Jovan Sibinčić: Protiv nasilja moramo svi zajedno

Student bezbednosti i kriminalistike Jovan Sibinčić nagrađen je priznanjem za najbolju sporednu mušku ulogu na Sedmom međunarodnom festivalu dečjih i omladinskih pozorišta (DOPS). On je, zajedno sa vršnjacima iz dramskog studija "Glumac je glumac" Dečjeg kulturnog centra Novog Sada (DKC NS) igrao u predstavi "Teenage story – istine o odrastanju". Ove godine se vraća u mladu trupu koja priprema predstavu "Negde iznad duge" koju je napisala Ivana Despotović. 

Jovane, sa trupom "Glumac je glumac" uradili ste predstavu "Teenage story" koja je imala prilično zapažen uspeh. O čemu se radi?

Teenage story je vrlo zanimljiva predstava koja se bavi problemima odrastanja. Takođe govori o odnosu između tinejdžera i roditelja i predstavlja taj buran proces u kojem se svi menjamo i poprimamo te naše karaktere koje ćemo nositi do kraja života.

Nagrađen si za sporednu mušku ulogu igrajući momka koji je, između ostalog, žrtva vršnjačkog nasilja. Kako si se pripremao za ulogu?

Pre svega bilo mi je dosta teško. Naravno prisećali smo se sopstvenih iskustava, kako je tekao proces, i onda nam je za nijansu bilo lakše. Kako smo radili na predstavi tako je i lik napredovao sa nama, a mi smo dosta mogli da se poistovetimo sa likovima koji su nam dati jer se susrećemo u životu sa sličnim, a ponekad i identičnim problemima.

Jesi li ti nekada bio žrtva vršnjačkog nasilja ili si inspiraciju crpeo iz nekih tuđih iskustava?

Lično nisam bio žrtva nasilja, ali poznajem drugare na osnovu čijih iskustava sam gradio moj lik i njegove karakteristike.

Ovo je druga godina kako učestvuješ u glumačkoj radionici gde spremate novu predstavu...

Da, vratio sam se nazad i počeli smo da spremamo predstavu koju je napisala Ivana Despotović i zove se "Negde iznad duge". Trenutno ne mogu mnogo da govorim o tom tekstu jer ga nismo dovoljno razradili, ali mogu reći da se bavi problemima današnjice i obrađuje tinejdžersku dob.

Kakva iskustva si stekao u radu sa mentorima koji su profesionalni glumci?

Radimo sa Nenadom Pećinarom i Severinom Prostren Miletić i oni nam dosta pomažu da savladamo glumačke pokrete i da se bavimo glumačkim zanatom. Dosta nas učestvuje u tome i svi smo kao porodica. Ne želim da zvučim kao neki kliše, ali zaista je tako.

Koliko problem u društvu, po tvom mišljenu, predstavlja vršnjačko nasilje?

Mislim da je itekako zastupljeno i da se o tome ne priča koliko bi trebalo. Svaki dan čitamo u štampi koliko je učestalo, ali niko neće da se uhvati u koštac sa tim problemom,a mislim da je itekako velik problem današnjice. Odgovornost za tako nešto je na svima podjednako i na društvu i na roditeljima i svima koji su zaduženi za mlade. Problem je što ne može pojedinac da se bori protiv nasilja. Kada bismo to udruženi počeli da rešavamo, možda bismo nešto postigli.

Ti studiraš bezbednost i kriminalistiku i to je nešto što nema mnogo dodirnih tačaka sa glumom. Otkud u tom svetu?

To interesovanje je proisteklo iz moje ljubavi prema kriminalističkim serijama. Naravno da to nije kao na TV-u, ali je itekako zanimljivo i stvarno se u tome pronalazim. Isto tako se pronalazim u glumi pa sam uspeo da povežem ta dva poziva.

Postoji li mogućnost da uskoro upišeš Akademiju?

San da se upiše Akademija oduvek postoji. Naravno da bih voleo da upišem glumu, ove godine ću svakako probati, a da li ću biti primljen ne zavisi samo od mene. Postoji tu i faktor sreće koja igra veliku ulogu i od koje dosta zavisi.

Zašto te gluma toliko privlači i šta je to što si dobio iz ovog iskustva sa radom na predstavama?

Gluma za mene predstavlja izduvni ventil i pomaže mi da kanališem energiju. Pomaže da se oslobodite, u komunikativnosti i sklanja vas od svega ovoga što nam se događa po ulicama gradova i predstavlja sjajnu stvar koja se može mladom čoveku desiti.

P. K.