Strip spremno čeka novu publiku

Možemo reći da se ono čemu su se domaći strip izdavači nadali, unazad nekoliko godina, danas realizovalo na visokom novou. u pitanju je, prvenstveno, povratak stare, a i nove publike devete umetnosta. Uz sve to ide i propratni porast i kvalitet same produkcije izdanja. Dostignut je visok nivo koji je ravnopravan sa bilo kojom strip kulturom u Evropi. Ali, šta je sve potrebno kako bi se ova dimenzija umetnosti neprekidno obnavljala i da li ima mesta za njene nove fanove saznali smo od istinskih strip saboraca: Vuka Markovića urednika izdavačke kuće Komiko iz Novog Sada, Jovana Gvera organizatora novosadskog Strip vikenda i Vuka Popadića, strip autora i dizajnera iz Beograda.

Na koji način bi, iz ugla strip izdavača, okarakterisao i opisao ovu godinu do sada?

Vuk Marković: Najvažnije je da se radi o oaktuelnim izdanjima. Dakle, ne pričamo više o nadoknađivanju važnih naslova koje smo propustili usled turbulentnih godina i vremena... Naravno da mislim na period devedesetih godina prošlog veka. Danas je odrađen veliki deo posla. Sve što je bilo bitno je manje–više nadoknađeno a domaći strip izdavači redovno su počeli da realizuju naslove iz velike ponude aktuelne svetske produkcije, ne retko kada stvari, recimo, izađu u Francuskoj ili Americi. Mogu zaključiti kako je ta izdavačka situacija zaista blistava!

Vuk Marković (Komiko)

Dugogodišnji strip fanovi konačno su dobili svoje naslove u najkvalitetnijoj štampi, povezu i dizajnu. Od velikih naslova pa do zanimljivog sveta nezavisnog stripa kojim se ti najviše baviš kao domaći izdavač. Kako se tačno desila, prema tvom iskustvu, ta mini strip renesansa u Srbiji?

Vuk Marković: Pa desila se veoma srećna okolnost, a to je da je cela jedna generacija mladih urednika zdušno ušla u izdavaštvo. Svi smo mi tu negde i po životnoj starosti (rane četrdesete), a i po izdavačkom stažu. U pitanju su ljudi, uključujući i mene, koji su bukvalno odrasli na devetoj umetnosti i koji su uspeli u onome šta su naumili. Cilj je bio da se strip ponovo izvuče na površinu, na svetlo dana. To je značilo i ponovno približavanje kritici i medijima, a samim tim i novoj publici. Strip u Srbiji objavljuju ljudi koji ga neprocenjivo vole, fanovi koji duboko veruju u tu misiju. 

Neki od naslova izdavačke kuće Komiko

Dobro je reći da strip na ovim prostorima, još uvek, nije osuđen na čisto komercijalne osnove. Tu podrazumevam velike korporacije nalik na one u Americi kojima je jedino važna krajnja računica. Sa druge strane, domaći urednici su spremni i na žrtvu i na dodatni angažman ne bi li objavili ono što žele. A to je zaista jedna neuobičajena situacija. Izdavačka slika nije zasnovana na čisto tržišnim osnovama nego, pre svega, na entuzijazmu i ljubavi. E sad, srećna okolnost što je takav način organizacije i rada uspeo da opstane, da se razvija i da sve to publika redovno može da prati.   

Kod domaćih izdavača vlada i jedna zanimliva raspodela žanrova? Tvoja kuća (Komiko) najviše se bavi novim nezavisnim stripom koji je u diretknoj vezi sa raznim vidovima subkulture. Kako si se ti opredelio za takve naslove?

Pre svega iz mog ukusa, a sa druge strane sam gledao koje mesto bi mogla da zauzme izdavačka kuća 'Komiko' na domaćem tržistu. Prvenstveno se nisam hteo baviti tim nadoknađivanjem propuštenog jer je za to potrebna mnogo veća logistika i resursi. Takve naslove smo prepustili izdavačima kao što su to 'Darkvud' iz Beograda, novosadskoj 'Čarobnoj knjizi'. Ja sam se osvrnuo na tematiku koju najviše volim kao čitalac i za naslove za koje smatram da su bili zapostavljeni, a tako bi se ponovo stvorila neka nova praznina. Meni je lakše da radim pojedinačna izdanja savremenih autora koja su sada u žiži interesovanja publike i kritike. Tokom ovih godina, Komiko se jako dobro pozicionirao sa takvim naslovima. Mi najviše radimo, takozvanu, nezavisnu scenu, bila ona američka ili evropska. Danas nam je to znak prepoznavanja, a Komiko radi i neke od poznatih serijala klasika stripa poput Sidije Dreda (Judge Dredd), a tu su i klasici andergraunda. Svi ti naslovi negde su srodni. Osnovna izdavačka struja je postavljena, zna se, od prilike, koji materijal čitalac može da očekuje od naše kuće.

Koliko je, i na koji način domaće strip izdavaštvo doživelo procvat?

Jovan Gvero: Pa kada se pogleda slika u striparnicama i knjižarama, moglo bi se reći da je strip doživeo neku svoju renesansu budući da se zaista pojavilo nekoliko zanimljivih izdavača, a samim tim i gomila kvalitetnih izdanja. Strip se čak, posredstvom kuće 'Veseli četvrtak' vratio i na kioske. To više nisu tiraži koji su nekada bili. Govorim o nakladama od nekoliko stotina hiljada ili desetina hiljada primeraka. Ali bih rekao kako je strip promenio svoj sopstveni format, da je postao jedna elitistička umetnost i da kao takav ima svoju publiku. Ona nije brojna kao nekada, ali je vrlo stabilna. O tome govore i brojni festivali i propratna događanja tokom godine u našoj zemlji. 

Jovan Gvero

Ovo što mi radimo (Studentski kulturni centar iz Novog Sada), konkretno 11. Novosadski strip vikend, ima jednu svoju dimenziju razvoja. Svake godine je ta priča sve masovnija, a mi ujedno pokušavamo da napravimo presek šta se između prethodnog i aktuelnog festivala desilo, kako na izdavačkom planu tako i na planu autorskog rada.

Kakav je kontakt sa novom publikom? Šta njih najviše zanima u ovom užurbanom digitalnom dobu?

Strip je, na neki način, predvorje video igrica i animiranog filma. Tako da su to sve discipline koje se paralelno razvijaju i može se nazreti iz kog rakursa ih mlađa strip publika konzumira. Celo to interesovanje ka digitalnim medijima ih nekako dovuče i do stripa. Tu su američki blokbasteri zasnovani na strip junacima, pa sve do japanskih manga koje se u video svetu pojavljuju kao jedan poseban format. A onda se pojave mame i tate koji ih upute na neka stara izdanja iz njhove mladosti. Tu se otkriju i Talični Tom (Lucky Luke), Garfild...kao i svi ostali likovi koji se danas pojavljuju u novim, prekomponovanim, animiranim filmovima.

Plakat za ovogodišnji strip vikend u Novom Sadu

Dakle, mlađa publika ima lep kontakt sa stripom. Ali, to nije masovno u dimenzijama kako bi mi želeli. Jer strip nije tako lako predstaviti na internetu. Morate priznati da čitanje strip na tabletu ili mobilnom telefonu i nije neko zadovoljstvo. To je jedna informacija koja bi novu publiku mogla da dovuče do štampanog izdanja. Takav pristup ineteresovanja na neki način širi jednu priču koja se može razviti u to da imamo mnogo dece i isto toliko novih autora koji u svemu vide jednu smislenu radnju. Jako je kreativno i poželjno smišljati nove priče i junake, kreirati industrijski dizajn, proizvoditi animirane filmove... Smatram da će ovogodišnje okupljanje na novosadskom strip vikendu upravo biti na tom tragu. 

Kao čovek koji svakodnevno konzumira stripove, kako i gde vidiš novu publiku?

Vuk Popadić: Situacija je na mnogo nivoa bolja nego prethodnih godina. Sama činjenica da se u domaćoj produkciji pojavi tri stotine naslova, sa regionalnom ponudom duplo više, daje zaključak kako se ljubiteljima stripa pruža veliki izbor. Kvalite uspeva da izađe na površinu, a ljudi su u stanju da, prema svom ukusu, mogu da kupe i prate neki presek svetske scene. Izdavači su se profilisali. Recimo, Komiko (Novi Sad) izdaje neke naslove koji najviše veličaju autorski, nezavisni, rukopis. Darkvud (Beograd) kao najveći domaći izdavač je zahvatio jako široku lepezu naslova. Od Korta Maltezea, preko skoro najavljenih Tin Tina i Modesti Blejz, pa do Mebijusa i celog niza Manga stripova. Tu su i Marevel, Di Si i Boneli škole... Publika na taj način ima jako veliki izbor. Makondo i Beli Put su pokrivali neki drugi domen stripa.Tu je i System Comics kao najznačajniji domaći izdavač domaćeg stripa. Veseli Četvrtak u potpunosti pokriva pomenutu izdavačku kuću Boneli (Italija). E sad, u tom zahvalnom izboru praktično svako može da nađe nešto za sebe. Sve u svemu, imamo veliki broj  izdanja uz isto tako masovnu disperziju žanrova. 

Vuk Popadić

Ono što smatram da se ne prati dovoljno je zastupljenost stripova na kioscima gde su oni, praktično, bili najvidljiviji, a po tome su najpoznatiji kod domaći čitalaca. To znači da se strip nekako preselio u knjižare i na veoma čudan način on postaje predmet fetiša! Smatram da je sve to proizašlo iz budućnosti izdavaštva koje je počelo da se obraća uskom krugu ljudi koji se bave i izgledom tih strip monografija kao objekata. Dakle, danas prisustvujemo tom fenomenu kako se strip seli iz kioska u knjižare. A tu je i taj fenomen fetišizacije celog jednog žanra upravo zato što su domaći strip izdavači prvenstveno veliki kolekcionari i fanovi. Upravo zato imam utisak da se ne regrutuje previše novih konzumenata ali me tiraži nekih naslova opovrgavaju. Jer, kada je nešto vidljivo i kada ljudi dođu u situaciju da imaju svest o tome, tada oni postaju pravi kupci i nova publika.

U nastavku poslušajte deo intervjua sa našim sagovornicima:

 Dušan Majkić