Tekstove mladih pisaca niko ne čita

Umetnostima se u detinjstvu, obično, okreću deca koja su stidljiva ili su "čudaci" u nekom drugom smislu, kaže mlada dramaturškinja Mina Petrić, studentkinja Akademije umetnosti. Razgovor za Oradio počeli smo upravo pitanjem kako se dogodi da se neko već u detinjstvu okrene umetnostima i da vrlo rano u tome prepozna svoj životni put?

foto: Jovana Vujačić

Ja sam u želji da kompenzujem stidljivost, odlučila da idem na jednu pozorišnu radionicu. Naravno, dramaturgija ne podrazumeva samo afinitet prema pozorištu, nego i prema književnosti i filmu. U mom slučaju se to vremenom sabralo. Mislim da mladi ljudi koji su hipersenzitivni dobijaju tu pobudu da se bave umetnošću. U prvom razredu osnovne škole sam se bavila lutkarskim pozorištem, kasnije sam bila u različitim omladinskim pozorišnim grupama, da bih na kraju stigla na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na odsek za dramaturgiju.

Koliko je, uz sve ovo, važan broj dela koje si pročitala?

Ljubav prema književnosti se gajila u mojoj porodici. Uticaja je bilo i od roditelja i od bake i deke. Nikada mi nije nedostajalo knjiga. Police su nam uvek bile prepune knjiga, čak i onih zabranjenih, jer su debele i mirišu na staro.

Sa kim si prvi put odlazila u pozorište i za koga vezuješ dobre provode u pozorištu?

To su bili moji roditelji koji su me vodili u Pozorište mladih, gde se nalazila i "Mala knjiga", koju su vodili Snežana i Radmilo Mulić. Ja sam kod Sneže i Radmila provodila svoja popodneva, a oni su me onda uvodili na predstave, koje sam gledala sa neudobnog radijatora i uživala.

Bila si student dva fakulteta u isto vreme. Da li to znači da na početku nisi imala jasnu odluku?

Studirala sam i Ruski jezik. Volim ga. Od malena sam ga učila, prvo sa dedom, a posle u školi. Drugi razlog je to što se prijemni ispit za upis na dramaturgiju u Novom Sadu organizuje svake druge godine. Ja sam "upala" u tu neparnu godinu. Završila sam srednju školu kada nije bilo moguće upisati dramaturgiju, pa sam upisala ruski. To je bilo divno iskustvo. Bila sam na Lomonosovu preko Stažirovke, programa plaćenog boravka. Po povratku u Srbiju sam upisala dramaturgiju. Neko vreme sam živela u zabludi da bih mogla da guram paralelno, ali onda sam shvatila da ne mogu i da moram u potpunosti da se posvetim dramaturgiji.

foto: oradio

Koliko sreće si imala sa profesorima i koliko su zaslužili pohvale?

Za studente umetnosti, gde je mali broj studenata na klasi, značaj profesora je izuzetan. Nas je prvo bilo petoro, pa troje, pa sada četvoro na klasi. Potreban vam je profesor koji će vas usmeravati na osnovu vaših  mogućnosti i afiniteta. Akademija umetnosti u Novom Sadu ima takve profesore. Zbog toga sam ponosna i posebno mi je drago što sam na ovom fakultetu.

Koje su adrese elitnih svetskih mesta za školovanje i usavršavanje dramaturga?

Zavisi šta dramaturge interesuje. Samo istočna Evropa ima studije koje su praktične. Na zapadu su studije dramaturgije teorijske. Mi na dva glavna predmeta paralelno učimo da pišemo dramu, scenario, radio-dramu i druge formate. Akcenat je na pisanju i ispiti nam podrazumevaju praktičan rad. Ovakav način studija je zastupljen kod nas, u susednim zemljama, Poljskoj i Rusiji. Ako nekoga zanima scenario, onda bi trebalo da ode na UCLA. Ja sam razmišljala o masteru u Rusiji iz dramskog pisanja. Nije toliko lako odlučiti i nije presudan renome fakulteta, nego je najvažniji profesor, budući mentor koji treba da vas vodi.

Po završetku školovanja, bilo bi lepo da postaneš neko od retkih srećnika koji radi u struci. Kakav ti je plan?

Oduvek sam slušala da tu nema posla, a od druge godine studija mi je to potpuno jasno. Mislim da je presudan faktor sreće, barem je u mom slučaju tako. Dobila sam neke prilike koje moje kolege nisu. Posebno studenti iz Novog Sada imaju neuporedivo manje šanse da se probiju u poslu od naših kolega iz Beograda, jer je centralizacija kulture takva, u Beogradu ima mnogo više institucija kojima mogu da se pridruže. Takođe, Akademija u Beogradu je škola sa dužim stažom i brojnijim konekcijama. Novosađanima je zaista teško. Srpsko narodno pozorište nam je izašlo u susret i omogućilo da radimo praksu na njihovim predstavama. Ja sam praksu radila na predstavi "Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi", koju je režirao Igor Pavlović. Ono što mi je mnogo značajnije je to što asistiram dramaturgiju Sveti Jovanovu na predstavi "Bura" koju režira Kokan Mladenović. To je proces na kojem mnogo učim i mnogo sam zahvalna na toj prilici, meni je to vrsta fakulteta na kojem učim.

foto: facebook

Da li si nekome nudila svoje tekstove?

Jesam, naravno. Problem mladih pisaca, pogotovo iz Novog Sada, koje nema ko da preporuči jer smo skrajnuti, je to što njihove tekstove niko ne čita. Slala sam tekstove i dobila sam jedan odgovor od šest pozorišta kojima sam poslala tekst, ali je taj odgovor bio vrlo pozitivan. Nadam se da je to put kojim mogu da prodam tu dramu. Mislim da mladi umetnici ne treba da beže od vaninstitucionalnosti. To jeste neizvesno, treba pisati projekte, tražiti novac, organizovati se sam, to je velika količina posla, a sa druge strane, mislim da moramo da budemo spremni i to da uradimo da bi nas neko primetio i da uđemo u posao.

Bez koga/čega nema priče o dramaturgiji?

Bez Čehova nema priče o dramaturgiji. Ako treba da preporučim nešto što mi je trenutno vrlo interesantno, to je "Arkadija" Toma Stoparda. U pogledu uzora mislim da treba čitati Čehova, a "Arkadija" je zanimljiv komad po sebi i vrlo inovativan i privlačan za postavljanje sada.

Čeka te profesionalni život. Da li ti je bliži rad u pozorištu ili filmu, televiziji?

Teško mi je da se odredim. Pisanje scenarija i pisanje drama, za bilo koji format, se razlikuju veoma malo. To su načini da se ispriča priča, koja je meni primarna. Blizak mi je linearni način pripovedanja. Blizak mi je i narativni film, isto dramaturgija. Mislim da se oni nadopunjuju. Drago mi je da radim oba.

Trenutno si u sličnoj situaciji kao kada si studirala dva fakulteta. Radiš u pozorištu, a nudi ti se prilika da počneš da pišeš scenarije za televizijske serije. Da li je to prilika koja se ne propušta?

To jeste prilika koja se ne odbija. Rad na serijama, ukoliko niste u prilici da se zaposlite pri institucijama, jedini je način da imate stalni izvor prihoda i da ne živite od konkursa do konkursa, jer se konkursi ne dešavaju dovoljno često da biste od toga mogli pristojno da živite. Serije su sjajan put za mlade scenariste. Nadam se da će to postati trend, pre svega zbog nas koji proizvodimo taj sadržaj i nadam se da će taj sadržaj postati za tri klase kvalitetniji, kako bi i ljudi koji ga gledaju imali nešto od toga.

Razgovor s Minom poslušajte u plejeru:

Aleksandar Bujić