Nit Za Bit: Radoje Čupić, glumac

Šta se čeka?!

   „Pozicija i uloga pozorišta u Srbiji nikada nije bila važnija nego danas. Moramo sa scene govoriti o svemu što nas tišti i muči, imamo hvala bogu materijala za to i u klasičnoj, i savremenoj književnosti. Veliko mi je zadovoljstvo što će jedan mlad čovek diplomirati sa predstavom po Kamijevom delu „Vatrene ćelije“, koje govori o grupi mladih intelektualaca koja je rešila da ubije ministra kako bi promenila neke stvari.

   Mogu s tim da se slažem ili ne, ali jedan mlad čovek je na takav način odlučio da o tome progovori i tako treba. Pozorište ne može da učini mnogo odjednom, ali može postepeno, mi danas nemamo luksuz da propuštamo vreme ne čineći nešto dobro po sve nas. Zvuči glupo, ali je tako, moramo biti apsolutno društveno angažovani i raditi na produbljivanju svesti svih nas“, govori nam glumac i reditelj Radoje Čupić, s kojim razgovaramo nakon gostovanja predstave Somborskog pozorišta „Čarobnjak“ u ruskom Čeljabinsku, a uoči priprema za snimanje filma „Moj salaš“ u julu, kog potpisuje kao reditelj i, možda, glumac.

Utisci iz Čeljabinska?

  - Super. Divna je prilika otići tamo, ne znam kada bih tamo išao svojom voljom. Nama je poznat po meteoritu koji je eksplodirao pre dve godine i bilo je zanimljivo slušati ljude koji su to videli i mislili da je počeo rat, naravno. To je početak Azije, granica sa Kazahstanom, tačka starog SSSR gde su se proizvodili tenkovi i od milja Čeljabinsk zovu Tenkograd.

Da li ste razbili neke stereotipe, šta bi rekli rusofilima i rusofobima?

  - Da odu u te krajeve, ne u Moskvu koja je bogata i preskupa, za razliku od ostatka Rusije. Ceo grad izgleda kao fućnuti stari Novi Beograd, socijalističke montažne zgrade, mada, ima i tamo novih zgrada, ima i tamo neki Čeljabinsk na vodi (smeh) ali ugavnom je sirotinja. Bog im je dao veliku zimu, obilje gasa, s jedne strane to je ok, ali sve ostalo je kao kod nas devedesetih, samo s više robe. Svet koji se okuplja oko tamošnjeg pozorišta i festivala je prijateljski, hoće da se druže i to je to. Ništa posebno, sad kao – mi Srbi, ne doživljavaju nas kao posebno srodne slovenske, pravoslavne duše.

Oseća li se u vazduhu rat u Ukrajini, daleko od fronta?

  - Da. Tu su stvari vrlo jasne u Rusiji, to je njihov deo i gotovo, nema zbora.

A glumac Radoje Čupić šta misli?

  - Da je velika greška Nikite Hruščova što je to prepisao Ukrajini jer je to istorijski i kulturno važan deo za Rusiju i kad-tad je moralo doći do ovoga. U kontekstu geopolitike, i onog što se dešavalo nama, celu priču sa Kosovom posmatram iz konteksta narodnih pesama kog nismo uspeli da se otresemo. Draga mi je predstava „Je li bilo kneževe večere“, u kom se Vida Ognjenović obračunava sa tim.

   Stalno nam je Kosovo sveto mesto i zemlja, a da ga ne znamo. Građani Srbije tamo nisu kročili, nismo obišli svetinje u koje se kunemo. Otcepljenje Kosova uvek pominjem u kontekstu otcepljenja Vojvodine od Austrougraske. Tada smo govorili da je srpski narod većinski i da imamo puno pravo da se otcepimo. S istim rezonima nastupaju Rusi na Krimu. Jesam, s jedne strane, da se to razdeli, neka se razdeli sve što treba, ali mirno, bez žrtava.

Kažete da nam se ponavljaju devedesete i poguban društveni stav da nam niko nije potreban, prognozirate da ćemo nestati kao Hazari; kako izbeći takvu sudbinu?

  - Prvo i osnovno, moramo jako dobro da promislimo koga ćemo izabrati kao vlast. Ako izaberemo lažove, ljude s lažnim diplomama koji to verifikuju i glorifikuju, ako ukinemo struku, znanje, talente... Čudim se, kada se pre neki dan premijer žalio, a on se uglavnom žali, što ga elita ne podržava. Kako da ga podržava, kada je sve svoje bazirao na tome da omađijaju takozvani neobrazovani sloj da ih podrži.

   Unizili su elitu, i dalje je unižavaju, i sada očekuju da ih podrži. Ne može! Moraš da se brineš o narodu, to znači da mu daš dobro obrazovanje, zdravstvo, pravične zakone i sudove i radnička prava, sve ostalo će se nekako srediti. Izgradiće se Beograd na vodi, ili neće, to je toliko nebitno. Dete sam socijalizma, naopako su nas učili da su industrija i poljoprivreda baza, a da je kultura nadogradnja. Naopako su nas naučili, kad pogledaš, sve što je važno počiva na kulturi..

   Svaka vlast u Novom Sadu se trudi da što više asfaltira, raskopa grad, da bi pokazala da brine o ljudima, a sve ostalo im je nevažno. Već mi je dosadio raskopan grad, bolje nam je da gazimo po blatu i prašini, a da neke druge stvari uredimo kako treba. Buduće generacije, ako nas bude bilo, posmatraće sve ove ljude koji su vodili zemlju kao veleizdajnike. Sve što su učinili, učinili su suprotno interesima naroda.

Zašto je kolega Radoslav Milenković posle dva TV gostovanja postao „narodni tribun“?

  - Govorio je tako da ga svako razume i ono što bi ljudi inače rekli. To je uspelo da dođe do naroda, izjave pametnih ljudi jezgrovito kažu ono bitno. On ima veliku strast, to je ono što je važno u bilo čemu što radi i to je privuklo ljude. Političarima više niko ne veruje, oni vežbaju, nemaju strast i pravu želju da podignu državu i pomognu ljudima.

Da li strast najlakše budi građane jer je ni sami nemamo?

  - Da, ona nas povede. Treba nam ta strast, da nas povuče, zbog apatije. Ljudi su dobili previše šamara i ne ustaje im se. Kada vide tu strast, tu iskrenost u vremenu ogromnih laži, to je ono što nas može podići.

Stičem utisak da Milenković ne bi pristao na ulogu vođe, koji nam i dalje treba?

  - (smeh) Mislim i ja da ne bi, ali su vođama potrebni takvi ljudi. Moraju se okružiti najboljima oko sebe. Kada smo davno gledali „Apokalipsu danas“, Marlon Brando tamo čita neku knjigu. Pitamo se šta, i provalimo da čita Frejzerovu „Zlatu granu“, istoriju religije i magije. I naravno kupim ja tu knjigu kasnije i na početku ima priča o plemenu u kom si mogao da postaneš religijski i svetovni vladar samo ako ubiješ onog ko je na vlasti. Tako i ovo, ko je na vlasti stalno je u strahu da će ga neko metaforično ubiti (smeh). Iz tog straha, oni se okružuju gorima od sebe, da bi ostali najbolji.

Kažete da ste „fascinirani“ angažmanom Tonija Blera u Srbiji?

  - Da, ali ne zato što je on nas bombardovao, to sad na stranu (smeh), moralom će se baviti neko drugi, ali to da Emirati plaćaju Blera mi je suviše debilno. Da sad neki Arapi njega plaćaju da dođe, ne da bi unapredio srpsku privredu, već da bi savetovao članove Vlade kako da se ponašaju u medijima. Pa, to je krajnji bezobrazluk, to je nešto neverovatno ružno i posle toga bi morao da padne bilo koji vladar u svemiru. Užas!

Komentar na 12. mart, 12 godina posle?

  - Ubili su deo svih nas koji smo verovali da će se nešto zaista promeniti. On jeste bio satanizovan u domaćim medijima ali se na sahrani videlo šta ljudi misle, šta im je potrebno u životu. Dvanaest godina posle smo došli na 22 godine posle - deset godina pre ubistva Đinđića, u tačku s koje ne mislim da nema povratka, optimista sam, možda glup jer mislim da će se nešto dogoditi, ali će ovaj trenutak potrajati. Možda nismo dotakli dno života da bi se nešto dogodilo.

Šta je dno: hleb sa šlepera, ulični dileri deviza i droge, pozivi na ratište...?

 - Recimo. Mora po džepu, po egzistenciji, da shvatimo da od te glupe ludačke priče nema ništa. Da se vratimo struci, znanju, radu. Može premijer da priča da nismo dovoljno vredni, što je užasno cinično i uvredljivo s njegove pozicije jer posla ionako nema, ali moramo dati ljudima koji znaju da rade te poslove, a ne obrnuto. Ne vidim kada će se taj pad zaustaviti, mislim da bi trebali da blebnemo na zemlju, da niko osim političke elite nema za hleb i da shvatimo koliko je to pogubno, ta laž koja nam se plasira svaki dan.

Šta bi odgovorili kritičarima Đinđića koji podsećaju na njegove susrete sa optuženima za ratne zločine i kriminalcima?

  - Voleo bih njih da vidim šta bi učinili da su se našli na njegovom mestui. On je nasledio zemlju takva kakva je, i Karadžića, i Mladića, i teret nacionalizma koji nas je zgazio, morao je da razgovara sa svima njima. Da to nije činio, oni bi činili druge poteze. Pokušavao je da se nagodi i upravo kada je želeo da sve preseče - on je zbog toga ubijen. Pa, i direktor SNP-a mora da razgovara sa svima i svakima, nije to počasna pozicija da pričaš samo s onima kojima želiš.

Priča o povratku u 90’ je dakle priča o povratku trulim kompromisima?

  - Strah je vladao tada, vlada i sada ponovo. Ova garnitura vlada tihom pretnjom. Ljudi stalno ostaju bez posla, s razlogom ili ne, i toga se prvenstveno boje, a ne zatvora i batina mada se bojim da će doći i do toga. Ovo je ludilo koje eskalira, to „ja pa ja pa ja pa ja“. Znaju oni da ne stoje najbolje, da je tih 50 i nešto posto laž i boje se jer će pasti, ograničeno im je trajanje. Zastupao sam ideju da 6. oktobra bude veliki obračun sa odgovornima za propast, i kada se završi s ovom garnutorm stvari bi morali rešiti drastično: zatvoriti koga treba i zabraniti delovanje drugima. Ali nakon nesrećne reforme pravosuđa... svi su na neki način umešani u rđava dela, svi su kompromitovani i zato niko ne želi da potegene, fali nam garnitura čestitih.

Kako nazivate „ovo“ u čemu živimo?

  - Ovo?! Nije demokratija, ovo što živimo je maloumna sestra demokratije koju drže negde u ćošku i ne puštaju je na ulicu (smeh), stide je se, a ona tu kao funkcioniše. Levičar sam u duši, ne znam da li zato što sam živeo u socijalizmu, koji ne mislim da je bog zna šta idealan ali neke stvari su se znale. Samo kada pogledam Novi Sad, kako se rešavao urbanizam, to su bili ljudi koji znaju šta rade, a ovo su neki podmićeni ljudi, zidaj, nema veze kakvi su uslovi. Voleo bih da dođe garnitura pravih levičara, ali ne SPS, koji je u koaliciji sa ljutom desnicom, kakvi radnici, kakva radnička prava (smeh). Vidite koliko je njima stalo do naroda kada oni Vulinu daju ključno ministarstvo.

Da li smo Osmi mart opet obeležili kao „maloumnu ćerku“, a ne kao sećanje na borbu i njene žrtve, sa levicom i socijalizmom kao glavnim pokretačima prava žena i društvene jednakosti?

  - Jesmo. Možemo drugaricama i koleginicama ukazati pažnju, to je lepo, ali to jeste pre svega podsećanje na borbu koja nije završena, naprotiv. Ta borba mora da se završi, iskreno je podržavam jer sada, kada je žena manje plaćena za isti posao kao muškarac, a čekaju je i poslovi u kući koje su žene obavljale dok nisu radile, jer se podrazumevaju, to je strašno nepravedno.

Da li pošteno reći da je deo problema to što se uporno odričemo socijalističkih i antifašističkih tekovina, u korist retradicionalizacije i izjednačavanja četnika i partizana?

  - Apsolutno. Kod nas je na delu agresivni, proždrljivi liberalni kapitalizam, a izjednačavanje je takvo poniženje za ovaj narod da zaista nemam reči. Pominjete Putina na vojnoj paradi u Beogradu, videlo se da je čovek smoren, na svakom snimku, on tamo nije bio srcem. U Čeljebinsku i daje stoje biste Lenjina, tenkista iz Drugog svetskog rata, oni i dalje neguju tradiciju antifašizma.

   A kod nas... Mog dedu su ubili četnici, rođen sam godinama posle i nemam emotivnu vezu s tim događajem, nisam ga upoznao, znam samo da su ga odveli u logor Crveni krst u Nišu i tamo ubili. Užasno mi je što se sve to dešava u situaciji kada svi znamo šta je bilo i nema potrebe da se bilo šta objašnjava.

Vi biste lako mogli da nastupite s pozicije žrtve koja je u Srbiji društveno prihvaćena, ali odbijate, zašto?

  - Ma, kakva žrtva! Svojevoljno izabrana pozicija žrtve je pitanje nedozrelosti i nedoraslosti. Kao deca, „ovaj me je tukao, osujećen sam, ovaj mi nešto nije dao.“ Život nam stavlja ovakve ili onakve prepreke i mi moramo da ih prelazimo i ostavimo iza sebe. Ne smemo ih zaboraviti da nam se ne bi ponovile, ali ne možemo stalno govoriti da smo žrtve. Hajde da više ne budemo žrtve, nego pobednici, pobednici sebe, pobednici svojih života. Pozivanje na žrtve, šta su nam sve radili... pa jesu, ali šta ćemo s tim? Da sedimo i kukamo i dalje?

Inicijativa mladih za ljudska prava je napravila performans ispred Kulturnog centra Novog Sada tražeči ostavku direktora Andreja Fajgelja, na šta je Treća Srbija rekla da je to poziv na linč – da li je to autoviktimizacija o kojoj pričamo?

  - Da, ali ovo je mnogo perfidnije. Znaju zašto to čine i to su, kako kažete, politički poeni. Oni nemaju šta drugo da kažu, nemaju realan argument na sve to, jedino što mogu je da pokušaju da takve akcije stave van zakona, kao pretnju linčom. Bio sam prilično iznenađen direktorom Kulturnog centra, kada je bila premijera filma „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića, o stradanjima u logoru „Sajmište“. Bio sam na premijeri i on je u govoru pre filma pričao o jamama u Hrvatskoj u koje s bačani Srbi, o logorima koje su pravili oni, a ne mi, vrlo selektivno.

   On nije govorio o činu koji na umetnički način priča o tome, o intimnoj priči glavnog junaka kog tumači Mustafa Nadarević, o svim mestima stradanja i ljudima koji su nestali, o zlu koje je činjeno. On je imao politički, u stvari, nacionalistički doaje, ne govoreći o filmu i umetnosti već izložbi koja će biti posvećena žrtvama tih jama i logora u kojima su stradai Srbi.

„Inicijativa“ nije preterala kada je upotrebila reč „fašizam“?

  - Mislim da nije, jer ovo je blisko tome. To je dobar, upozoravajući čin, ako ni zbog čega drugog, a ono da se kaže jednog dana „na vreme smo vam govorili“ (smeh). Takav ambijent se stvara i treba takve pojave locirati i prestati s njima. Ima mlađeg sveta, ne baš neobrazovaog, koji je vrlo u tome i to nije bezopasno kao što se čini. Skloni su nasilnom obračunu sa neistomišljenicima. Ovo što radi legalno izabrana vlast je isto, doduše blago, ali ceo naš narod je već više puta ukoren da ne zna da se ponaša i da bi morao bolje da se ponaša.

Pre tri godine ste mi rekli da se Tadić, tadašnji predsednik, ponaša kao faraon; zašto to aktuelnoj vlasti nije opomena, da narod, koliko god nepismen bio, to neće tolerisati?

  - Zato što im nije stalo do naroda. Ma kakvi, super im je. Ima tu i onog pljačkaškog, oni znaju da niko nije odgovoarao za veliki novac koji im se slio u džepove. Narod je dobar samo za izbore.

Šokiran sam vašom vešću da je glumac Nebojša Dugalić primoran da emigrira.

  - Užasno mi je bolno. Otići će veliki glumac koji ima petoro dece, dakle, onaj koji je učinio ono što mu nalaže model koji se proklamuje u Srbiji. Ne može više da ih izdržava. Radi kao pas, predaje na fakultetu, svira, ima tezge, non stop radi i ne može da izdržava porodicu i sa ženom i decom emigrira u avgustu u Vankuver. Jako me je pogodilo, takav kalibar čoveka, ako hoćeš i pravoslavac – sve, sve o čemu se u zemlji govori kao dobrom i poželjnom, da on u ovom trenutku ne može da preživi i da mora otići tamo.

   Kanada vodi računa o ljudima koje je primila, koji imaju decu, tako da će on u startu od socijalnog davanja živeti bolje nego ovde od krvavog celodnevnog, svakodnevnog rada. To je pokazatelj svega i zato sam ovo ispričao, šta sad da vam odgovorim kada me pitate kako da mladi preavaziđu probleme koji ih okružuju?

   Imam decu i ne kažem im ništa, ne znam šta. Da kažem ostanite, nemojte... Moj posao je prokleto vezan za jezik, nije da nisam pomišljao 90’ da odem ali kao, hajde neću. Deca su mi tada bila jako mala i mislim da je to presudilo. A šta ako mi odemo, pitaju me? Idite, živite negde, vidite. Što duže to bolje, idite preko fakulteta, živite s tim narodom i vidite kako je. U flimovima svi sebe predstavljaju super ali nije sve tako. Tamo vidiš kako se ljudi odnose prema vlasti, tebi kao strancu, sebi samima, ako ti se tamo svidi - ti ostani, žao će mi biti što se nećemo viđati, ali ako ne želiš, onda se vrati.

Recite nam nešto o filmu „Moj salaš“?

  - Trudim se da nabavim pare, moram da ispričam tu priču. O tome kako bi mogli da živimo i kako živimo. Šta se čeka?! Ne bih da prepričavam film ali je po žanru komedija, vojvođanska priča, koja se završava kako se završava.

Igor Mihaljević