Isterivanje duhova i uterivanje nostalgije

Originalni "Isterivači duhova" iz 1984. godine postavili su nove standarde u mešavini žanrova. Komedija i horor uvek su nekako išli ruku pod ruku, ali nikada tako suludo i iskreno dobro kao tog dalekog decembra. Režiseru Ivanu Rajtmanu trebalo je pet godina da snimi nastavak, koji je imao šarm prvog dela, ali ne i kvalitet. 

Sada je Džejson Rajtman, sin čuvenog režisera, snimio nastavak ovog kultnog filma, palicu predao nekim novim, manje iili više, poznatim klincima i zabavu vizuelno podigao na viši nivo.

Naravno, mnogo je lakše sada u eri kompjuterski generisanih slika napraviti specijalne efekte koje je Rajtman senior krpio štapom i kanapom, ali, to je neka druga priča.

MATRIKS USKRSNUĆA: FILM BEZ KOG SMO MOGLI

Pompu oko filma "Ghostbusters: Afterlife" pojela je, kao i mnoge druge, kovid godina. Pitanje je kakav bi se spektakl od toga pravio da živimo u nekim srećnijim okolnostima, ali šta je tu je.

Priča u mali gradić, na misteriozno i jezivo imanje koje je do smrti pripadalo nekadašnjem isterivaču duhova Egonu Spengleru, dovodi dvoje klinaca: Fibi i Trevora, sa majkom. Trevor je tipičan tinejdžer, mama je finansijski nesnađena, a mala Fibi je, poput dede Egona, naučni genije i spiritus movens ove nove epizode. Ona, zajedno sa drugarom iz škole, otkačenim Podkastom, počinje da otkriva tajne koje stoje iza mističnih potresa i drugih događaja kojih je izolovani gradić prepun.

Uskoro ona i brat otkrivaju čuveni ECTO1, razvaljeni kadilak koji je osamdesetih harao ulicama Njujorka i isterivače duhova odvodio gde god je trebalo uhvatiti se u koštac sa kojekakvim karakondžulama sa onog sveta. Otkrivaju i kakva sudbina čeka svet ukoliko ne krenu u borbu protiv duhova koji bi mogli da unište svet.

DON'T LOOK UP: KAD MOĆ GLUPOSTI MANJINE UĆUTKA VEĆINU

U dva i po sata, koliko traje ovaj film, nema bog zna koliko više radnje od ovog opisa. Pravolinijski scenario pisan je da ispuni očekivanja fanova, eventualno u franšizu uvuče neke nove generacije i zadovolji filmske motive koje je davno postavio Ivan Rajtman, jer je nostalgija već neko vreme jedan od najvećih generatora bioskopske zarade. Što bi se reklo fudbalskim jezikom: išlo se ziceraški, pred golom bunker, pa ispucavanje preko polovine.

Nije dakle, ovaj film doneo bilo kakav kvalitet, osim što je mladim glumcima dao priliku da se razmašu i pokažu šta znaju. Mlađi Rajtman je priliku dao i originalnoj postavci glumaca: Denu Ejkrojdu, Bilu Mareju i Erniju Hadsonu, a čitav film posvetio glumcu Haroldu Remisu čiji Egon se ovde pojavljuje kao duh i kojem, u najdirljivijem delu filma, svi odaju počast. Simpatično, zabavno, na mahove čak i uzbudljivo, ali to je to.

Možda ćemo u budućnosti dobiti i nastavak ovog filma, ali mora to mnogo hrabrije.  

Petar Klaić