U pošti možeš naći sve

Radnici JP "Pošta Srbije", novosadski poštari Aleksandar Tepić i Zoran Popnovakov, napisali su i objavili knjigu pod naslovom "Priče iz poštanske torbe". Knjiga obuhvata više od četrdeset priča inspirisanih stvarnim i autentičnim događajima iz svakodnevnog poštarskog života. Sve je počelo na portalu "Dotkom" 2015. godine, koji se na razne načine bavi savremenom pop kulturom. Pet godina posle, najčitanija rubrika "Tajne poštanske’ torbe" sada je dobila svoju književnu formu, u nešto izmenjenom naslovu. Aleksandar Tepić (na internetu poznatiji kao Al D Tepic), pored ostalog, pojasnio nam je zašto se njihova, novosadska, verzija razlikuje od vizure Čarsla Bukovskog.

Da li je ovo prvi put na našim prostorima da su knjigu napisali poštari?

Znam podatak da su, pre nekoliko godina, pod okriljem satiričnih novina "Naša krmača" izašle neke taksi priče, ali da su dva poštara uzela i nakucala svoje priče, a kasnije ih objedinila u jednu knjigu, na tako nešto još nisam naleteo. Da se sad manemo Bukovskog i njegove "Pošte" (roman iz 1971). Zapravo, njegovo i naše sagledavanje pošte je totalno drugačije. On je za nas smešan, jer je naša percepcija mnogo strašnija.

Knjiga je nastala u periodu od pet godina. Kako si se, književno, povezao sa kolegom Zoranom Popnovakovim?

Uvek nađeš nekog s kim možeš stalno da komuniciraš na poslu. Tako smo se Zoran i ja našli na istim talasnim dužinama, po pitanju nekog opšteg ukusa u vezi sa muzikom, filmovima i ostalog pogleda sa svet. Prve priče smo počeli da objavljujemo na sajtu Dotkom – Nepolitikin zabavnik. U pitanju je sajt/blog koji smo pokrenuli sa ciljem da postavljamo tekstove o svemu i svačemu. Zapravo, Zokija je uhvatila kriza srednjih godina. On je čovek dosta načitan, veoma elokventan i meni drag lik. Bilo mi je krivo što on ne zapisuje sve te zanimljive, zajedničke dijaloge. Onda sam počeo da ga ohrabrujem, jer internet ima i svoje dobre strane. Eto, stigli smo do ovog fizičkog izdanja koje je, ako ništa drugo, odlično za poneti sa sobom u toalet.

Ispod priča se niste pojedinačno potpisivali. Zašto?

Tema je univerzalna, ali opet i specifična, što se tiče poštara. U pitanju su događaji koji se svakodnevno dešavaju ljudima koji se bave ovim specifičnim zanatom. Sa druge strane, ova knjiga je i razbijanje predrasuda o tome da se poštari samo šetaju, da su velike švalerčine... To je bila naša osnova. Da se razumemo, nismo mi pisci po narativu, ali smo uspeli da sastavimo čitavih četrdeset i dve priče – a i više.

Da li je onda u pitanju svakodnevna isnpiracija?

Na knjizi i piše da su sve priče inspirisane istinitim događajima. Ništa tu nije izmišljeno, sem ličnih imena i ulica. Sve priče su sa naših terena, unutar pošte, od naših kolega...

"Tu, otprilike, počinju svakodnevne nevolje ovih ljudi, koje su široj javnosti skoro sasvim nepoznate. Pre nego što preuzmu svoj paket pisama, poštari obavezno preuzimaju i stotinak onih koje će uručiti samo ako budu imali sreće i mogućnosti. U velikoj prostoriji obavlja se prozivka: ” Pera Milutinović, Novi Sad”, “Vera Ribić, Novi Sad”, ” Paja kondukter sa Slane Bare” i tako redom, dok neki poštar ne vikne:” Ovaj je u mom reonu!”Ili :” Možda je taj kod mene“. Takve pošiljke nekada putuju po gradu danima da bi, konačno, uz divnu volju i želju brzonogih poštara – bile uručene !"

(Odlomak iz priče "Paja kondukter sa Slane bare")

Kako bi ti opisao kretaivnu stranu rada u pošti?

Fenomen pošte je da u njoj rade jako zanimljivi ljudi. Činjenica je da tamo postoji gomila fakultetski obrazovanih ljudi koji nikada nisu otišli da rade nešto drugo u životu. Prosto je sama priroda posla takva. Nikada nemaš šefa nad glavom, a uvek si u dodiru s ljudima. Od takve komunikacije ti postaješ njihova psiho baba sera, sveštenik, zid plača, stub srama, bandera po kojoj će lepiti svoje oglase, dežurni i redovan krivac. Zato mogu da kažem da među poštarima ima dosta kreativnih ljudi. Od zanatlija, karikaturista, modelara, ozbiljnijih pisaca...

Za karikature u knjizi bio je zadužen kolega poštar Hugo Nemet, nekadašnji karikaturista lista "Dnevnik" i dobitnik mnogih prestižnih nagrada u oblasti karikature.

Knjiga je pisana zabavnim jezikom. Možemo reći "poštarskim" jezikom?

Pa knjiga i nije baš preporučljiva za ljude za slabim srcem i maloj deci. Možda je to trebalo napisati, ali ah – avaj! Jezik kojim je ona pisana najbolje se može staviti pod kovanicu vojnički jezik. Možda to sad čudno zvuči, ali nisu birane reči, niti smo se Zoran i ja obazirali na to šta će ko da kaže. Opet podvlačim, mi nismo pisci, pa samim tim nismo ni imali problem da govorimo o nekim stvarima kojih se drugu ljudi stide da kažu, napišu, itd. S obzirom na to da je u današnjem svetu postalo jako lako biti sudija, mi smo odlučili da se ne obaziremo na to. Odlučili smo da pišemo onako kako su se stvari zaista desile. Psovke, teške rečenice, prosti jezik, pravi humor... Na taj način se jasno opiše stanje u kome se nalaziš, recimo jedan dan na poslu. Nema ovde mesta za duboku filozofiju, jer već imamo gomilu filozofa u Srbiji, tako da se nismo trudili da ulazimo sa njima u koš. Ali smatram da je prilaz svakom čoveku moguć uz jedan jednostavan jezik.

Zoran Popnovakov i Aleksandar Tepić

Knjiga "Priče iz poštanske torbe" neće ograničiti vaš rad, novi tekstovi se već nalaze na sajtu Dotkom?

Tako je. Mi ćemo i dalje nsataviti, kako sa radom u pošti, tako i sa opisivanjem svakodnevnih događaja. Naša knjiga je prava avangarda za domaću književnost, a s obzirom da nam zarada i uspeh nisu cilj, mi ćemo nastaviti sa pisanjem i dalje na isti način. Jer, dokle god nismo dobro plaćeni, ne postoji nikakav način da nas neko uceni ili primora da radimo nešto što nam se uopšte ne sviđa. Ova knjiga je nastala kao naša lična želja i hir, a tako ćemo nastaviti da teramo dalje – po svom!

U nastavku poslušajte evergin pod imenom "Please Mr. Postman"

Dušan Majkić