon toga smo se preorijentisali na performans. Umetnica Borjana Valčić poželela je da u svojim performansima koristi ovakav instrument. Ona mu je na određen konceptualan način dala upotrebnu vrednost, to jest ona je imala svoj koncept koji je realizovala i između ostalog pomoću tih narukvica. Tako da je to trenutak u kom se sada nalazimo.

Kada si pričao ljudima o svojoj ideji, kako su oni reagovali?

Uglavnom je bilo veoma pozitivno i ne samo što je odmah na prvu loptu bilo intuitivno kako se koristi i za šta može da se koristi, već su mnogi davali svoje ideje, na primer: 'Uh, ja bih voleo da koristim za to i to' ili 'To bi bilo zanimljivo meni kad sviram pa da pozivam neke matrice'. Bilo je dosta tih ideja, neke od njih smo i realizovali pošto posedujemo sve vezano za ove instrumente. Sami smo napravili hardver i softver, tako da su sve modifikacije, izmene i prilagođavanja moguća, tako da to i radimo u slobodno vreme.

Na kakve si sve probleme nailazio kada si pravio muzičke narukvice?

Nije bilo toliko tehničkih problema, koliko su problemi bili prilagoditi takvu napravu da ne bude naprava sama po sebi, nego da ima upotrebnu vrednost. Tako da je najveći problem bio napraviti je dovoljno bliskom, adaptibilnom tako da neko ko želi da je upotrebi to i može. Najveće izmene su bile na softveru u kom unosim razne izmene i prilagođavam različitim potrebama, ljudima i performansima.

To znači da možeš da ubaciš zvuk koji neko traži ili da zvukove koje ubaciš budu u nekom određenom stilu.

Tako je - jedna od stvari je da ti zvuci budu prilagođeni određenoj tački, performansu ili nečijoj ideji, a drugo je prepoznavanje pokreta, to jest da pokreti koji su u bazi postojećih budu dovoljno prilagođeni nečijem izvođenju, tako da ako neko želi da ima polurobotske pokrete, tačno definisane to mogu da isprogramiram ili u drugom slučaju ako neko želi da to bude više fluidno, da napravimo neke kontinualne semplove, kontunalne pokrete koji će se zatim modifikovati položajem tela ili pokreta ruku, nogu ili bilo čega.

Kada si završio izradu, šta se desilo?

Trenutno radim na drugom prototipu koji će imati malo više opcija povezivanja. Imaće nekih tehničkih prednosti u odnosu na prvi prototip – moći ćete preko telefona da kontrolišete ceo uređaj, dok će narukvice biti osposobljene za komunikaciju te vrste. S druge strane, sada gledam da približim instrument što većem broju ljudi, primim feedback koji će mi služiti da ovaj poslednji deo razvoja uradim na pravi način, to jest da bude fokusirano ka određenoj primeni i ako se pokaže da je dovoljno interesantno da pokrenemo proizvodnju.

Počeo si sa tim uređajem kroz saradnju sa umetnicima. Da li možda razmišljao o nekoj drugoj nameni?

Bilo je dosta ideja koje su ljudima padale na pamet za šta bi moglo da se koristi. Najrazličitije su namene, od pomoći ljudima sa invaliditetom, kao interfejs između čoveka i računara bilo koje vrste, za neku emulaciju miša ili tastature. Različite moguće primene i dalje nisu isključene, već postoje kao opcije koje će u jednom trenutku moći da se aktiviraju.

Više informacija o projektu možete da nađete ovde.

Jasna Žugić