Put u maštu Federika Felinija

Italijanski filmski režiser Federiko Felini bio je fasciniran stripovima. "Stripovi i sablasna fascinacija ljudi od papira, paralizovanih vremenom, marioneta bez žica, nepomičnih, ne mogu se preneti na film čija je privlačnost pokret, ritam, dinamika. To je radikalno različito sredstvo za obraćanje oku, zaseban način izražavanja. Svet stripa može filmu, u svojoj velikodušnosti, da pozajmljuje scenarije, likove i priče, ali im ne može dati i neizrecivu tajnu moć sugestije koja počiva u toj fiksnosti, toj nepomičnosti leptira na čiodi". 

Tako je o stripu govorio veliki majstar filma, kreator remek-dela kakvi su Amarcord, Dolce vita, La strada...  

Voleo je strip, to je očigledno, ali njegove priče nikada nisu završavale na tablama devete umetnosti, sve do kasnih osamdesetih godina prošlog veka.  U listu Korijere de la sera, Felini je u nastavcima objavljivao delove scenarija za svoj budući film "Put u Tulum". Nije to bio klasičan scenario, više neka vrsta priče koja mu je opsedala misli bez potpuno jasnih kontura i unapred utvrđenih pravila. I završne napomene po kojima su se avanture opisane u tom serijalu tekstova zaista dogodile.

Novinske članke ilustrovao je, na Felinijev nagovor, čuveni strip umetnik Milo Manara, poznat po opsedajuće lepim crtežima golotinje i erotskog naboja. Oduševljen pričom, on je režiseru predložio da zajedno naprave grafičku novelu. Dogovor je pao i dvojac je započeo rad na stripu čiju radnju je teško opisati srazmerno lakoći njegovog čitanja.

Felini je za ovu avanturu osmislio sopstveni alter-ego nazvavši ga Šlaporac, mršavu i lepšu verziju sopstvene linosti, koju šalje na put, na koji sam nije želeo (smeo?) da pođe. Na put u potragu za lokacijama za novi film koji planira da snimi, ka mitskom gradu Tulumu. Srešćemo u ovoj priči i Žodorovskog i Mebijusa, neke zaboravljene potonule brodove koji predstavljaju Felinijeve nesnimljene filmove, utvare i duhove, drevne prašumske šamane.

Priča koju su zajednički dovršili Felini i Manara daleko je od početne režiserove zamisli. Kako je rad na stripu odmicao, on je uvek imao nove ideje koje je Manara uspešno prevodio u crtež i mi smo do kraja dobili jednu fantazmagoričnu priču kojoj nije bilo suđeno da postane film, a oped slobodniju od filma, jer je strip kao medij autorima dozvolio da istraže i prodube ideje kojima bi pokretne slike verovatno oduzele mističnost i čaroliju.

U suludoj avanturi prepunoj aluzija na popularnu kulturu, mitologiju, drevne legende, autori će doći do kraja koji je u stvari početak priče. Time je Felini ponovo izbegao da na završetku nekog dela napiše reč "kraj", jer ga ne voli, jer ga nije uvrstio u špicu nijednog od svojih filmova.

Manara je ovom stripu dao sve što poseduje od talenta. Erotičnost ženskih likova, zbog čega ga je Felini i poštovao više od svega, sveprisutna je. Lica likova crtana su bez suvišnih poteza olovkom, veoma svedeno, ali su fantazmagorični pejsaži zato prepuni života i pokreta.

Dva umetnika ponovo su sarađivala na strip adaptaciji "Mastorne", najpoznatijege nesnimljenog filma u istoriji kinematografije. Kratka, tušem rađena priča, do danas je ostala biser devete umetnosti.

Petar Klaić