Kultura / Film
Od VHS-a do striming servisa
Da li više volite da idete u bioskop ili da gledate filmove na nekoj od striming platformi ? Sećate li se VHS kaseta i filmova na DVD-jevima?
U 9. epizodi Rose u podne, kroz razgovor sa pripadnicima generacije X i Z, istraživali smo kako se iskustvo gledanja filmova i serija menjalo kroz generacije. Naši sagovornici su bili Radonja Milutinović - pripadnik generacije Z, programer i ljubitelj filmske umetnosti, kao i Petar Protić, selektor filmskog festivala Cinema City i pripadnik generacije X.
Iako su odrasli u različitim kontekstima kada je reč o načinu konzumiranja kulturnih sadržaja, ono što je Petru i Radonji zajedničko jeste ljubav prema filmskoj umetnosti, koja predstavlja važan deo njihovog svakodnevnog života i slobodnog vremena.
“Filmovi su baš bitan deo mog života i trudim se da pogledam bar tri-četiri filma nedeljno, a nekad i više. Posećujem i filmske festivale i organizujem svoja putovanja prema tome kada će se održati neki festival”, priča Radonja.
“Dosta slobodnog vremena posvećujem gledanju filmova, jer mi je to nekako navika iz mladalačkih dana, koja je kasnije postala i posao. Film je nešto što me ispunjava i trudim se da pogledam bar dva filma dnevno. Nekad gledam i serije, ali manje”, kaže Petar.
Foto: Pexels
Naše sagovornike smo pitali i kako se način na koji su pratili filmove pre više godina, ili čak decenija, menjao pod uticajem tehnologija.
“U detinjstvu je to najčešće bilo samo na TV-u, tad nisam nešto preterano ni gledao filmove. Počeo sam negde od kraja osnovne ili srednje škole. Iz Vrbasa sam, tako da smo imali jedan bioskop koji je radio jednom-dvaput mesečno. Išao sam kad god sam mogao u bioskop, a ostale filmove sam gledao na kompjuteru. Onda sam se preselio u Novi Sad zbog studija, pa sam tamo sve češće odlazio na projekcije”, priča Radonja.
“Ja sam odrastao na filmovima u Areni, to je bio glavni gradski bioskop. Bili su tu i bioskopi Jadran, Zvezda i Narodni. Tu se prikazivala neka slabija produkcija, ali su bili matinei. Postojala je i Tribina mladih, to je današnji KCNS, gde su se prikazivali autorski filmovi. Tu je filmski urednik bio Đorđe Kaćanski koji je forsirao Tarkovskog, Felinija, koji je dovodio filmove iz Kinoteke... Tamo smo gledali filmove po ciklusima. Ulaznice nisu bile skupe, a bioskop je bio vrlo neudoban, kao i većina bioskopa tada, ali smo mi tako gledali filmove i nije bilo drugog načina. Televizijski program je, što se toga tiče, bio prilično skroman”, kaže Petar.
Međutim, situacija se značajno menja 80-ih godina, sa pojavom VHS kaseta.
“To je period koji počinje negde od 1986-1987. Tačno se sećam, kada je umro Tarkovski, na televiziji je prikazan njegov poslednji film 'Žrtvovanje'. Ja nisam odoleo i snimio sam na VHS kasetu taj film. I onda sam tako snimao jedan po jedan film, ređao kasete na polici, dok nisam stigao do 700 i nešto kaseta. Nisam mogao da dopustim sebi da neki film koji mi se čini dobro, i mislim da ga treba pogledati više puta, ne sačuvam. Onda sam razvio posao od toga, jer su se pojavili po Jugoslaviji drugi entuzijasti koji su želeli da imaju te filmove i već negde 1990-1991. godine, ja sam imao odličnu razmenu. Za novac sam presnimavao filmove, imao sam dva video rekordera. Pravili smo kataloge na pisaćoj mašini, sekli slike iz novina i to štampali u ozbiljnim tiražima, pa smo slali ljudima poštom”, priseća se naš sagovornik.
Petar Protić, foto: lična arhiva
Još nekoliko godina kasnije, filmovi su polako počeli da se sele na internet, gde su nam i danas najdostupniji.
“Kada je ojačao internet, formirala se razmena peer-to-peer, gde smo mogli da menjamo filmove preko mreže. To je bilo vreme kada su kasete prestale da budu interesantne i kada smo skidali filmove sa interneta. Kasete su i dan-danas u mom podrumu, a ja jako volim da gledam filmove po više puta. Međutim, nisam ni sanjao da će postojati servisi, kao što su danas kablovski servisi, gde vi možete da izaberete film i pogledate ga kad god poželite, ili da ćete za čas moći da ga pronađete na internetu. Ali, došlo je takvo vreme da je teško vratiti se nekom filmu, prosto čovek nema vremena”, smatra Petar Protić.
Ipak, i pored uticaja tehnologija, čini se da naši sagovornici uspevaju da se odupru hiperprodukciji filmova i uživaju u njima, pa čak i da neke filmove pogledaju više puta. Radonja Milutinović kaže da je ranije imao bojazan da će nešto propustiti usled dostupnosti i konstantnog porasta broja sadržaja, ali da to danas više nije slučaj.
“Ranije mi je bilo prosto žao, i što se tiče knjiga i što se tiče filmova, što ih postoji toliko puno da stvarno ne mogu sve da pogledam i pročitam. Mislim da sam sad skroz ok sa tim - drago mi je što postoji toliki izbor i uvek se nešto nađe. Naravno da neću moći da pogledam sve, ali dovoljno je i ovo što pogledam”, priča Radonja.
Foto: Pexels
Radonja dodaje da se najčešće informiše o novim filmovima koji izlaze putem društvenih mreža. Sa druge strane, Petar uspeva da dolazi do najnovijih filmova i zahvaljujući svom poslu i kontaktima sa distributerima.
“Mislim da najviše informacija dobijam preko Instagrama, preko raznih nekih stranica, ne nužno vezanih za film, ali i od društva. Koristim i aplikaciju za filmove gde uvek mogu da ispratim šta je novo i šta je neko od prijatelja gledao i tako saznajem za većinu filmova koji izlaze trenutno”, kaže Radonja.
“Volim da pratim nove filmove i da budem u toku. Na primer, pre nekoliko dana je završen filmski festival u Berlinu i ja kao profesionalac u toj distribuciji filmova imam mogućnost da pogledam filmove koji su prikazani na festivalu putem platformi koje postoje i putem dobrih i dugotrajnih veza sa distributerima”, objašnjava Petar.
OBRATI PAŽNJU
Naši sagovornici su svakako saglasni oko jedne stvari - iskustvo gledanja filma u bioskopu ne može se meriti sa onim kod kuće. Ipak, možda suprotno generacijskim očekivanjima, Radonja češće gleda filmove u bioskopu, a Petar kod kuće.
“Po meni su gledanje filma kod kuće i u bioskopu dve različite stvari. Uvek sam za odlazak u bioskop, a pošto sam se preselio u Beograd pre dve godine, ovde ima baš mnogo izbora. Tako da sam u stanju da, ako znam da će se film pojaviti u bioskopu, da sačekam sa gledanjem jer želim da imam potpuno bioskopsko iskustvo. Filmovi i jesu prvenstveno snimani da bi se puštali u bioskopu, na velikom platnu. I sam odlazak do bioskopa je važan, jer se tome posveti neko vreme i nemaš neke distrakcije. Bioskop te uvuče u svet filma i živiš u tom momentu tih dva sata”, priča Radonja.
“Ja sam rob novog vremena, najviše gledam filmove na striming platformama, jer mi je tako najlakše doći do njih. Napravio sam jednu bioskopsku atmosferu u svojoj dnevnoj sobi. Ipak, nisam zadovoljan time, jer je bioskop i dalje najbolje mesto za gledanje filmova, a tamo idem sve ređe. Zapravo, najviše volim kada sam na festivalu i kada ujutru posle doručka pogledam film u nekom dobrom bioskopu. To je savršeno”, zaključuje Petar.
Celu epizodu Rose u podne možeš poslušati u plejeru:
Irena Čučković
