Svačiji alter (L)ego!

Neobična zložba "Kockasti univerzum, Lego u Srbiji" autorke Ane Dajić, koja će u Etnografskom muzeju biti otvorena do 10. juna, nastala je kao realizacija Aninog master rada, za koji je dobila nagradu "Borivoje Drobnjaković" za najbolji master rad iz oblasti etnologije i antropologije. Izučavanje kockica tako zanimljivo zvuči. Čitava jedna istorija dečije igre sazidana je kroz dekade neumornog istraživanja mašte, izučavanja subkulture i uticaja koji se ogledaju u vidu najneobičnijih građevina od plastike. Eto, sve to može da se desi kada se kockice sklope! To nam je otkrila i autorka izložbe, mlada Ana Dajić.

Koliko je ovaj vid igre i subkulture prvenstveno važan za decu?

Moja izložba je tako koncipirana da glavna publika budu deca, ali da i oni koji su se ranije igrali sa Lego kockicama shvate koliko iza toga stoji čitav jedan kulturni kontekst. Pogotovu na našim prostorima. Pažnja je usmerena na Jugoslaviju – kasnije na Srbiju, ali isto tako možemo videti kako se sam brend menjao kroz dekade. Znači, od nastanka pa sve do danas.

Koliko je taj proizvod bio važan za svu tu decu tokom godina koje su sledile nakon instant uspeha brenda Lego u zemlji porekla (Danskoj)?

Dosta se menjao odnos prema ovakvim igračkama. Već 60-ih i 70-ih godina prošlog veka možemo govoriti o periodu kada se nije puno igralo sa igračkama, kada je vreme više provođeno napolju… A tada se Lego donosio iz inostranstva. Dakle, sa svih tih šoping tura koje su bile aktuelne po Trstu i Solunu. Sedamdesete, zapravo, predstavljaju zlatno doba socijalizma kada je kupovna moć dostigla svoj maksimum. 

Reklama za Lego proizvode iz 1955.

Takav primer se zadržao i osamdesetih godina. U toj dekadi se pojavilo mnogo brendova i igračaka, tako da možemo reći kako su se bivši pioniri već tada pretvarali u prave male potrošače. To znači da su deca vrlo lepo raspolagala sa svojim džeparcem, a igračke su bile dosta bitne (Masters, Dži Aj Džo, Barbi…). Tada i Lego počinje da im zauzima puno mesta  u domovima. Devedesetih možemo da pričamo o nečemu što se na zapadu smatralo vremenom potrošačkog buma. Kod nas si morao da izdvojiš celu platu samo za pojedine delove, takvo je vreme bilo. Danas je potpuno drugačija situacija, možemo da pričamo o sasvim regularnoj kupovini jer koliko god da je skupo – dostupno je!

Završila si antropologiju. Koliko ti je ovaj vid istraživanja bio inspirativan i zanimljiv?

Antropologija detinjstva je nešto za šta verujem da će me držati još jako dugo. Takođe, smatram da se tu radi o jednom jako neistraženom polju, pogotovu kod nas. Ovde se malo pisalo o Lego svetu. Zapravo, malo ko se koncentrisao na jednu igračku ili fenomen u vezi sa njom. Sa druge strane, jako je obrađivan Volt Dizni, Barbika… Meni je Lego bio dosta interesantan jer se nisam previše igrala sa tim proizvodima, a htela sam da imam i neku distancu. Na taj način sam postigla objektivnost u svom istraživanju, a opet sam iskoristila stečeno predzanje iz same materije. Deca u svom uzrastu ne mogu da razmišljaju koje su to političke i kulturne okolnosti. Na samom početku objašnjavanja moje izložbe vidimo da se Lego na svetskom tržištu pojavio 60-ih godina, a da je brend nastao 1932. Zašto tako kasno? Pa zato što se tek krajem pedesetih Jugoslavija otvara ka zapadu i tada kreće upliv različitih brendova i proizvoda. Prvenstveno na, čuvenom, zagrebačkom Velesajmu su ljudi po prvi put mogli da kupe nove proizvode, a takav je slučaj bio i sa brendom Lego 1962. Od tada kreće njegov komercijalni život kod nas. 

Animirani film o istoriji kompanije Lego

Zašto je po tvom mišljenju ovaj brend preživeo i nadživeo generacije?

Podatak da se Lego iz 1958. godine, kada je uspostavljen taj sistem ukopčavanja, može uklopiti u deo iz 2017, stvara jedno univerzalno iskustvo  igranja i stvaranja. Takođe, Lego je u godinama koje su sledile sklapao veoma uspešne ugovore sa popularnim franšizama i ostalim vidovima popularne kulture (Simpsons, Batman, Star Wars, Hari Poter…) koji su u to vreme bili aktuelni. Ali, Lego je bio pred velikim bankrotom na početku trećeg milenijuma upravo zato što do tada nije pažljivo slušao potrebe svojih potrošača. Sa ekspanzijom interneta, cela stvar se popravila. 

Autorka izložbe: Ana Dajić

A kada pričamo o fanovima ovih kockica, gde je to sve otišlo na globalnom nivou?

Fan baza je veoma jaka. Kada pričamo o našim prostorima, tu je klub ljubitelja Lego kockica "Skockani". Ti ljudi se udružuju putem interneta i foruma. Simptomatičan je podatak da je u klub učlanjena samo jedna devojka, ali u praksi to nije baš tako. Poznajem gomilu devojaka koje se i dan-danas igraju sa Lego kockicama. Ovaj fenomen je jako ličan i ne može da se svede na homogen odgovor.

Gde možemo uvrstiti ovaj fenomen?

Definitivno u pop – kulturni sadržaj. Lego svet sve više dobija akademski legitimitet. Nisu više u pitanju samo gikovi koji sklapaju tamo neke kockice i luduju za svakim novim izdanjem, nego se iz svega toga mogu iščitavati razne zanimljive stvari. 

Detalji sa izložbe "Kockasti univerzum, Lego u Srbiji"

Koliko ti je ova antropološka avantura bila zahtevna? Kakav je bio proces "sklapanja" celine/izložbe ?

Nije mi bilo teško. Nekako, sve je prošlo glatko u mom slučaju. Puno sam istraživala na internetu. Komunicirala sam sa Lego kompanijom iz Danske i oni su bili veoma otvoreni za saradnju. Bilo da su u pitanju dokumenti koji potkrepljuju mnoge istorijske činjenice ili su to skenirani podaci i originilana dokumenta. Naravno da se uvek pojave problem na terenu. Ponavljam, imala sam sreće što sam upoznala zanimjive ljude koji su bili otvoreni da prenesu svoje impresije i sećanja u vezi sa nabavkom ovih dragocenih kockica.

Hey Ho Lego!

Da li si videla one papuče koje je Lego napravio za roditelje? Znamo kakav nam bol te male kockice mogu doneti.

Odlične su te papuče, samo ne mora da znači da su isključivo za roditelje. Da, to je neopisiv bol – stati na lego kocku. Mislim da to ne može da se prenese rečima.

U nastavku poslušajte deo intervjua sa Anom Dajić:

Dušan Majkić