.
Trenutno
Akademac
 emisija sa Prvog programa Tv-a
Kultura / Knjiga

Dejan Aleksić: Društvo instant iskustva

11.12.2015.

Prolazim ulicom, u pasažu sede dečaci od 13, 14 godina i s moblinog telefona slušaju Tomu Zdravkovića, pesmu Kafana je moja sudbina. Oni to proživljavaju, imaju svoju predstavu o kafani, ponašaju se kao da su sto kafana obišli, a u Kraljevu na pravu kafanu neće naići, niti one postoje, ali imaju instant iskustvo, misle da znaju šta je to. Primenite to na odraslog čoveka - kod nas, ceo narod je uveren da se svet nama bavi, imate utisak da ste tačka na Planeti o kojoj ceo svet razmišlja. Takva pogrešna percepcija razvija egocentrizam.

.

Kraljevačkom piscu i pesniku Dejanu Aleksiću Zmajeve dečije igre ove nedelje su uručile priznanje "Rade Obrenović" za najbolji roman za decu i mlade. Laureat je autor knjige "Čudesni podvizi Azbučka Prvog u trideset slova" (Službeni glasnik), koju je žiri okarakterisao kao "roman sa plemnitom, prosvetiteljskom misijom", a našeg gosta ovenčao još jednim u nizu priznanja osvojenih perom i srcem. Za nagrade, koje ga "nisu zaobilazile", kaže da podižu nivo lične odgovornosti za ono što radi, ali nisu predmet prestiža i blagostanja koliko mogućnosti da dopre do brojnije publike.

- Pesnik u Srbiji. Zvuči beznadežno. Biti pesnik u celom svetu može tako da zvuči, živimo u svetu trgovaca, a ne pesnika, u vreme kada je sve, ako već nije postalo roba, ima tendenciju da to postane. Tako i vascela umetnost, živimo ono što se zove tržite. To se lako vidi kada obiđete izloge najvećih knjižara, a nema ih mnogo jer su dve, tri preuzele monopol, videćete naslove koji su sve osim dobre literature. Nije to samo kod nas, međutim u ozbiljnijim i uređenijim društvima postoje kriterijumi i vrednosni sudovi o tome šta je umetnost i kultura, društvo i država zauzimaju konstruktivan odnos prema tome. Ne dozvoljava se svuda da najstariji časopis, Letopis Matice srpske, bude osuđen na propast, odnosno prepušten sam sebi.

A kako izgleda Srbija u piscu ili pesniku, zemlja u kojoj je gledanje u samog sebe teško i retko na svim društvenim nivoima?

Stvaralački čin je neka vrsta otkrivalačkog procesa, kada posmatramo sami sebe. Ne pišem samo da bi to bilo društveno vidljivo, pišem izgrađujući sebe. Bilo bi više sreće kada bi se više čitalo. Društva u kojima se više čita su nesumnjivo bolje orijentisana. Čitajući razvijamo kritički i autokritički sud, bez toga nema ozbiljnog čovka kao pojedinca, a samim tim i društva. Podsetiću vas da se najbolja poezija u drugoj polovini 20. veka, voleo bih da ne budem pogrešno shvaćen, pisala u zemljama koje su imali totalitarne režime.

Zašto?

Ne znam, to pitanje treba postaviti sociologu kulture, ili psihologu, ali sećam se snimaka i fotografija kako su u Rusiji za vreme boljševičkog režima građani čekali u redovima za namirnice držeći knjige pesnika. To je danas naučna fantastika. Književnost pruža neku vrstu utočišta, skloništa za duhovni razvoj ako je stvarnost tamna, neobećavajuća, da izgradimo alternativne svetove. Avantura duha ne podrazumeva blagostanje, često naprotiv. Stevan Raičković je govorio da, kada god je bio u stanju unutrašnjeg zadovoljstva i mira, nije mogao da piše. Nije bilo unutrašnjeg podsticaja koji se javljao kada je imao problem i kada je život uzimao tegovne oblike.

Teška situacija kristališe karakter, kako smo onda istovremeno siromašni i oholi, gde nestane dobrota iz vremena bombardovanja i poplava?

Kažu ljudi, a imali smo priliku da iskusimo, da ekstremne situacije izvlače iz ljudi ono najbolje i najgore. I to bombardovanje je nažalost bila prilika da se ljudi pokažu u pravom svetlu, ekstremizacija stvarnosnog okvira otkriva čoveka drugima i sebi, mi ne znamo šta krijemo, iznutra smo anđeli i zveri. Često čujem kako smo otupelo, bolesno društvo i jeste tako. Bojim se da je pohvala gluposti kod nas toliko izražena jer je naša stvarnost montipajtonovnska, apsurd je doveden do granice savršenstva. Ni u satiričnim emisijama, koje se u poslednje vreme gase same od sebe, ne možete da postignete nivo kreativnosti koji stvarnost može da postigne.

dejan1 jpg

foto: glif.rs

Stvarnost karikira satiru?

Tako je, živimo doba koje može da se uporedi sa pozorištem apsurda, joneskovskim, beketovskim apsurdom, ali ga živimo toliko dugo da smo se navikli. Kao onaj eksperiment sa kuvanjem žabe. Mislim da smo dobro kuvana žaba i paradoksalno je što nam trebaju ekstremni momenti i okolnosti da bismo ponovo postali ljudi. Imamo, na primer, psihološki mehanizam prisvajanja tuđih uspeha kao svojih, imate fenomen Novaka Đokovića kome se svi divimo i poštujemo njegov uspeh, ali postoji armija ljudi koja supstituiše svoje neostvarene nade i očekivanja kroz uspehe drugih, na neki način se anesteziraju. Nisam ja uspeo, ali je Nole uspeo, on je Srbin, a pošto sam i ja Srbin - i ja sam uspeo.

To je vrlo opasno. Uvek ćemo imati uspešne ljude ali nije dovoljno projektovati tuđ uspeh na svoj život, trebali bi da se iz te fotelje odakle ga gledamo sami pokrenemo i uradimo nešto. Bojim se da velika populacija mladih danas, kada biste ih pitali šta žele u životu, dve trećine, a možda sam optimističan, ne bi imali predstavu šta žele i ako već znaju, da li će biti u mogućnosti da to ostvare, što je zaista potresno.

Kada je pisac Miljenko Jergović sedeo na tvom mestu rekao je da balkanski krvavi pir nije počeo u politici, nego kulturi, najpre debaklom Novosadskog sporazuma?

Jeste, jezik je državotvorno pitanje. Koliko god da ne cenite književnost i kulturu svi će se složiti da jezik igra presudnu ulogu u kreiranju budućih država. Ali i tu postoje paradoksi, harmsovski apsurdni do kraja. Amerikanci nikada nisu došli na ideju da svoj jezik nazovu američki. Mislim da smo jedinstveno područje na svetu, gde jedan suštinski isti jezik ima četiri naziva, pri čemu nemam ništa protiv da sutra Vranjanci kažu da im se jezik ne zove srpski nego vranjski ili vranjanski, koliko god to bilo glupo. Niko se zbog toga verujem ne bi ubio, osim nekih ostrašćenih (smeh) ali je jasno da kada se stvari ispolitiziraju to bude vidljivo.

Onda dođete u situciju da menjate i grafemski sistem da bi jezik bio osobeniji, pa fonološke pojave, na primer, šj i žj; vi stvorite grafemski znak, iako znam da u okolini Čačka i Užica stari ljudi i dalje govore "šjedi" ali nikome nije palo na pamet da smisli grafemski znak kako će to da zapiše. Jezik je osetljivo pitanje ali nije problem dok se zadrži na pitanju, već kada postane varnica koja može da zapali bure baruta. A znate kako je mali put ako se sklope sve okolnosti, od toga da se mi zabavljamo anegdotski na temu jezika, pa do trenutka dok se povuče obarač. 

Zbog narcizma malih razlika?

Mi bismo mogli mnogo prijatnije da govorimo o razlikama kao komponenti koja nas spaja, naše razlike su potvrda naših sličnosti. Svet bi bio dosadan kada ne bi bilo razlika, ali u našem slučaju, kada razlike pozivaju na preispitivanje sličnosti, dolazimo opet do apsurda da se narcizmom malih razlika ističe sličnost i oko sličnosti se ovde ljudi kolju. Razgovarao sam sa dve hrvatske spisateljice, na Sajmu knjiga, pa su ih Nemci pitali kakva je razlika u jeziku između nas i njih, kada se sporazumevamo bez problema. Istovremeno, jedna je rekla "nikakva", druga "ogromna" (smeh). To samo zavisi od konteksta u koji vi želite da stavite priču. Možemo da se dogovorimo da je ogromna, da međusobno titlujemo filmove, ali to je upravo ono o čemu pričamo – karikatura.

Osećaš li nelagodu kada si pristojan?

Skoro oksimoron. Danas u Srbiji ponekad bude nelagodno biti pristojan. Čitao sam dobru studiju o psovci kao konstituentu savremene komunikacije. Danas psovka postaje legitimno sredstvo komunikacije, čak i dobroćudno, kada uđe u govor kao aditiv na koji se naviknete vremenom, pa ne možete da zamislite jezik, kao hranu ili piće, bez tog aditiva - gubi ukus. Tako i jezik gubi punoću na koju ste navikli. Ako tu uzmemo u obzir pristojnost, osećate se neprijatno ako je nekome psovka sastavni deo jezika jer će biti u prednosti. Psovka može da se protumači kao napad, a kao čovek od pristojnosti nećete imati sredstvo za odbranu. Takođe, kao pristojan čovek vi ste deo ćutljive većine, ipak mislim da većina u ovoj državi jeste pristojna, međutim to je ćutljiva većina, možda je zato osećanje nelagodnosti tako izraženo, što je opet paradoks: ako se povlačite, ostavljate otvoren prostor njima.

Može li pozorište vratiti kulturu osmeha umesto beznađa, kako je to poželeo direktor Novosadskog pozorišta Valentin Vencel? 

Pozorište može biti odličan medij za korekciju stvarnosti, da se izglobljenje stvarnosti vrati u kolosek smisla kroz određene katarzične procese. Ali se bojim da je u poslednje dve i po decenije došlo do toga da je scenska forma, kada pričamo o tržištu, postala burleskna. Oponaša stvarnost na najednostavniji način, scenski izrazi su postali pokretač jeftinog humora, mehanizam kojim se dodiruju najpovršniji receptori ljudskog smisla za duhovito.

dejanpolitika jpg

foto: Ž.Jovanović/Politika

Nije li to logična reakcija na tihu većinu koja nije spremna da se preispita?

Pazi, kada kažemo ćutljiva većina, a s druge strane pominjemo pozorišnu publiku, to ipak nije ta većina, tu dodirujemo pitanje ko su konzumenti prave umetnosti i to je sada velika manjina. Književnost i više od pozorišta ima elitističku dimenziju, hteli mi to da priznamo ili ne. Konzumenti takve umetnosti nisu ćutljivi, ali su u manjini, ne samo u našem društvu. Direktori najgledanijih televizija se pravdaju glupom floskulom da narod voli njihov program. Molim vas, televizija ima edukativnu ulogu, naročito one sa nacionalnom frekvencijom. Zamislite da danas, kao 60’ i 70’, postoji porez na šund ?! Koji bi to autoritet odredio, za koga se ne bi reklo da je u dilu s nekim, ili mrzi ovog?! Nema autoriteta za bilo šta u ovoj zemlji. Ljudi su postali s jedne strani jako sumnjičavi, a s druge toliko otvoreni za prijem TV sadržaja pod firmom "to narod voli". Ako u programskoj shemi imate samo ono što će vam doneti profit, bojim se da vi delujete vaspitno na svest ljudi i dajete im poruku da osim psovki i agresije nemate ništa.

Pričaj nam o fenomenu kog si nazvao "instant iskustvom".

Recimo, prolazim ulicom, u pasažu sede dečaci od 13, 14, godina, često ćete videti pivsku dvolitru, ali oni s moblinog telefona slušaju Tomu Zdravkovića, pesmu Kafana je moja sudbina. Oni to proživljavaju, imaju svoju predstavu o kafani, ponašaju se kao da su sto kafana obišli, a u Kraljevu na pravu kafanu neće naići, niti one postoje, ali imaju instant iskustvo, misle da znaju šta je to. To deluje smešno, zanimljivo, ali oni su našli taj pseudoboemski izraz, kafana, nekakav sevdah, život kom se smisao nalazi u pijanstvu, umišljaju da to znaju. Primenite to na odraslog čoveka - kod nas, ceo narod je uveren da se svet nama bavi. Kada pogledate vesti, one su tako aranžirane da  imate utisak da ste tačka na Planeti o kojoj ceo svet razmišlja. Potpuno pogrešna svest i lažna percepcija koje se neguju i onda se ljudi osećaju važnima, a to je opet instant isukstvo. Takva pogrešna percepcija razvija egocentrizam, ako bi raširili priču o nebeskom, izabranom narodu na koju padaju ovi naivniji, shvatite da živite u "Nacionalnom parku Srbija" Dragoljuba Ljubičića Mićka.

Hajdemo o nečem plemenitom: kako se uzdiže na dečiji nivo?

To je rečenica Duška Radovića, uticao je na mene kao i na čitavu plejadu pisaca za decu, pesnika prevashodno. Pre svega odnosom prema detetu kao čitaocu, kao biću koje je takvo kakvo jeste, a ne biće koje je u fazi razvoja, pa još nije čovek ali biće, nego biće sa svojom logikom, svešću, željama i potrebama, pa i čitalačkim. On se takvom detetu obraćao i to je revolucionarni presek i pomak u našoj književnosti za decu, napuštanje deklamatorskog, vaspitnog pristupa, stvaranje mita o antijunaku koji je simpatičan, setite se razbojnika Kađe, koji je razbojnik ali mi ga volimo.

Radović je odgovorio na izazove koji su se pred pisce za decu postavili kada je mesto deteta u društvu postalo drugačije. Kreće se s periferije interesovanja društva prema centru. Pre 60 godina nije bilo zamislivo da dete za istim stolom jede s odraslima i učestvuje u razgovoru. Radović je to promenio u književnosti i taj pristup se svodio na to da se obraćao deci kao ozbiljnim čitaocima, nekome ko ima svoje kriterijume, maštu i logički sistem, a ne nekome koga će on da podučava.

Da li su deca najteža publika?

Oko toga bi mogli da polemišemo. Može se deci svašta i podmestiti, ali jesu najozbiljnija publika, reagovaće spontano, nema mnogo licemerstva kod dece. Školski sistem učini da kasnije razviju neke socijalno poželjne oblike ponašanja. Ali Radović se detetu obraćao tako, podigao bi se na nivo deteta i govorio da je pisati za decu isto kao i za odrasle, samo teže. E sad, šta je ta tajna nisam ni ja otkrio ali dok god pišem za decu i dopada im se, ne moram ni da znam.

dejannovosti jpg

foto: novosti.rs

Koliko je važna nega deteta u nama i sposobnosti da budemo fascinirani nebitnim, a lepim?

Nebitno je samo zato što smo mi navikli tako da razmišljamo, dok smo bili deca nije nam bilo nebitno. Čini mi se da ako izgubimo sposobnost da se čudimo, potrebu da budemo zapitani i znatiželjni, mislim da ćemo izgubiti vrlo važnu dimenziju ljduskosti. Čovek od 70 godina koji ne može ni pred čim da se začudi je čovek koji je više biljka nego misleće biće. Potreba da tragamo za čudom je nas kao civilizaciju podigla i mi smo na tom traganju za čudom napravli sve ono zbog čega danas možemo da budemo ponosni. Da se čudo ne obavezno pronađe, već da se za njim traga i u njih veruje. Da se zapitamo, budemo znatiželjni bez obzira na uzrast.

Zreli ljudi sve teže čuvaju dete u sebi, a deca se sve više trude da ne budu deca?

To je tužno. Pa evo, ti dečaci koji slušaju Tomu oni verovatno mrze što su deca. Zapravo, ne mogu da budem toliko surov, verovatno ne, ali svet u kome žive saopštava im da je bolje da što pre odrastu, da se, kako oni kažu "ne smaraju", da ne bleje nego da rade ozbiljne stvari, a te ozbiljne stvari su verovatno kada napune 18 godina da uđu u kladionicu.

Zašto personifikuješ predmete i priče kada pišeš? Deluje mi diogenski, na simpatičan način...

(smeh) Jeste, čak malo asketski. Pri tom, to jeste personifikacija, često antropomorfizacija. Ima tu jedan zanimljiv postupak koji nisam počeo da radim programski nego se namentuo, pa sam ga prepoznao. Ti predmeti imaju svoje karaktere i navike, ali su oni proizvedeni iz ljudskih predrasuda prema njima. Ako je to novčić na primer, kao u poemi "Pustolovine jednog zrna kafe", gde je čitav mikrosvet predmeta koji se mogu naći na ulici. Kakav bi mogao biti novčić? Naša predstava on njemu mu daje varijetete i ponašanje. On bi bio gord, imao visoko mišljenje o sebi...

Prevrtljiv?

Konvertibilan? (smeh) Možemo da učitamo mnogo toga. Recmo šnala, ona bi bila lirski karakter. Romantična, možda naivna, sklona da se izgubi u maštarijama.

Zbog čega ti je važno da predmetima navodiš čitaoca da se preispita?

Zbog mogućnosti da kroz predmete projektujem nešto o sebi i deca to vrlo lako uvide. Recimo, bačeni loz, to je papirić koji je imao potencijalno ogromnu vrednost. Prošlo je izvlačenje, nije doneo sreću svome vlasniku, zgužvan je i bačen. Zamislite kakav je psihološki svet, unutrašnji život jednog odbačenog loza, koji više nema smisao. Naravno, ja razvijam priču u tom smeru da stvari koje u tom smislu nemaju nikakvu vrednost i potrošene su, dobiju smisao kroz nešto drugo. Taj loz konkretno je bio bačen u fontanu u kojoj se upravo davila jedna pčela, pa je ona, uspevši da se iskobelja na taj smotuljak hartije, osušila krila i odletela. To je gotovo jevanđeljska poruka o tome da smisao najčešće leži skriven, a da su putevi otkrivanja smisla i dublje istine različiti. Jedan od puteva da se to postigne je književno stvaranje i čitanje.

Igor Mihaljević

.
Najbolja mlada naučnica iz Srbije, Aleksandra Cvetanović bez trunke dvoumljenja nam preporučuje knjigu "Hiljadu čudesnih sunaca",…
.
Psihomodo Pop jedan je od najpopularnijih rokenrol sastava bivše Jugoslavije. Nastali su 1983. a ovih dana ponovo su aktuelni, uz…
.
Rat između tradicionalnih i električnih knjiga ne jenjava, ali svi se možemo složiti da je najbitnije da se nešto čita. Da biste…
Program
Kalendar događaja
Novembar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
    
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
 
Anketa

Po istraživanju KOMS-a, 67 odsto mladih želi da napusti Srbiju. Da li ste među njima?