Nit Za Bit: Filip David, književnik

Čuda su moguća, ako im pomognemo

   "U društvu ne postoji institucija kojoj možete verovati ali nije problem samo SANU - omladina se pasivizirala i upala u apatiju. Aktivan je samo onaj deo omladine koji je esktremno raspoložen, levo ili desno. Danas, kada bi studenti izašli, demonstrirali bi da se Mladić pusti, da se Karadžiću ne sudi - voleo bih da grešim, ili bi bili nezainteresovani, ako ne računamo promene načina studiranja i manje školarine. Ove generacije su izgubljene zahvaljujući politici koja se vodila, vodi i gura nas na marginu Evrope i sveta."

foto: rtv

   "Nisam osećao ništa posebno. Pisac kada završi knjigu, ona se odvaja od njega, ide u izloge, imam utisak da od tog časa više nisam u vezi s njom. Ona odgovara na sva pitanja, ne pisac. Knjiga je dokaz da li je nešto uspelo ili ne, i to odlučuju čitaoci. Svako može da je dopunjava, menja i tumači na drugačiji način. Da oseti ili promeni nešto čega pisac nije bio svestan da je napisao.

   Piscu treba dobar čitalac, onaj koji može da rastumači i doda nešto svoje. Knjiga je živo biće i menja se u zavisnosti od čitaoca", kazuje nam Filip David, autor romana Kuća sećanja i zaborava i laureat "Ninove nagrade" za 2014, s kojim razgovor nastavljamo pokušavajući da odgovorimo na pitanje kakav je srpski čitalac o kom priča?

  - Drag mi je Borhesov primer. Kada je napisao “Maštarije”, pitao je u knjižari u koliko je primeraka prodata. Rekli su mu “u deset”. Išao je ulicama Buenos Ajresa, šokiran. Nije mogao da zamisli deset svojih čitalaca, ali je mogao dva. Ako imate dva, pet, deset čitalaca, odanih, pravih čitalaca, vi pišete za njih. I Kafka je gotovo istovetno odgovorio, kada su mu rekli da je prodato desetak primeraka.

Ne pitam vas u kontekstu tiraža, već činjenice da je u našoj zemlji trećina građana/ki funkcionalno nepismena?

  - Jeste, i vrlo sam kritičan prema našoj situaciji ali ne treba preterivati. Ni drugde situacija nije sjajna. Dešavaju se fenomeni, JDP je spusto cenu karata na 100 i 200 dinara i imali smo ogromne redove za predstave. Na Sajmu knjiga, kada su popusti veliki, ogroman broj ljudi navali, a s druge strane, kada je Ubmerto Eko postao bestseler pisac u Americi, po anketama većina čitalaca nije pročitala “Ime ruže” ali je bila moda imati Eka.

   Teško je govoriti šta je dobar čitalac ili kupac. Naravno, svako voli da ima velike tiraže ali imate dobre knjige koje ih nemaju, niti će ih ikada imati, a remek dela su svetske literature.

Zar to nije šizofreno: dominantna elementarna nepismenost i šund na javnoj sceni s jedne, a želja za kulturom s druge strane?

  - U pravu ste, problem je što je sve privatizovano. Nema velikih konkursa za urednike u izdavačkim preduzećima. U moje vreme, kada su postojala velika izdavačka preduzeća Bigz, Nolit, Prosveta… kada vas stave u “izdavački plan” vi ste praktično tada postali pisac.

   Danas to ništa ne znači, nema izdavačkih planova i svako ko nađe hiljadu evra može da izda knjigu. Puno se piše ali to samo po sebi ne mora ništa da znači, veći je problem kako da čitalac dođe do dobre knjige.

Intervjuisao sam vas pre četiri godine, šta se od tada promenilo u našem društvu?

  - Sve zavisi od politike. Tu smo u dosta lošoj situaciji. Politika nam je šizofrena, živimo u  haosu i konfuziji. Hoće se i Evropa, i Rusija, i Afrika, i Azija, samo da se negde nađu pare da se izvučemo iz teške ekonomske situacije.

   Tada se gube osnovne vrednosti i principi, a bez njih nema ni dobre politike, ni normalnog života. Blizu smo dna, kog veliki deo ljudi oseća. Malo je solidarnosti, prihvaćeni su principi divljeg kapitalizma: ako nisi sposoban da nađeš posao – crkni.

Kako se zove društveno uređenje, ova imitacija demokratije, u kom živimo?

  - To je prestala da bude čak i imitacija demokratije. Postoji cenzura i autocenzura. Dominantne su teorije zavere, sve ono što smo slušali u Miloševićevom režimu, “mi nismo loši, ali nas mrze jer poštujemo istoriju i tradiciju”, a to je netačno. Mi pre svega gajimo netačno mišljenje o sopstvenoj istoriji, tim mračnim mestima, o njima se ne govori, a i kada se govori čini se to pod uticajem revizionističke struje.

I tada smo pričali o reviziji istorije, da li ona i dalje traje?

  - Apsolutno, više nego ikada! Zbog toga vlada konfuzija. U knjizi “Kuća sećanja i zaborava” posredno sam govorio o tome da se malo zna šta se zaista dešavalo. Narodi koji ne poznaju svoju istoriju su u velikom problemu.

Kako smo lane kao nacija obeležili 100 godina od početka Prvog svetskog rata?

  - Pokušalo se opet da glavna teza bude to da nam velike sile ne priznaju ono što nam pripada i žele da deo naše istorije prikažu tako da nas kompromituju - da je Gavrilo Princip bio terorista i tako dalje. A istina je, opet, po sredini, zaboravlja se uloga organizacije Crna ruka.

   Ne smemo se ponašati navijački, nego objektivno, da saslušamo istoričare suprotnog mišljenja. Ali, pazite, nije to samo naš specijalitet, posle Prvog svetskog rata govorilo se da je to pouka za čitavo čovečanstvo, nije prošlo 20 godina i došao je Drugi. Posle njega, govorilo se da je to najveća moguća opomena, pa je otišla gerenacija koja je učestvovala u ratu, došla je nova i sve počinje iz početka.

   Svetu stalno preti katastrofa, bilo da je kao sada pretnja ratom sa religioznom pozadinom, ili klasnom, ali stalno smo na ivici katastrofe. Uvek kažem, “Moskva je zapaljena svećom koja je koštala jednu kopejku”.

Dnevna politika je upropastila godišnjicu?

  - Opet smo veličali ono što nije za veličanje, već analizu. To se dešava i sa Drugim svetskim ratom, još drastičnije. Priča o dva antifašistička pokreta, i da je četnički bio glavni i prvi pružio otpor agresiji - to nije tačno. Prve godine su partizani i četnici sarađivali, a na kraju 1941. su se razišli i četnicima je postala dominantna borba protiv komunista.

   Tu borbu su pomagali Nemci, jer im je građanski rat u Jugoslaviji bio u interesu. Partizani se kompromituju, a zaboravlja se da tamo nisu bili samo komunisti, već jedna multietnička organizacija, današnjim rečnikom govoreći: Srbi, Hrvati i Muslimani zajedno protiv jednog zla.

Obeležili smo godišnjicu novosadske Racije; da li relativizacija istorije i izjednačavanje dva pokreta unapred aboliraju mlade fašiste i ekstremne nacionaliste?

- Ne postoji nikakvo dvoumljenje. Ako odete na sajtove esktremističkih organizacija, videćete da oni imaju iste junake: Nedića, Ljotića, Nikolaja Velimirovića, Karadžića i Mladića. Tako je povezana prošlost sa sadašnjošću! Velimirović je ikona mladih i SPC, a u njegovim tekstovima ima tako žestoko antisemitskih stavova da je neverovatno da je to mogao napisati nakon Drugog svetskog rata.

   Brane Nedića kao “srpsku majku”, a zaboravlja se da je u Srbiji ubijeno 80 posto Jevreja. Nisu oni pali s Marsa, oni su bili građani i građanke Srbije, a nemačka vojska poseduje dokument u kom Nedić traži da se "jevrejsko pitanje" što pre reši u Srbiji, zato što ima Srba koji ih simpatišu, a dok toga ima – neće  biti mira u Srbiji.

foto: jutarnji.hr

Kako mlad čovek može da se odupre fašizmu i radikalnom nacionalizmu?

   - Istinom! Jedino istina oslobađa. Ima u našoj istoriji stvari kojima se treba ponositi, ali možda još važnije, videti čega se treba stideti. Mi ne znamo ni istinu iz Prvog i Drugog balkanskog rata, u kom smo počinili velike zločine nad Albancima. Dimitrije Tucović je napisao da to što smo im uradili, Albanci nam nikada neće zaboraviti.

Od koga mladi mogu saznati istinu?

  - Prvenstveno od istoričara, ali i političara, koji bi morai da insistiraju na istini. Međutim, niti istoričari, čast izuzecima, to rade, a političari dolaze iz krugova kojima nije stalo do te vrste istine. Ili su se već proglasili pristalicama četničke ideologije, ili su postali njihove vođe.

Šta da radi mlad čovek kada se suoči sa različitim stavovima dva ugledna istoričara: Dubravke Stojanović i Čedomira Antića, na primer?

  - Dubravka Stojanović nije ideološki opredeljena, ona je ozbiljan proučavalac istorije. S druge strane, Antić nije istoričar kom bih verovao jer suviše opravdava, naginje revizionističkoj liniji. Pitanje je da li u Srbiji postoji autoritet koji će presuditi.

   Kod nas postoji podela po pitanju kome verovati i to unosi konfuziju u udžbenike i svakodnevnicu, a pomirenje... znate kako, ne mogu se miriti istina i laž! Do istine moramo doći činjenicama, a njih ima dovoljno samo su nepoznate i sakrivene jer ne odgovaraju ideologijama i strukturama koje su sada realne.

Može li SANU ponovo biti društveni autoritet ili se previše kompromitovala?

  - Previše su se kompromitovali Memorandumom devedesetih, oprezniji su sada da bi se uopšte izjašnjavali. SANU je van igre ovih godina, osim pojedinaca, i čuva se da ne ulazi u politiku. U društvu ne postoji institucija kojoj možete verovati ali nije problem samo SANU - omladina se pasivizirala i upala u apatiju.

   Aktivan je samo onaj deo omladine koji je esktremno raspoložen, levo ili desno. Danas, kada bi studenti izašli, demonstrirali bi da se Mladić pusti, da se Karadžiću ne sudi - voleo bih da grešim, ili bi bili nezainteresovani, ako ne računamo promene načina studiranja i manje školarine. Ove generacije su izgubljene zahvaljujući politici koja se vodila, vodi i gura nas na marginu Evrope i sveta.

Mladi u Hrvatskoj su politički mobilniji i svesniji?

  - Ne govorim iz političkog ugla, ali ovde nema razvijene socijaldemokratske levice koja bi se protivila divljem kapitalizmu i insistirala na solidarnosti. Oni imaju nekoliko organizacija, Radnički front je jedna i vodi je Srećko Horvat, zalažu se za povratak solidarnosti i da profit ne bude glavna i jedina moralna vrednost.

   Malo su pod uticajem Slavoja Žižeka i sličnih, imam neke primedbe na njihov program, žele da obnove klasnu borbu, ali oni ipak nude neku alternativu. Ako ojačaju, pronaći će druge programske načine da skupe ljude i bore se za svoja prava.

Kako smo ubili solidarnost?

  - Država se nekada brinula o tome tada. Država podeljenog siromaštva, nismo, kako kažete, mi bili tako dobri ljudi koliko je država brinula o nama (smeh). U to vreme, ako se zaposlite - niko nije mogao da vas otpusti, radili ili ne radili.

   Imali su ljudi sigurnost, pa su se ulenjili, a sada smo u drugoj krajnosti. Ono što me najviše brine i nervira je to što niko ne brine o ljudima koji su ostali na ulici. Snađite se sami! Inteligencija ćuti zato što nema izgrađenu svest o solidarnosti i ona se ovde nikada nije iskazivala, ako ne računamo državu.

Da li je pojava novog srpskog vožda glavni motiv fraze „povratka u devedesete“?

  - Još se ne može govoriti o pravom voždu ali danas imamo opasnu situaciju, u kojoj su mnogi koji su izašli ispod Miloševićevog šinjela - na vlasti, u forumima, na savetničkim mestima, izigravaju najbolje Evropljane ali mi znamo šta su govorili i pisali Drecun, Vulin, Vučić...

   Ti ljudi danas vode našu politiku. Da li možete očekivati od ljudi koji su nas uveli u takav mrak i borbu za golu egzistenciju, da će nas oni izvući iz problema kog su napravili?!

Mi se očigledno razumemo, ali nas dvojicu očigledno ne razume dva miliona glasača?

  - Narod je takav kakve su mu vođe. Propaganda je moćan aparat, zna se koji političar kontroliše koji medij i tabloid. Ako stalno šaljete takve političke poruke, narod će ih prihvatiti. Mediji su deo politike, jedini način da opstanu je da im se pridruže, a mediji koje su kupili stranci menjaju čak i program, skidaju gledane emisije koje ne odgovaraju vlasti jer znaju da im se u suprotnom crno piše: neće biti reklama i profita.

U nedavnom tekstu „Patriotizam i siromaštvo“ pišete o predsedniku Nikoliću i njegovoj izjavi da je narod spreman da bude još siromašniji ako bi tako sačuvao Kosovo?

  - Problem je što će korenje jesti narod, a ne političari. To narod ne može da razume dok do takve situacije ne dođe, a bojim se da ima sredina u kojima ljudi uveliko jedu korenje. I kada je Jugoslavija rasturana, mladi nisu hteli da idu u rat ali ima situacija kada do te mere zaoštrite propagandu i postavite pitanje: biti ili ne biti?

   Neki ljudi tada krenu da brane ognjišta verujući da je situacija zaista takva. Takva indoktrinacija, koja se prenosi s generacije na generaciju, je vrlo opasna jer vremenom postane način života. Nije vam ni važno ako jedete korenje, samo da zgazite onog ko vas navodno ugrožava.

Bilo bi fer da predsednik kaže da se Kosovo može vratiti isključivo oružjem?

  - To je svima jasno. Kada je premijer Albanije Edi Rama došao u posetu i razumno rekao da priznamo Kosovo, kako bi normalno razgovarali i sarađivali, naša reakcija je bila da je to zločin, izdaja, došao je da nam podmetne kukvičije jaje, a sve da bi kompromitovali golu činjenicu da je Kosovo nezavisno i da s njim treba održavati najbolje odnose i brinuti se kako će Srbi tamo živeti.

   Mi smo u Briselu potpisali dokumente koji vode ka tome ali i prethodna vlast je to činila - potpisala dokumente, vratila se u Beograd i odbijala da prihvati ono što je potpisala. Tobože se plaše kako će narod reagovati, a upravo oni šalju poruke narodu preko svojih medija da to ne prihvati.

Da li smo kao društvo spremni da podignemo spomenik dezerterima iz ratova devedesetih?

  - Daleko od toga! Mi nemamo spomenike žrtvama velikih ratova, kamoli dezerterima. Nije to zrelo, pitanje je da li će ikada biti. Dezerteri su sačuvali naš obraz odbijanjem da učestvuju u tim ratovima, a spomenik njima bi značio da se politika potpuno promenila, da smo izašli iz zabluda i prevazišli ih, ali to očekivati od naših političara bilo bi ravno čudu. Događaju se nekada čuda (smeh) ali morate im malo pomoći.

Koje nas odluke i dela čekaju na tom putu čuda?

  - Poštovanje istine! Da postanemo narod koji zna šta je dobro, a šta loše uradio u prošlosti, i da promenimo politiku iz osnove. Da prestanu mitovi koji vode u nove nesreće. Ne zaboravite, patriotizam je poslednje uporište protuva. Iza njega su se ovde mnogi zaklanjali, a bogami se zaklanjaju i danas.

Igor Mihaljević