Kultura / Strip
Ima li iskupljenja za naša nepočinstva?
Ljudski je nadati se. Kako u životu, tako i posle smrti. Stoga je crkva, između raja i pakla, između nagrade i kazne, uglavila mesto u kojem stanuje poslednja nada koju čovek u sebi može da gaji. Nada da za života nije bio baš toliko loš, da se na kraju ne domogne raja.
Francuski strip umetnik Šabute je to mesto, na kojem se popravljaju ocene u drugom socijalnom roku, opisao kroz lik i život jednog prosečnog Francuza, koji se ne razliku je nešto bitno od ostatka čovečanstva. Bio je dovoljno dobar i sasvim dovoljno loš da zaglavi Čistilište i dobije priliku da preispita i sebe i svoje dane provedene na Zemlji.
Priča prati Bendžamina Tartuša kroz tri spojene priče koje je "Besna kobila" u Srbiji spojila u jedan integral. U prvoj priči ga vidimo kao mladića koji ima pristojan posao, platu, nasleđenu kuću i lagodan život u kojem može sebi da dopusti i da bude lenj i bezobziran. Život mu se okreće kada kuću proguta plamen, osiguravajuća kuća ga prevari, on gubi posao i postaje beskućnik samleven realnošću kapitalističkog društva koje ne haje, ama baš ni malo, za nevolje običnog čoveka.
U drugoj priči on stiže u Čistilište, gde se podseća sopstvenog života, svih onih momenata u kojima je ispadao i čovek i nečovek. No, sa tog mesta nije lako stići do raja. Između ta dva mesta prostrla se nebeska birokratija, suluda taman koliko i svaka zemaljska, pa još malo iščašenija.
No, Čistilište je i mesto iskupljenja, te Bendžaminu birokrata nudi zadatak koji bi ga mogao spasiti. Potrebno je da jednog živog lošeg čoveka vratiti na pravi put.
OBRATI PAŽNJU
Tako dolazimo do treće priče u kojoj će naš junak pokušati da preokrene jednog izrazito kvarnog političara populistu, kvarnog stvora koji je na pragu pobede u izbornoj trci. Njih dvojica povezani su na izvestan način još za života i Bendžamin će pokušati upravo na njega da utiče da se popravi, kako bi zaslužio svoje parče raja. Kraj romana donosi nam neočekivan svršetak te priče.
Šabute ovde pripoveda klasičnu priču o iskupljenju, o važnosti druge šanse i postavlja umetnički osvrt na tezu da se niko od nas kvaran ne rađa, pa smo shodno tome, svi i sposobni za promene na bolje. Postoji li mesto u kojem će nam takva šansa biti pružena, Šabute ne govori. Ali, to i nije bila njegova namera.
Njegov crtež je ovde uronjen u mrak. Crno belim slikama dodate su samo blage nijanse mrko crvene, kao odsjaj udaljenog plamena na lica u noći. Takva atmosfera prati glavnog junaka kroz ceo roman, a čitaoca stavlja u poziciju da vapi za svetlošću na tim tmurnim tablama. Nije li to osećaj koji bi mogao danas prati dok pokušavamo da se iskupimo za svoje nepočinstva? Ta duboko ukorenjena potreba za svetlom na kraju tunela.
Petar Klaić
