.
Trenutno
Music Mix by Bea
 Beata Kovač Božović
Kultura / Film

Nit Za Bit: Stevan Filipović, reditelj

25.09.2015.

Mislim da je pitanje kako mladi percipiraju slobodu i odgovornost dosta individualna. Ono što je možda problematično je to što su poprilično cinični po pitanju ideje da je neka društvena promena na bolje moguća. "Političko" im je strano kao koncept i na politiku gledaju kao nešto vrlo prljavo, što je logično s obzirom u kakvom okruženju rastu i kakve primere imaju oko sebe.

.

"Utisci s novosadske premijere filma 'Pored mene' su odlični. Imali smo neku vrstu generalne probe na svetskoj premijeru u Puli, Arena je spektakularan ambijent da se film vidi prvi put, pred ogromnim brojem ljudi i lepo su reagovali. Ali, premijere na domaćem terenu su drugačija priča, posle Pule i Sarajeva sledila je premijera u Sava centru i najvažnije mi je što pubika reaguje s filmom, diše s njim i na neki način učestvuje.

Slična atmosfera je bila u Novom Sadu i presrećan sam, to ste videli po reakcijama posle filma, kada vam gledaoci kažu svoje mišljenje i žele da nastave razgovor o temama koje se pokreću u filmu", govori nam mladi i talentovani režiser Stevan Filipović, nakon novosadske projekcije filma, a razgovor počinjemo njegovim interesovanjem za društveno angažovanu umetnost, budući da se afirmisao ostvarenjima "Šejtanov ratnik" i "Šišanje".

pm7 jpg

- Mislim da se bavljenje društveno angažovanom umetnošću ne bira. Bavim se temama koje me interesuju, jer ste vi posle tri godine vezani za film koji radite, to je kao brak (smeh) i ako je loš brak, ako vas teme ne interesuju do kraja, to ne budu dobre tri godine. Počeo sam da radim na Akademiji umetnosti, pomagao Mirjani Karanović sa mladim glumcima i glumicama i radio s njima glumu na filmu.

Iz tih vežbi, i zato što sam prvi put bio iza katedre u ulozi profesora, počeo sam da razmišljam kako zapravo funkcioniše edukativni sistem, šta znači komunikacija u vremenu sveopšte digitalizacije, društvenih mreža i insistiranja na virtuelnim profilima, koji samo pokazuju izabrane, najbolje segmente onoga što smo mi. Bilo mi je jako zanimljivo da to istražim kroz film.

Na koji način danas mladi (ne)komuniciraju?

- Svi smo tu negde isti, sve nas je zakačila digitalna revolucija koju živimo i to je super stvar ali je novo i ljudi ne mogu da odrede meru koliko će se prepustiti i potonuti u virtuelni svet, a koliko će posvetiti vremena drugoj vrsti komunikacije.

Film nose tri generacije glumaca i glumica, da li smo generacijski podeljena zemlja?

- da postoje velike razlike. U filmu je to dosta paradigmatično, Mirjana Karanović igra direktorku škole Svetlanu, Hristina Popović mladu profesorku punu entuzijazma i volje da nešto promeni i imamo ceo razred, koji je kolektivni glavni junak filma. Tu se lepo vide razlike o kojima pričate. Razlika ima, između ostalog, i zato što su to tri različite države u kojima su te generacije odrastale.

pm5 jpg

Potpuno je normalno da generacija koja je odrastala u mirno vreme SFRJ funkcioniše ne jedan način, ona koja je odrastala tokom raspada Jugoslavije na drugi, a generacija koja je odrastala na ruševinama tih zemalja, ili zemlje, funkcioniše na potpuno treći način. To je jedan kulturni prostor ali je taj reljef puno promenjen u međuvremenu, glavni punktovi koji su formirali generacije su drastično drugačiji. Evo, čak i ja, koji sam rođen 1981, i studenti koji se pojavljuju u filmu, imamo poprilično različite perspektive i poglede na svet, što je skroz okej.

Dok god postoji komunikacija?

Da. Ono što nije u redu, i ne priča se o tome, je ono „a šta se tu zapravo desilo“. To nismo analizirali, koji su glavni formativni uticaji koji su oblikovali razmišljanje današnjih srednjoškolaca i u kojim se društvenim koordinatama oni kreću.

Imaju li dobru percepciju svoje slobode i posledično – odgovornosti?

- Pitanje je koliko ćemo da generalizujemo, mogu govoriti o uzorku s kojim smo radili. Mislim da je to dosta individualno. Ono što je možda problematično je to što su poprilično cinični po pitanju ideje da je neka društvena promena na bolje moguća. "Političko" im je strano kao koncept i na politiku gledaju kao nešto vrlo prljavo, što je logično s obzirom u kakvom okruženju rastu i kakve primere imaju oko sebe.

Šta mladi, a šta stari mogu da nauče iz filma u kontekstu suočavanja sa samim sobom i drugima?

- Mogu naučiti nešto o toj vrsti komunikacije. Da se ne zatvaraju svi ti kanali, da ne otpisujemo jedni druge tako lako. U procesu rada, kada smo se spremali za film, video sam da s tim klincima niko nikada nije razgovarao o mnogim temama. Prošli su ceo edukativni sistem, srednju školu i deo fakulteta, a da s njima niko nikada nije ozbiljno razgovarao o nekim vrlo važnim koncpetima. Rekao bih da nisu naučeni da logički razmišljaju, zaključuju i iz toga proizilaze mnoge negativne stvari.

pm1 jpg

To je ona scena iz filma: „ne zanima me šta si naučila, želim da čujem šta ti misliš?“

- Da, da... E, toga nema zapravo, a to je veoma izazovno. Teže je za profesore, zato što implicira ulaženje u lični odnos, koji se danas ne preporučuje, ali to je priča o jednosmernoj i dvosmernoj komunikaciji. Čini mi se da u raznim sferama društva ne negujemo dvosmernu komunikaciju. Ne slušamo drugu stranu, šta misli i šta ima da ponudi. Osluškivanje drugih i otvaranje prema njima je jako važno. Voleo bih da sve generacije pogledaju film i vide da li to njima išta znači i kakve zaključke mogu da izvuku. Da otškrinemo ta vrata.

Kako se leči manjak ematije koji je preplavio mlade?

- Upravo otvaranjem i razgovorom. Često iza toga stoji neki strah, neznanje ili sebičnost, tri različita uzroka koji se rešavaju na sličan način – puštanjem ljudi u svoj život, kada vidimo da taj rizik nije strašan kako nam se čini. To je vrlo zanimljivo u korelaciji sa pričom o virtuelnim identitetima. Mi na društvenim mrežama gajimo idealizovane slike nas samih, a to je samo mali prag onoga što zapravo jesmo. Uzorak gde smo uvek lepi, nasmejani i srećni, a onda ljudi kreću da se plaše.

Teror je toliko veliki da uvek morate da budete lepi i srećni, zbog čega se plašimo da pokažemo drugu stranu, bez koje ne možemo da funkcionišemo normalno. Tada u realnoj, oflajn komunikaciji, dolazi do straha.

pm3 jpg

Da li su mladi glumci svesni da je telefon jedan od glavnih glumaca filma?

- (smeh) Moguće je. Videćemo da li će shvatiti da postoje mogućnosti i bez njega.

Šta nam to govori o društvu?

- Govori puno o trenutku u kom se nalazimo. Ali, opet bih voleo da gledamo širu sliku, to nije ni dobro, ni loše, to je sredstvo kojim se služimo i ako naučimo da ga koristimo na pravi način, onda smo svakako u plusu. Digitalizacija komunikacije je toliko povezala svet, toliko ima kapaciteta da poveže ljude na dobre načine, da bi bilo jako problematično ako bi sve stavili u jedan folder i rekli da je to loše.

Koliko smo se udaljili od tačke na kojoj je snimljem film "Šišanje"?

- Mislim da se desilo dosta društvenih promena u međuvremenu. Politička klima je drugačija, u smislu da mnogi ljudi koji su 90-ih bili akteri koji su proizveli "Šišanje" kao posledicu, sada su na najvišim pozicijama vlasti. To je umanjilo kapacitet društva da se suoči sa problematičnim stvarima koje su se dešavale 90-ih na sistemski i dobar način. Živimo rezultate onoga što se nije desilo, izgubili smo ozbiljnu i važnu šansu da do tog suočavanja dođe.

Kriminalci se i dalje regrutuju, umesto da idu u zatvor?

- Svakako, to šalje lošu poruku. Ipak, uvek se vraćam na viši nivo. Političari su još veći problem, oni su legitimisali sve ono strašno i anticivilizacijsko što se dešavalo 90-ih i sada kao da toga nije bilo. Partije koje su nosile nacionalističku i ratnohuškačku politiku, i svi sateliti oko njih, sada su mejnstrim i to je prihvaćeno. Što je najgore, to je prihvatila i Evropska unija na neki način.

pm4 jpg

U jako lošoj smo poziciji, a unutrašnje snage, snaga građanskog društva da se samo izbori s tim i uradi nešto, su dosta male. Nije sjajna pozicija, a promovisanje konkretnih kriminalaca je samo nuspojava glavnog problema, sveopšte relativizacije, ništa nije bitno, sve je dozvoljeno i sve može na svim nivoima da bude podržano. Dosta čudna slika, drugačija nego kada je snimljeno "Šišanje".

Mladi su apatijom dozvolili da se njima manipuliše?

- Jesu. Film "Pored mene" između ostalog je poziv da ne mora da bude tako, da mogu da postanu svesni ljudi i sveta oko sebe i da pokušaju da doprinesu promeni, od sopstvenog okruženja pa na dalje.

Igor Mihaljević

.
Japansko srpski festival filma šesti put je ove godine u Beogradu spojio te dve kulture, a potom je, po prvi put, ovaj festival održan…
.
Filmski front: Međunarodni festival kratkometražnog filma biće održan od 24. do 27. oktobra u bioskopskoj sali Kulturnog centra…
.
Filmski festival Cinema City pokrenuo je Miloš Ignjatović sada već davne 2007. godine i zajedno sa svojim timom ljudi stigao do…
Program
Kalendar događaja
Novembar 2019.
PonUtoSreČetPetSubNed
    
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
 
Anketa

Po istraživanju KOMS-a, 67 odsto mladih želi da napusti Srbiju. Da li ste među njima?