Nora Poček: Ljubav prema konjima čudna i ogromna

Do velikog imanja konjičkog kluba Graničar danas se može stići iz Šangaja kroz kolske puteve, njive i šumarke. Ako vas nekada tamo nanese put, najverovatnije ćete zateći Noru Poček kako razvodi konje na ispuste ili veoma autoritativnim glasom pokušava da obuzda tri džinovska, ali ekstremno umiljata dobermana. 

Tu je gotovo sve vreme jer, zajedno sa sestrom i majkom vodi računa o 18 preponskih konja. Pred snimačem je, ipak, malo stidljivija, kao da ne razume zašto bi iko pitao odakle joj toliko ljubavi prema konjima. A sa njima je od kad je počela da pamti

"Mi se bavimo time iz proste ljubavi prema konjima, od malena. Ja sam od svoje četvrte godine sa konjima, a mama je  ta koja je meni i sestri tu ljubav prenela. Zavolela sam ih čim sam otišla sa mamom prvi put. To nije bilo u Graničaru, mi smo počeli na Kamanejaru, pa smo se preselili 2001. godine i od tada traje moja ljubav. Poniku sam prvo jahala, a kasnije sam prešla na velike konje", priča Nora.

Iza sebe ima bezbroj takmičenja i odličja koje je tamo osvojila sa raznim konjima. Pre dve godine je prestala, ali kaže da je to samo na kratko jer planira da se vrati u najskorije vreme. Do tada želi da stekne i trenersku diplomu kako bi počela da drži časove jahanja. Ona za preponski sport kaže da je izuzetno tažak i zahtevan.

"Za sve se mora imati jako puno strpljenja. Mora mnogo da se  vežba i trenira. Da bi došli do prepona stvarno treba mnogo da se radi jer je skakanje izuzetno teško. Kada dođete do skakanja, onda sve zavisi od vas i konja, a i sreća ima veliku ulogu. Mora da bude stopostotna koncentracija, da imaš srce za to i volju i želju", kaže naša sagovornica.

Kolika ljubav prema konju može da se rodi svedoči i njena priča o prvoj kobili sa kojom je osvajala najvažnija državna takmičenja. Dok priča o njoj, Nori drhti glas i ne može da zadrži suze.

Imala sam kobilu koja se zvala Sarrah i uginula je od bolesti poznate kao zapetljanje creva od kolike. Sa njom sam krenula kao dete, skakala takmičila se. Bila sam prvakinja Novog Sada, Beograda, Vojvodine, države. Kada smo otišli na balkanski šampionat i vratili se, ona je uginula. Tada sam želela da odustanem od svega, toliko mi je bilo teško, ali su me srećom vratili nazad. Bilo je dovoljno da posle nekog vremena ponovo dođem u ergelu i ponovo se zaljubim", priča Nora.

Konjički sport ume da bude i veoma opasan. Nora je padala kao mlađa često, imala je nekoliko lomova, ali smatra da je prošla malko bolje od sestre.

"Padove sam imala kad sam bila mala, a sad u poslednje vreme nemam. Moja sestra je na dva mesta polomila vilicu posle pada i to nije bio lep prizor. A povrede konja su konstantne. Oni su velike životinje, često ne paze na sebe i stalno se povređuju," kaže sagovornica Oradija. 

Njena svakodnevna rutina vrti se oko brige o konjima. Iako ima 24 godine, život joj se bitno razlikuje od vršnjaka. Ona kaže da ništa ne bi menjala.

"Ujutru popijem kafu, pustim konje u ispust i onda ja odradim sa svojim konjima šta imam: izjašem, pustim u voker, izlonžiram i sve ostalo, a onda poslepodne uglavnom imam trening. Sa jedne strane moj život je normalan, a sa druge i nije, sve zavisi od toga kako gledate na to. Meni je lepo, ja pokušavam da napravim tako da mi bude lepo i da uživam u tome. Neki moji prijatelji se bune, a neki to razumeju. Uglavnom dolaze ovamo kod mene pa zajedno uživamo", tvrdi Nora.

Konjički sportovi u Srbiji nisu naročito popularni jer su ulaganja veoma velika. Nora smatra da smo na samom začelju u okolini po kvalitetu, ali da povremeni imamo i dobrih rezultata.

"Rezultati naših skakača nisu loši, ali nemamo neke velike uspehe preko. Sve države oko nas ozbiljnije se bave ovim sportom, imaju i boljih konja i trenera. Graničar se takmiči proteklih godina, ali je ranije zbog raznih problema pauzirao. Moja sestra je pre četiri godine bila peta na Balkanu u kategoriji amazonki, a pre šest godina je bila četvrta. Ima uspeha, ali oni nisu preveliki iako su OK zbog uslova u kojima se bavimo ovim sportom", tvrdi Nora.

I za sam kraj ona je pokušala da objasni zašto bi deca trebalo da se bave konjičkim sportom

"Deca prvenstveno razvijaju ljubav prema životinjama i razvijaju mišiće, opuštaju se u prirodi. Ljubav prema konjima je jako čudna, ali velika. Jednom kada progutaš konjsku dlaku, zaražen si ljubavlju prema konjima za ceo život!", zaključuje Nora.

P.K.