MTB - druženje u prirodi

Boris Popović se već 20 godina bavi planinskim biciklizmom. Prošao je kroz nekoliko novosadskih klubova, da bi na kraju pokrenuo svoj. Sa njim smo razgovarali o tome kako je počeo da se bavi biciklizmom, o mountain bikingu u Srbiji, ali i o najlepšim trkama na kojima je bio i koje je organizovao.

Sasvim slučajno. Trenirao sam veslanje, imali smo neke treninge, penjali se uzbrdo na Popovicu, trebao mi je bajk, nabavio sam bajk, počeo da vozim bajk po šumi i paralelno sam trenirao veslanje i biciklizam neko vreme, i onda sam odlučio da pređem samo na mountain bike. I to je to. Eto me, tu sam već 20 godina.

Bio si u različitim klubovima i onda odlučio da napraviš svoj. Zašto?

Pa jednostavno, čovek se traži u raznim društvima pa na kraju okupi neku ekipu i shvati da može sam, sa tom ekipom sa kojom se dobro slaže, da napravi dobru energiju, dobro druženje. Napravili smo klub, eto nas tu gde smo. Organizovali smo trke, idemo po trkama, dobro se družimo, lepo nam je.

Takmičio si se i još uvek se takmičiš i bio si na mnogo trka do sada i u zemlji i u inostranstvu. Da li možeš da izdvojiš neku kao omiljenu?

Uf, bilo je puno trka. Uvek se svi rado sećamo onih trka iz inostranstva, mada je bilo itekako zanimljivih trka i ovde kod nas. Naravno, više sam se trkao u Srbiji nego napolju. Ono što volim najviše su maratoni, ka tome sam uvek težio i odlazio na te maratone i vozio ih, da li ovde u Srbiji ili napolju. U Srbiji sam uglavnom obilazio sve maratone, izuzetno su mi bili izazovni teški tereni, teški maratoni. Jedan od najtežih koje sam vozio bio je maraton Učka koji je bio u svetskoj seriji maratona, znači u UCI-evoj svetskoj seriji, zaista jedan od najtežih maratona koje sam ikad vozio. Neverovatni su predeli i tereni, vozili smo čak na 40 stepeni, to je u žarko leto bilo. Naravno, pobeđivali su ljudi koji inače u svetskoj seriji važe za jake takmičare, najbrže i najjače.

Pretpostavljam da je bilo i povreda za ovih 20 godina?

Jedan jedini prelom koji sam imao, verovali ili ne, desio se u sred grada, u civilu na biciklu. Imao sam prelom ključne kosti. A ovako na bajku bile su raznorazne povrede, od uganuća zglobova zbog padova, razderotina, konstantno neki padovi pa se tu polomiš, pa te šiju i tako. Sve je to nekako prolazno, može čovek da nastavi da vozi i trenira.

Šta misliš, da ne živiš u Novom Sadu nego negde drugde u Vojvodini, da li bi se bavio ovim sportom?

Bilo bi mi jako teško da se izmestim na neko drugo mesto da živim. Daleko od toga da to nisu lepi gradovi, lepi su, ali ja jednostavno volim blizinu planine, volim da mi je tu sve i da mogu kad god hoću, kad god mi "dune", da pređem preko Dunava i da se provozam. To je stvar navike. Nešto što mi imamo ovde u Novom Sadu retko ko ima.

Koliko je Fruška gora pogodna za MTB? Koliko staza postoji, kakvi su tereni?

Fruška gora je definitivno najbolje trasirana planina u krugu od recimo 500 kilometara, ako ne i više. To je staza na kojoj neprekidno radi više planinarskih udruženja, markiraju svake godine po neku novu stazu, nešto novo se nađe, nešto novo se desi. Markacije postoje za sve, postoje GPX fajlovi, mape, postoji sve živo tako da mislim da je Fruška gora definitivno savršena za ovaj vid sporta. Nije previsoka, može svako da se popne na nju, može svako da vozi po Fruškoj gori, nema nekih prezahtevnih kamenitih delova, dosta je blaga što se tiče terena, naravno, ko želi malo jaču vožnju zna se gde su takvi tereni i na Fruškoj gori. Ali generalno je pitoma planina i pruža jako mnogo mogućnosti za bavljenje ovim sportom.

Koliko klubova postoji u Novom Sadu i kako oni funkcionišu?

Mislim da ih ima negde oko desetak, što drumskih, što MTB. Funkcionisanje klubova u današnje vreme se svelo na to da zavisimo od novaca koje nam grad ili ko već da. Ta sredstva su takva kakva jesu, daleko od toga da su dovoljna za nesmetano funkcionisanje kluba i za odlazak na sva takmičenja. Svi znamo koliko gorivo košta, koliko jedan odlazak na trku košta, koliko su startnine, da ne govorim o biciklima. Ne daj bože da se na biciklu desi nešto nepredviđeno, da pukne neki deo. Svi teško funkcionišemo i sve to spada na takmičare, odnosno, na ljude koje voze bicikle da i brinu o njima. Takođe i velik deo putnih troškova svi mi sami snosimo tako da to baš i nije lako, moram priznati.

Kako funkcioniše RIS cycling kao klub i koliko imate članova?

Trenutno imamo skoro sve uzrasne kategorije. Imamo dosta klinaca, recimo desetak. Ali su nam najaktivniji članovi oni koji zaista voze i trke i treninge sada, to su 18+ praktično. Imamo i dosta mastersa, starije ekipe u klubu (30+), ljudi koji su se nekad takmičili, bili dosta jaki sportisti, a sada su se sveli na rekreaciju, na uživanje, na da kažem amaterski sport. Trenutno nas je tridesetak članova, na taj broj možemo dodati i sve one koji pomažu samoj organizaciji raznih događaja koje klub pravi. Aktivnih članova, licenciranih, trenutno nas ima desetoro. Redovno odlazimo na trke, trudimo se da ispoštujemo koliko toliko kalendar Biciklističkog saveza Srbije, ali najviše volimo da odemo na trke koje nama odgovaraju. Ima ih u Hrvatskoj dosta. Blizu nam je jako, a oni su sada napravili baš jaku scenu. Imaju lepe maratone. Adria bike group pravi najbolje događaje u ovom delu Evrope, ako ne i u svetskoj klasi. I već spadaju pod strašno jake organizatore. Prave četiri eventa, mislim da je sad peti neki na pomolu, tako su nešto najavili. Jedan od njih, a koji bih ja izdvojio, je Route to 4 Islands.

To je trka koja se vozi četiri dana na četiri ostrva. Dešava se prvi dan na Krku, drugi dan je otok Rab, treći dan Cres pa na kraju Lošinj. Samo to što sam nabrojao neka vam stvori sliku u glavi kako to izgleda, možda dalje ne moram ništa ni pričati. Prve godine kad su organizovali ja sam sasvim slučajno nabasao na taj Facebook post i momentalno se zainteresovao. Nisam čak ni gledao koja je suma. Kasnije kad smo ušli u sve to video sam da nije jeftino i malo smo se preračunavali kad smo otišli tamo, kad smo se već spremili pošto se trka vozi u paru. Moraš se prijaviti kao par, a svaki takmičar plaća posebno startninu, naravno tu je i neki hotel i sve ostalo, to su dosta veliki troškovi. Kad smo otišli tamo rekli smo da to vredi mnogo mnogo više, zaista.

Hajde sad da se vratimo na trke koje vi organizujete. Bilo je mnogo različitih trka na Fruškoj gori, bilo je državno prvenstvo, a ove godine prvi put i maraton na Divčibarama.

Ranije smo organizovali kružne trke, jednodnevne. Radili smo prvo s početka Kup Srbije, posle toga smo se odlučili da pravimo i Državno prvenstvo. Sve je naravno bilo jako uspešno organizovano, uvek smo pohvale dobijali, trudili smo se itekako da napravimo dobru priču od svega što smo radili. Prošle godine rodila se ideja da pravimo maraton na Divčibarama sa momcima iz Udruženja građana Divčibare i sa Divčibare ski resortom. Napravili smo maraton koji je imao tri staze, malu srednju i veliku koje nose nazive Fun Peak, Sport Peak i Black Peak. Naravno Black Peak je onaj najduži, najteži maraton, Sport Peak je za ljude koji su dosta spremni ali ne žele baš sebe da stavljaju u takvu poziciju u kojoj su takmičari koji su itekako utrenirani, a Fun Peak je za sve one koji žele da provozaju bajk, da učestvuju u nekom maratonu, da se lepo provedu. To je, da kažemo, jedna staza za svakog. Black Peak maraton održan je poslednjeg vikenda u maju. Malo nas je omela kiša oko nekih propratnih stvari koje smo planirali za subotu tako da smo ceo taj deo morali da odgodimo. Mada, sledeće godine ćemo biti spremniji. Dobro, što se tiče vremena tu niko ne može da utiče ali oko nekih drugih stvari možemo da se bolje rasporedimo s vremenom i sa energijom ljudi koji su učestvovali u organizaciji.

Koliko je bilo takmičara?

Pa realno prijavilo se negde oko 150 takmičara. Od tog broja iz nekog razloga nije došlo negde oko dvadesetak ljudi, verovatno su se ljudi uplašili zbog vremenskih uslova. Nismo baš znali da li će padati kiša na dan maratona ili ne, a svi znamo kako je prošlo celo ovo proleće. Bilo je dosta teško  što se tiče trka, na svakoj trci smo imali kišu, blato, nešto tako, mislim da su ljudi već prezasićeni takvih loših vremenskih uslova i apsolutno razumem zašto određeni broj ljudi nije došao na maraton. Svi koji su došli su dobro prošli, svi su zadovoljni. Stazu smo se trudili da obeležimo maksimalno dobro kako bi takmičari nesmetano završili maraton, da ne zalutaju. Naravno, kao i svuda, imali smo i mi pehova, par takmičara je na nekim mestima zalutalo i uvek ćemo mi snositi taj teret, tu odgovornost kao organizatori. Trudićemo se da sledeće godine sve bude mnogo bolje, da niko ne zaluta, to nam je cilj. Svi su prezadovoljni i pozitivno reaguju na ishod cele trke. Zadovoljni su ljudi a to je nama najbitnije.

A šta za sledeću godinu?

Pa za sada Divčibare, to je sigurno. To je event za koji ćemo se zaista truditi svake godine. Voleli bismo da organizujemo još neke maratone po Srbiji, ali nek ostane to za sada kao neka ideja. Ali ovaj maraton je nešto što je zaista naše i što želimo da nastavimo da radimo.

Alma Kovčić
foto: lična facebook arhiva