Dejan Krstić: Portreti koji pričaju priču

Dejan Krstić, student završne godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku slikarstva, imao je svoju prvu samostalnu izložbu "Licem u lice" 16. marta u galeriji Platoneum, koja je ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovaj mladi slikar zaokuplja pažnju sve većeg broja ljudi svojim hiperrealističnim portretima, pre svega zbog toga što sjajno barata tehnikom slikarstva, ali i zbog toga što se iza tih preciznih, fotografski tačnih portreta nazire snažna priča koja je mnogo više od puke tehnike. 

Dejane, kada si se prvi put susreo sa umetnošću?

U suštini, kao i sa većinom umetnika, to kreće od ranog perioda – od osnovne škole. Kada učiteljica izloži tvoj rad i zove sve da ga pogledaju. Tada mahinalno dobijaš etiketu umetnika – svi ti govore kako si talentovan i kako bi želeli da im nacrtaš rad za peticu. Bio sam i oslobođen likovnog zbog tih svojih mogućnosti, a kasnije me je majka upisala i na slikarsku radionicu, gde se moje interesovanje nastavilo. Sa završetkom srednje škole, suočio sam se sa istom situacijom kao i većina mladih umetnika, a to je da ne upisujem umetnički fakultet ili bilo šta što ne garantuje neku finansijsku potporu. Međutim, uspeo sam da se izborim sa tim i da dođem do Akademije umetnosti.

Koliko misliš da ti je Akademija pomogla u razvijanju tvog ličnog izraza?

S obzirom na to da pre Akademije nikada nisam imao nikakvu vrstu stručnog obrazovanja u likovnim i vizuelnim umetnostima, za mene je to bio veliki korak, jer sam došao iz srednje ekonomske škole. Na Akademiji sam prvi put naučio šta znači akademski crtež, izučio sam istoriju umetnosti i sve ostale grane koje prate vizuelne umetnosti. Tako da, za mene je Akademija bila – i jeste – jedno od najbitnijih iskustava koje sam dobio tokom razvoja u svom radu. Akademija sama po sebi mora da se shvati kao vrata kroz koja treba proći. Mnogi ljudi misle da će izaći sa Akademije i da će imati neko saznanje, a to jednostavno nije tako. Iz hiljade različitih predmeta koji su nam pruženi u okviru programa Akademije, na nama je da prihvatimo i radimo na onome što nam najviše prija. Naravno, bitni su i uticaji profesora – neće svaki profesor svakome odgovarati. Ja sam imao sreće što sam svake godine imao minimum jednog profesora koji me je razumeo, koji mi je odgovarao i koji je uticao na razvoj mog rada, što tehnički, što konceptualno.

Šta bi savetovao drugim mladim stvaraocima što se tiče dolaženja do specifične i prepoznatljive estetike i nekog ličnog rukopisa?

Da osveste ono što ih jednostavno privlači.

Baviš se hiperrealističnim portretima koji su vrlo interesantni zbog toga što nisu tipičan primer hiperrealizma. Uglavnom se ova tehnika slikanja vezuje za nešto što je više veština, nego umetničko umeće i za nešto što "nema dušu". Međutim, tvoji portreti itekako imaju dušu, pa me zanima kako izgleda tvoj stvaralački proces?

Upravo to što je pomenuto u vezi sa hiperrealizmom – od njegovog samog nastanka, on je bio puki prikaz realnosti. Nema dubine u tome, a zapravo sama tehnika kao tehnika ima potencijal jer se lagano čita. Međutim, na to se može nadograditi koncept, može joj se dodati dubina koja ostaje za kasnije. Nakon tog eminentnog sudara sa slikom koja obuzme posmatrača, ostaje taj drugi deo koji zadire dublje i daje neku priču. Moj tehnički deo se razvio tako što sam se u početku igrao sa slučajnošću. Birao sam modele po nekom nasumičnom nahođenju, fotografisao sam ih nekoliko puta i onda birao neku fotografiju koja je predstavljala nešto što može da predstavlja tu osobu. Kasnije sam to razradio i došao do sistema univerzalnih pitanja koji sam sastavio i postavljam ih svojim modelima tokom intervjua koji se snima i fotografiše. Nekoga će možda pokrenuti neka opšta pitanja, nekoga neka striktno lična, sve zavisi od toga šta ta osoba u tom momentu oseća. Samim tim ja formiram viziju osobe – portret osobe sa akcentom na nešto. Na neki način, želim i da pomognem osobi čiji portret radim, upravo preko pričanja o nekim problematičnim stvarima.

Imao si prvu samostalnu izložbu u galeriji Platoneum gde si izložio upravo te portrete. Da li si zadovoljan ishodom izložbe i kako ljudi reaguju na tvoj rad?

Apsolutno sam zadovoljan ishodom izložbe, čast mi je da sam mogao da izlažem u ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti. To je moja prva samostalna izložba, za šta se uvek kaže da je veliki korak i veoma je značajna za promociju mladih umetnika. Međutim, uvek postoji ta lična kritika – dokle sam došao, šta sam postigao svojim radovima, da li uspevam da provociram pitanje iskrenosti ili i dalje ostajemo na nivou tehničkog dela mog rada. Ono što je meni bitno je da se prevaziđe taj tehnički deo, da on bude prisutan ali da akcenat nikako nije na njemu. Moj pokušaj da skrenem pažnju na to je izlaganje i audio zapisa intervjua koje sam snimao sa mojim modelima, kojih sada, nažalost, nije bilo na izložbi, ali desiće se i to, ima vremena. To je takođe moj pokušaj spajanja novih medija i tradicionalnog pristupa slikarstvu, što se nadovezuje na moje bavljenje modernim čovekom. I dalje su komentari na moje portrete "Jao, kako su lepi!" ili "Divni su portreti, baš mi se sviđaju!", međutim, ono što ja želim da prikažem nije ono što se generalno dopada ljudima. Opet, na meni je da dostignem da portret izazove burniju reakciju od pukog oduševljenja tehničkom izradom slike.

Kakva misliš da je pozicija mladih umetnika i stvaraoca kod nas? Koliko prilika oni imaju da pokažu svoje radove?

Iskreno, ne zna se gde je bolje, a gde je gore. U inostranstvu je razvijena scena, postoje fondacije, postoji interesovanje, postoji tržište, ali opet postoji mnogo umetnika – tako da je to borba sa krokodilima. Kod nas ne postoji tržište, ne postoje konkursi i fondacije, ali opet postoji mnogo mladih i talentovanih umetnika koji itekako imaju šta da pokažu. Rešenje je u internetu – ako već ne postoje galerije koje će izlagati sve te silne sjajne radove, postoje sajtovi koji će to uraditi. Na neki način izlaganje postaje virtuelno i ljudi mogu da vide naše radove i van galerijskih prostora, mogu da se zainteresuju za nečiji rad, možda čak i da kupe nešto, ili jednostavno da prate nečiji rad i da kontaktiraju nekoga za dalju saradnju. U suštini, pozicija mladih umetnika zavisi od njih, koliko se oni bore, koliko se daju u sve to, jednostavno se mora istražiti svako polje. Na primer, ja se bavim hiperrealizam, ne mogu se fokusirati na galerije koje ne izlažu takvu vrstu radova. A umetnici koji se bave konceptualnim radovima, geometrijom, apstrakcijom i tako dalje – oni moraju da istražuju galerije koje izlažu takvu vrstu radova.

Šta su tvoji planovi za budućnost?

Da završim školovanje, da stavim taj formalni pečat akademskog slikara na svoj CV. Zatim, da nastavim istraživanje koje sam započeo ovim portretima i da donekle ispunim svoj cilj - da napravim seriju radova čija uloga je da obrazuju, da daju drugu perspektivu gledaocu i da imaju snažnu poruku. Planiram da upišem master studije u inostranstvu, recimo u Engleskoj koja je poznata po svojim studijama koje se bave portetom. Takođe, pojavljuje se ideja o naučnoj saradnji, s obzirom na to da je ovo čime se ja bavim povezano sa psihologijom i sa psihoanalizom. Želim da se povežem sa nekim ko je stručan u tom polju i da napravimo zajednički rad koji će biti i umetnički i naučni projekat koji će, nadam se, doneti do nekih interesantnih stvari po pitanju shvatanja savremenog čoveka. 

Deo intervjua možete poslušati u produžetku.

Sofija Balać