Ford v Ferrari: brzina koja je ubila birokratiju

Žanr: Drama

Režija: Džejms Mangold

Uloge: Met Dejmon, Kristian Bejl, Džon Berntal

Velika rivalstva stvaraju velike priče. A velike priče mogu lepo da se unovče, ako ste pismeni ili imate talenta za snimanje filmova. Džejms Mangold je taj talenat već pokazao serijom filmova na kojima bi mu pozavidela i mnogo izvikanija režiserska imena Holivuda: Walk the line, Cop land, 3:10 to Yuma, Logan, filmski su biseri vredni svačije pažnje. Sada se ovaj rođeni Njujorčanin latio priče za koju je znao da će zaludeti svakog ljubitelja automobilizma i automobilskih trka. Onu u kojoj je usporeni industrijski mastodont Ford pokušavao da nadbrza drčnog italijanskog konjića Ferarija u jedinoj trci koja je svetu nešto značila šezdesetih godina prošlog veka – 24 sata oko LeMana.

Priča prati američkog dizajnera automobila Kerola Šelbija (Met Dejmon) i vozača Kena Majlsa (Kristian Bejl) kako pokušavaju da naprave automobil dovoljno brz i izdržljiv da učini nemoguće: pobedi favorizovanog Ferarija. Da bi to učinio, ovaj dvojac mora prvo de se reši svojih demona, da se izbori sa Fordovom birokratijom, podmetačinama raznih vrsta, sudijskim nepravdama...

Ford v Ferrari je film dizajniran da publici upumpa taman dovoljno adrenalina kako ne bi skretali pogled sa platna i taman dovoljno drame da ovo ne bi bio još jedan film o nekakvom trkanju. Iako je ovaj film zadovoljio i publiku i kritiku, pa dospeo čak i na spisak kandidata za Oskara, ipak ima previše mana da bi dobio epitet velikog ili kultnog. Mangold je u nešto što je mogla biti daleko dramatičnija priča o rivalitetu (Rush iz 2013. godine to je prikazao maestralno) utkao toliko humora da to postaje neprijatno, na mahove. U prvom delu postoji scena u kojoj se Šelbi i Majls potuku ispred Majlsove kuće, dok njegova žena sedi u ligenštulu i posmatra. Ta tuča i u kontekstu filma, a i van njega, možda je najbolja ilustracija za reč "krindž". Gledaoca je malkice sramota što se nalazi tu i sve to gleda, a platio je kartu za čestit film. Taj humor proizvod je trenda kojim se razvodnjavaju i najteže drame, jer je neko negde čitao istraživanje po kojem delu publike ne treba cimati koferčić sa emocijama, pošto je preosetljiva. Mangold svakako nije uspeo da pobegne od toga.

No, loši vicevi kad im vreme nije na stranu, Ford v Ferrari je doneo dva sjajno uštimana lika. I Dejmon i Bejl su verno dočarali velike automobilske mađioničare, dok je Džoš Lukas bio prilično uverljiv kao Leo Bibi, napaljeni direktor trkačkog programa Forda. Trke prikazane u filmu, a naročito ona ključna oko LeMana, snimljene su majstorski, na ivici dokumentarističkog, a Mengold je tenziju dizao lagano, taman da zabriljira završnicom. 

Ovaj film doneo je još nešto korisno. Prikazao je kako u realnom vremenu nastaju osrednji rezultati kada birokratija osedla, zajaši i natakne džak na oči geniju. Ford je u ono vreme bio toliki gigant da je jedino sa čime bismo mi ovde mogli da ga poredimo Elektroprivreda. Zamislite veikog proizvođača automobila, sa strukturom javnog preduzeća prepunog apartčika, tečinih sinovaca, partijskih botova, poluobučenih eksperata opšte prakse i menadžera za sve i svašta. Svi oni znaju ponešto, niko ni izbliza ne zna sve, a svi bi da se pitaju. I sve dok se pitaju, firma štuca i posrće, a proizvod ima kvalitet najjeftinijeg artikla sa Ali Ekspresa.

Ford v Ferrari, dakle, ima dovoljno kvaliteta da bude tu gde jeste, čak i kada mu ubrojimo sve mane. Ako je pitanje da li je uspeo da dočara rivalitet između dva automobilska džina, odgovor je: uspeo je, onoliko koliko je bilo potrebno da se posoli priča o dva automobilska mahera, čiji su entuzijazam i znanje jači od svih birokratskih ispodprosečnih i zlih ego tripova. Ovde i danas, to je priča koje smo više nego žedni. 

Petar Klaić