Nikola Lekić: Kroz špijunku naše lične borbe

Ko je ko u samoći starog stana? Ovim pitanjem efektno se otvaraju stranice romana "Persson" koji potpisuje mladi pisac Nikola Lekić iz Beograda. Glavni junak je samozvani pesnik Nikola Nikolajević, bez prihoda je i bez krova nad glavom. Sestra mu pronalazi stan u drugom gradu i ubrzo posle preseljenja nestaje bez traga. Samom u ogromnom stanu, koji kao da je zaboravljen od sveta, prelivajući se kroz njegove prostore, u Nikolajeviću se bude strahovi koje uzavrela mašta samo uvećava. 

Nikola Lekić

Da stvar bude gora, čudna porodica kojoj stan pripada stanuje na istom spratu. Nikolajević se trudi da ostane neprimećen, provodi dane u preispitivanju i snolikim predstavama, razgovarajući sa sobom i zamišljenim prijateljem. Sluteći da prezime vlasnika na pločici ulaznih vrata predstavlja upozorenje, ispunjen strepnjom da sam stan povlači konce njegove sudbine, neočekivano dobija priliku da otkrije izlaz iz sveta u kojem lebdi između sna i stvarnosti. Ova vrata tek ćemo otvoriti kroz razgovor sa "pravim" Nikolom.

Tvoj novi roman u prvi plan ističe borbu za fizičku slobodu. Jedna jako aktuena tema, na svetskom nivou?

Borba za takozvanu slobodu, u ovom slučaju fizičku, jeste jedna jako aktuelna tema danas, u kontekstu našeg življenja danas, no mislim da je uvek, u svakom vremenu bila aktuelna, samo što mi ne živimo u tim drugim vremenima, pa ne možemo da sudimo o tome. Živimo danas, borimo se za slobodu danas i smatramo da je stoga baš danas ta borba "najveća" i "najteža". Time se vodim i u Perssonu, kao i u nekim drugim tekstovima na kojima radim i na kojima sam radio. Ti junaci, u tim tekstovima, nazovimo ih tako, pokušavaju da izađu iz nekih svojih stvarnih ili umišljenih zatvora, nama koji ih gledamo sa strane često smešnim, zanemarljivim. Taj zatvor se razlikuje od čoveka do čoveka, mimoilazimo se sa tuđim zatvorima na ulici svakodnevno, ne primećujući ih. Govorim o našim "borbama", ličnim, malim, nevažnim, potpuno nebitnim čak za najbliže ljude, kamoli za društvo, za Srbiju i šire, Indiju. Te neke sitne kutke i strahove, voleo bih da osvetljavam.

Nikola Nikolajević je svakako neki tvoj alter ego. Da li je ta konstatacija koren priče tvog novog romana?

Taj Nikolajević sam i njegove dogodovštine u ovoj knjizi, prilično su građeni po meni i nekim okolnostima u kojima sam se zatekao, premda smo se u jednom trenutku pisanja i življenja – razdvojili. Ja sam prestao da budem Nikolajević, a on se otkačio od Lekića. I super nam je tako razdvojenima, smatram, iako ne znam kakvo je njegovo mišljenje po tom pitanju, jer on je nastavio sa svojim lutanjima i traženjima, nekim problemima u koje upada, svakodnevno se rve sa našim strahovima i željama, radi sve to, obavlja za obojicu, dok se ja samo trudim da oživim njega, da mu dam život, pokušavam da održim neki balans sa stvarnošću, za obojicu.

Stranice koje kriju tajne preispitivanja: "Persson"

Roman otvara citat Konstantina Stanislavskog. Da li je taj stan zapravo neki pozorišni poligon?

Sada ovako, kada pogledam sa strane, unazad, nakon što sam izašao iz tog stana, moglo bi se zaista reći da to uopšte nije bio stan, već poligon-teatar, nekakav teatar istine. U jednom periodu života u Perssonu, igrom slučaja, čitao sam Stanislavskog i njegov "Sistem". On mi je na više mesta direktno i indirektno pojašnjavao upravo ono što sam i sam proživljavao i pokušavao da zapišem. Svaki prostor, ako već i nije, može postati teatarski prostor, prostor odvijanja nekakvog teatra, dok ljudi zatečeni u tom prostoru, svesno ili nesvesno, jesu glumci.

Tu su i reference na Hičkoka i Polanskog i na njihove klaustrofobične atmosfere. Dakle, ti si ovde na neki način i u ulozi reditelja?

Hvala ti. Onaj koji piše i vodi određenu pripovest do krajnjeg oblika svakako jeste neka vrsta reditelja. Režira nešto, upravlja nečime, donekle, bliske su to stvari. Ako taj neko još nosi u sebi nešto što bismo nazvali filmičnim i ne sprečava to nešto da se izrazi, onda dobijamo takozvanu atmosferu Hičkoka, ili Romera, ili Bergmana, glupost. Nama konzumentima je prostije da pravimo paralele sa filmom, jer je film na gotovs, napada na nekoliko frontova, nego sa knjigama, kod kojih je nešto teže osetiti tu "atmosferu".

Da se vratimo na tvoj glavnog lika. On svoje dane provodi u konstantnom preispitivanju. Da li je on tipičan junak savemenog doba?

Postoji tu jedna deskriptivna linija koja predstavlja Nikolajevića kao pritisnutog čoveka, kao čoveka zgnječenog, istisnutog, osujećenog od strane ne znam kakvih stranih sila, koje mu onemogućavaju da živi i da prosto postoji. U svojoj glavi, u svom stanu, stanju svojem, u gradu, u državi, među nekim međama koje isto tako samo umnogostručeno postoje i ne dozvoljavaju štošta današnjim, sadašnjim, savremenim pojedincima bilo gde u svetu. Nikolajević dospeva u taj teatarski pomenuti prostor, kao što mnogi dospevaju u neke sebi namenjene teatre u kojima ne mogu, ne uspevaju, da se snađu. U tom smislu on jeste savremeni junak, ili pre – savremeno june koje entuzijastično srlja u klaonicu jer ne poseduje tu jednu neljudsku osobinu koja je osnovica za ono što nazivamo životom, ljudskim. Ta osnovica je laž, laža, paralaža, laganje i laganja sebe samih i drugih.

Nikola Lekić

Tvoj prvi roman ("Trafika") objavljen je pre tri godine. Koja je žanrovska razila između tog naslova i knjige "Persson"?

Trafika je roman u pričama u kojem, kroz priču o mušterijama koje kupuju na trafici, doznajemo ponešto i o prodavcu, momku koji pripoveda. U Trafici imamo dvadesetak ljudskih profila i anfasa, koliko je i kupaca predstavljeno, plus taj jedan glavni, prodavčev profil, dok je u Perssonu to mnogo svedenije. Jedan, ili jedan i po profil. I anfas, anfas i po. Žanrovski je već nezgodno, osećam postžanrovski svet oko sebe. Određeni žanr ne tražim u onome što stvaram ili konzumiram jer me određeni žanr niti zanima, niti zabavlja. Želim i tražim sve žanrove, odjednom, jer takav je i svet u kom živimo. Sve se dešava, odjednom, zajedno. Mislim da svi mi moderni konzumenti knjiga, filmova, muzike, vizualnog, razmišljamo na taj načim.

Da li citat "Ko je ko u samoći starog stana?" navodi na trilersku formu?

Da, svakako. Ipak lično o svojim tekstovima volim da mislim kao o nekakvim art trilerima.

Koliko ti je i da li je, pomogla činjenica da se ovaj roman pojavio pod okriljem jednog ozbiljnog izdavača (Laguna)?

Naravno je da ozbiljnost Lagune znači, veoma, ali ne razmišljam o tome. Na meni je da mislim o kvalitetu te knjige, o sopstvenom kvalitetu u smisu literature. I kako da prolazim ulicama pored tih knjižara ne misleći kako se u njima nalazi i knjiga koju sam napisao.

Uzimajući u obzir sve navedeno, može se zaključiti da je tvoja ciljna čitalačka grupa prilično široka?

Ne znam šta je "ciljna grupa". Ne bavim se ciljanjem, niti uopšte, podsvesno, umem da protumačim. Voleo bih da Persson čitaju neke bake i starije žene, pod suncobranom, na plaži, u dvorištu; neki momci sami uveče u krevetu, neke devojke same uveče u krevetu, da se spoje tako; neke dekice poslepodne, umesto Politike, umesto novina; tinejdžeri neki zbunjeni, sluđeni. Da se upoznamo na takav način, međusobno, generacijski, to bih voleo.

Dušan Majkić